Šta Rusima zapravo znači Krim?

Šta Rusima zapravo znači Krim?

16 marta 2014

353937_Yevpatoria UkrainePoluostrvo Krim, oko koga se poslednjih nedelja povela prava globalna bitka, oduvek je bilo na meti osvajača, pre svega zbog strateškog položaja u srcu Crnog mora. Sevastopolj, najveća ratna luka u ovom delu sveta, središte je ruske Crnomorske flote, još od 1783. godine, kada je carica Katarina Druga osnovala grad i utvrđenje, uključivši ga u sastav Ruske imperije.

Međutim, istorija Sevastopolja, odnosno Hersonesa Taurijskog, kako se zvao u antičko doba, stara je više od dva i po milenijuma, a ovo mesto oduvek je bilo čvorište trgovine i vojnih aktivnosti.

Za Ruse, Krim ima posebno istorijsko i duhovno značenje, s obzirom na to da je ruski kijevski knez Vladimir upravo u Hersonesu (današnjem Sevastopolju) primio hrišćanstvo 988. godine.

Ovaj dan se već hiljadu godina obeležava kao „Krštenje Rusije”. Takođe, prema predanju, tokom svoje misije u Hazariji (Krimu) Ćirilo je 860. iz Hersonesa (Sevastopolja) doneo azbuku. Isto tako, za Ruse je od velikog značaja što je u Sevastopolju boravio i sveti apostol Andrej Prvozvani, a simbol ruske Ratne mornarice je upravo „andrejevska zastava”.

U Sevastopolju je umro i sveti Kliment, papa i učenik apostola Petra, a Ćirilo je otkrio njegove mošti i kasnije ih preneo u Rim.

Tavridom, kako se Krim zvao sve do formiranja Sovjetskog Saveza, tokom istorije vladali su različiti narodi: Skiti, Heleni, Rimljani, Goti, Sarmaćani, Huni, Vizantinci, Hazari, Rusi, Mađari, Đenovljani, Mongoli, Timuridi, Turci, Tatari, Nemci…

Danas oko dve trećine od ukupno dva miliona stanovnika, čine etnički Rusi, koji Sevastopolj zovu „grad ruske slave” jer su tokom vekova na Krimu položili, kako se procenjuje, oko milion žrtava.

Posle Kučuk-Kainardžijskog mira 1774, Turska se odriče Krima i ova teritorija veličine Vojvodine, konačno prelazi u ruske ruke. Koliki značaj Krim ima za Moskvu, vidi se iz istorijske perspektive i broja žrtava koje je Rusija dala za njegovo osvajanje i odbranu.

Počev od toga da je ovo poluostrvo bilo centar odakle su Tatari išli u pohode na Rusiju i Poljsku, odvodeći slovenske robove, pa do toga da su Rusi u 18. veku zauzeli Krim, kako bi nastavili svoj put ka Bosforu i Carigradu.

Kako bi sprečili nezaustavljiv ruski prodor na Balkan, zapadne sile povele su protiv Rusije Krimski rat, od 1853. do 1856. godine. Ruska „prva odbrana” Sevastopolja nije uspela, a ishod je bio Pariski mir, kojim je Rusiji zabranjeno da drži flotu u Crnom moru.

Ruski gubici iznosili su oko 150.000 ljudi, a Rusiji je bilo potrebno 15 godina da se potpuno finansijski oporavi od ovog sukoba. Od 1871. ponovo joj je dozvoljeno da drži flotu u Crnom moru.

Krvavi sukobi potresali su Krim tokom Građanskog rata posle Oktobarske revolucije, a upravo sa ovog poluostrva je 1920. general baron Petar Vrangel sa svojom armijom emigrirao u Srbiju, povlačeći se pred naletima boljševika.

Tokom 1941. i 1942. godine, usledio je još krvaviji sukob, takozvana druga odbrana Sevastopolja. Posle zauzimanja Smoljenska i Kijeva, i uspostavljanja blokade Lenjingrada, nemačke i rumunske snage usmerile su se, septembra 1941, ka Krimu, strateški važnom putu ka Kavkazu.

Borbe su trajale skoro godinu dana, do jula 1942, a ukupni gubici na obe strane iznosili su oko 300.000 ljudi. Pad Sevastopolja i Krima doveli su do slamanja pozicija Crvene armije i nemačkog brzog napredovanja ka Kavkazu i Staljingradu, gde je više od dva miliona ljudi poginulo.

Ruska kontraofanziva na Krim odigrala se u proleće 1944. godine i sa ruske strane stradalo je još 84.000 ljudi, dok su Nemci i Rumuni imali više od 100.000 poginulih i zarobljenih.

Od raspada Sovjetskog Saveza i sticanja nezavisnosti 1991, zvanični Kijev nije nikada do kraja uspeo da stekne kontrolu nad Krimom. Poluostrvo je imalo teritorijalnu autonomiju, a grad Sevastopolj specijalni, federalni status, nakon što ga je 1954. tadašnji generalni sekretar CK KPSS Nikita Hruščov dekretom predao u sastav SSR Ukrajine.

Najnoviji događaji na Krimu praćeni su snažnim emocijama lokalnog stanovništva, jer mnogi pamte strahote Drugog svetskog rata. Mnogi među njima već kažu da je sada započela „treća odbrana” Sevastopolja i Krima od profašističkih snaga sa zapada Ukrajine.

U svakom slučaju, jedino je izvesno da Moskva neće odustati od Krima. Kako kažu, ne žele da im se posle Sevastopolja dogodi Staljingrad.

Starosedeoci Tatari

Prema statističkim podacima iz decembra prošle godine, Krim ima 1.958.000 stanovnika, među kojima najviše Rusa (58,5 odsto), Ukrajinaca (24,3 odsto) i krimskih Tatara (12,1 odsto). Ono što Tatare izdvaja jeste činjenica da su oni živeli na Krimu još pre nego što je ruska carica Katarina Velika u 18. veku pripojila to poluostrvo.

Oni su jedna od najstarijih i najvećih etničkih grupa na Krimu, koja je u vreme Staljina masovno deportovana sa ovog poluostrva. Na Krim se vraćaju tek pošto je Ukrajina postala nezavisna. Danas u svetu živi oko 548.000 krimskih Tatara, a blizu dva miliona ljudi ima krimsko-tatarske korene.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *