Афера са капутом

Afera sa kaputom

17 decembra 2016

Bosko Jaksic 55

Piše: Boško Jakšić

Ima jedna poučna priča iz vremena jednopartijskog socijalizma kada u nekoj mesnoj zajednici treba da izaberu sekretara.

Ljudi bi voleli da to bude drug Pera. Omiljen je. Posvećen radu na terenu, od crvenog krsta i teritorijalne odbrane do organizovanja omladinske ping-pong sekcije i dovođenja glumaca iz gradskog pozorišta. Partija međutim ima svog kandidata.

Kada se približilo glasanje, neko od gostiju iz opštinskog komiteta uzme reč. Nahvali druga Peru, a onda, gotovo sa žaljenjem, kaže da bi možda bilo loše da ga izaberu. „Znate, zbog one afere sa kaputom.“ Niko ništa da pita.

Kada je partijski kandidat izabran, a sastanak završen, priđe jedan građanin ovome iz komiteta i upita ga: „Je li, molim te, šta je bila ta afera sa kaputom?“

„Drugu Peri ukrali kaput.“

Setio sam se ove priče posmatrajući kampanju za predsedničke izbore koja zvanično nije počela a nezvanično je ozvaničena na najprljavije moguće načine preventivne kontaminacije potencijalnih rivala.

Niko normalan nema iluziju da politika nije surova disciplina, posebno kada ima manje veze sa političkim idejama a mnogo više i češće sa pozadinskim lukrativnim poslovima. Ne očekuju ljudi puritance u vrhovima politike, ali neke elementarne etike trebalo bi da bude. Čini se da je nema, baš kao što nema ni objektivne analize političkih posledica kampanja blaćenja protivnika uz upotrebu izanđalih matrica i primitivnih trikova.

Poznato je da sam se kao potpisnik apela povereniku za zaštitu građana na neki način već odredio u vremenima predizborne zore, ali ovi redovi nemaju za cilj odbranu ovog ili onog imena i prezimena. Sašu Jankovića ili Vuka Jeremića branim kao što bih branio Aleksandra Martinovića da je u sličnoj poziciji. Branim elementarne principe, postulate ravnopravnog, slobodnog i pristojnog dijaloga.

A šta je praksa? Janković i Jeremić nisu ni potvrdili da će učestvovati u predsedničkoj trci, a već su dobili svoje „afere sa kaputom“.

Vlast uz zdušnu artiljerijsku pripremu omiljenih tabloida zloupotrebljava svoju moć. Jankovića je uplela u aferu samoubistva koje se 1993. dogodilo u njegovom stanu, kada je on bio odsutan. On nije kriv, ali važno je da se priča. I da se mnogo ne pita.

Potencijalnom rivalu navlači se košulja sumnjivca, ona čiji se rukavi vežu na leđima. Kada se Janković brani, kažu da zloupotrebljava skupo plaćenu funkciju koju ima. Tada krenu tabloidni baraži o „šibicaru i prevarantu“.

Istu sudbinu potom je dočekao Jeremić. Čim je po javnosti počelo često da se priča da bi on sa visokim rejtingom popularnosti mogao da bude ozbiljan predsednički kandidat, setili su se da ga pitaju šta zna o aferi Topčider. Kako je – ako je – prvi saznao za pogibiju dvojice gardista?

Zašto ga niko to nije pitao od oktobra 2004? Tabloid koji se predstavlja kao vlasnik svih srpskih istina odmah piše da je Jeremić „krio da su gardiste ubili NATO lovci na haške glave“. Jedan aktuelni ministar kaže da Jeremić od svega „pravi cirkus“ radi lične promocije. A šta su napadi nego promocija vlasti i nekog njenog budućeg kandidata?

Ne samo što je tajming providan, već ovakve vrste reagovanja ukazuju na nervozu. Nervoza je simptom nesigurnosti. Kako ni jedna vlast ne želi da pokaže strah ili nesigurnost, logično je pitanje zašto to tako rade? Zar nisu svesni da je rezultat oslonca na repertoar teških uvreda upravo suprotan od onog koji priželjkuju?

Nije isto kada udara vlast i kada kritikuju opozicionari. Vlast iza sebe ima državu. Zar neko misli da ministar policije može da stekne simpatije tako što će sebe predstavljati kao žrtvu? Ljudi su skloni da se stave na stranu ugroženog.

Etički, ova kampanja provlačenja Jankovića i Jeremića – drugi verovatno tek slede – kroz toplog zeca govori koliko etikete kod nas znaju da budu jače od institucija. U vreme izbora u pomenutoj mesnoj zajednici partijski drugovi su se barem potrudili da smisle neki scenario. Ovi se hvataju za dosijee. Jadno i otužno.

Politički, ovakav način obračuna s političkim protivnicima i rivalima je sa stanovišta vlasti više nego kontraproduktivan. Okuplja one koji i instinktivno staju u odbranu nezaštićenog, lažno optuženog, na sve načine diskvalifikovanog.

Kad su došli po Jevreje, niko se nije bunio. Kad su došli po levičare, niko se nije bunio. Kad su došli po njega, više nije bilo nikog da se buni. Zato bih, ponavljam, stao na stranu Martinovića da je izložen nekoj sličnoj šikani.

(Politika)

KOMENTARI



2 komentara

  1. dusko says:

    OVAJ JE NATO LOBISTA I NE INTERESUJE ME NJEGOVO NI MISLJENJE NI STAV !!!

  2. Apis says:

    Boška jakšića ne čitam. Njega sam davno pročitao.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *