Агресија која је почела 1999. године, још увек траје

Agresija koja je počela 1999. godine, još uvek traje

21 marta 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Uoči godišnjice 24. marta – datuma koji pre 16 godina nije ubio Srbe, ali ga još nisu ni preživeli – nad Srbijom lebdi jedno pitanje. Hoćemo li i drugi put preći preko 1999. godine? Uzdržaniji izraz „preći preko“ možda je na ovom mestu manje adekvatan od nedvosmislenijeg „oprostili“. Ali nasuprot opraštanja stoji osveta; a „preći preko“ više je povezano sa traženjem pravde.

I, zaista, ni 1999. ni kasnije čak ni ekstremniji ni bešnji među Srbima nisu tražili osvetu. Tražili su pravdu, i to ne onu pravdu koja bi osudila krivce za agresiju, čak ni onu koja bi samo osvetlila istinu o događaju kad se ceo zapadni svet krvnički bacio na jednu malu zemlju. Srpsko traženje pravde nije se odnosilo na prošlost, ispod koje je trebalo podvući crtu, već na budućnost iz koje bi ono što se dogodilo izgledalo tek kao zabuna, kao tragičan nesporazum, neka vrsta međusobnog nerazumevanja između krvnika i žrtve.

I žrtva je pristala na svoj deo krivice: prećutnim sporazumom između Srba i Zapada, zapečaćenim 5. oktobra 2000. postignuta je saglasnost o krivici Jednog Čoveka i jedne politike. Žrtva je podneta u gotovo opštem konsenzusu naroda i elita, više ništa nije stajalo na putu novom početku.

2.

Šesnaest godina kasnije, novi početak još se nije dogodio, tek svaka nova vlast koja dođe suočava napre sebe a onda i narod sa iluzijom da je upravo ona ta koja će ga doneti. Umesto novog početka, 16 godina kasnije britanski premijer Dejvid Kameron ponudio je istočnoevropskim zemljama fond od 20 miliona funti, u tradicionalnom britanskom stilu opisan kao pomoć zemljama „da se odupru pritisku Rusije“. Prema zemlji koja je u izdaji Rusije ostalima dala primer – Ukrajini – već je krenulo pet miliona. Ostatak iz Kameronovog fonda podeliće Moldavija, Gruzija, Bosna i Srbija, pretpostavljam tempom i žestinom kojima budu izdale Rusiju i uverenjem da bi neka od njih finansijski mogla i bolje da prođe od Ukrajine, koja se istakla i platila svoju cenu, i u krvi i u srebrnjacima.

Kameronovu ponuda mogla bi se smatrati čak i ciničnom da nije toliko poslovična. Uostalom, nisu se Englezi više isprsili ni marta 1941, plativši puč sa nešto funti u zlatu, uz obećanje da će razbijenoj jugoslovnskoj vojsci – važno je reći: ne razbijenijoj od današnje srpske – dati i nešto goriva pod uslovom da u Grčkoj otvori front protiv Nemaca.

3.

Nije to bilo prvi put da je Srbija stajala pred ponudom da se odrekne budućnosti, ali nikad pre ona nije bila toliko ponižavajuće jasna i nikad pre njene elite nisu bile hipnotisanije nego danas. Da nije tako, zar bi prošlo da se niko od nas ne oseti povređen pedagoškim istupom Majkla Kirbija, koji je govorio o tome kako su sankcije Srbiji bile potpuno opravdane? Zar bi srpski mediji sa toliko trpeljivog takta preneli zahtev Eduarda Kukana Tomislavu Nikoliću da ne ide u Moskvu na Dan pobede nad Hitlerom, kao da mu je tražio čašu vode? Zar bi prošao ceo dan, a da se niko ne usudi da Nikolića javno podrži, najavljujući mu tom tišinom novi krug provlačenja kroz blato srpskih medija, najistaknutijih na polju ukidanja srpske budućnosti?

Petnaest godina pošto je poverovala da je zlostavljanje koje je doživela 1999. tragična greška, Srbija se suočava s tim da je zlostavljanje njeno prirodno stanje, koje svih tih godina nije prestajalo i koje neće prestati. Saglasiti se s tim, značilo bi drugi put preći preko onoga što se desilo 1999, ovaj put bez svesti da se radilo o tragičnoj grešci, već da je reč o prirodnom lancu ishrane, gde je bivanje na njegovom geopolitičkom dnu srpska narodna sudbina.

4.

Šesnaest godina pošto je prvi „tomahavk“ pao na Srbiju, agresija Zapada treba da doživi onu vrstu pounutrašnjenja kada bi valjda svako od nas trebalo da postane po jedan tomahavk, koji luta ulicama i gradovima, spreman da eksplodira na pritisak džojstika u rukama nekog Kirbija ili Devenporta. Jer ni na šta drugo ne liči ovoliko dobre volje u radu na sopstvenom uništenju, kada se narodu predstavlja kao uspeh činjenica da je svu svoju privredu dao u ruke MMF-a, koji je ceo ugovor sa Srbijom strpao u samo jednu neispisanu rečenicu: Srbija se obavezuje da će do 2020. godine zapadnim poveriocima isplatiti 18 milijardi dolara, a za to neće biti dovoljni ni Telekom, ni EPS, ni obradiva zemlja, ni koža s leđa. Poslednje rate za to planirane su da budu plaćene u naraštajima ili jednostavnije – u glavama.

5.

Sve srpske strategije od 2000. do danas, sa počivajući na ideji novog početka sa Zapadom, pokazale su se uzaludnim. Nema novog početka, i neće ga biti. Nije bilo za to vreme nijedne srpske vlasti koja nije došla sa velikim planovima o dobru koje će doneti državi i narodu, nije bilo nijedne da sa vlasti nije sišla suboko prezirući taj narod, uverena da bi bez njega lakše prešla preko tog tankog brvna koje su joj do novog početka vešto premostili ovdašnji zapadni namesnici; i nije, na kraju, bilo nijedne da tom istom narodu nije bila servirana kao glavni i jedini krivac, kao objekat prezira, koji je, manje ili više dobrovoljno, skrivao izvođače filigranskih radova u senci.

Ova vlast, međutim, razlikuje se od ostalih po nečemu. Njoj je dato da potroši poslednje resurse petooktobarskog sistema, posle koga će on postati ili jedna rđava beskonačnost ili će eksplodirati, onako kako ovde već ume da eksplodira.

6.

Zato je sećanje na 24. mart 1999. danas imperativ, bez njega ništa od onoga što nam se događa ne može se razumeti kao proces u kome smo i žrtve i pogonsko gorivo. Svest da novog početka neće biti nalaže nam da se pokajemo pred žrtvama koje smo uzalud dali Molohu i da ispričamo punu istinu o tom datumu. Možda nas to neće učiniti pametnijim – jer mudrost o kojoj je reč ipak je zakasnela – ali bi nam kao narodu moglo vratiti onaj izgubljeni nagon za samoodržanjem.

Bez toga, mi smo samo onaj Srbin koji je nekim čudom preživeo ustaški pokolj u Lici, a onda, uveren da se radi o tragičnom nesporazumu jer on nikome nije učinio ništa nažao, otišao da se prijavi u ustašku policiju, neće li greška biti uočena i otklonjena. Jer koren svakog otpora je razumevanje, a svakog razumevanja sećanje.

(Standard.rs)

KOMENTARI



4 komentara

  1. xy says:

    Jeli Cvijanovicu, zasto je tvoj portal N.St. postao tako zatvoren, em ne das da komentarisemo, trazis nesto sto ne znamo/ti kao da si nasa cia/ em nam ne das da lajkujemo.Sram te bilo, a ovamo se pravis demokrata.

  2. xy says:

    Jeli Cvijanovicu, zasto mi ne odovoris na gore postavljeno pitanje od juce? Vidim na Srbin info da ti i drui postavljaju slicna pitanja i spominju banovanja, uzred, i mene si banovao od prosle godine.Ukoliko ti to ne znas, onda ti sa tvojom redakcijom nesto nije u redu. Jos za tebe kazu :jednom udbas, uvek udbas. Opovrni to i dozvoli nam da iskazemo svoja misljenja.Kao ovde ili na Faktima.

  3. Draga says:

    Gospodine Cvijanoviću, narod je svestan da je Amerika stavila šapu na vlast u Srbiji. Po dolasku na vlast političari su to znali i pored toga pristali su da sarađuju sa okupatorom. A mogli su odmah da se dogovore sa Rusijom. Ipak su oni naši najveći prijatelji. Tek tada ako bi odbili zaštitu Srbije. Bili su dužni da narodu Srbije otvoreno kažu u čemu je problen. Tako bi narod znao zašta trpi. Ovako, narod vidi da ništa nije u redu i pretvara se u neprijatelja. Mislim da je Vučić napravio mnogo kardionalnih grešaka i sada mu niko ne veruje ništa. Opoziciju je uspeo da razbuca, medije cenzuriše. Ako neko kaže nešto protiv njega svi skoče da ga brane i to postaje ogavno. Država nam je u rasulu a Vučić izjavljuje da ga je sramota koliko nam dobro ide. Jednom rečju Užas! Vas znam još pre nego što je SNS došla na vlast. Cenila sam vaše komentare i sada Vas molim dođite ksebi i pogledajte realnu sliku, šta je snašlo Srbiju?

  4. xy says:

    Draga,moja, Vi pisete kao da to Cvijanovic ne zna.Odlicno je on obavsten, nemojte da ga molite, njega trba da je sramota, najposle, sto nam je ukinuno slobodu na njegovom portalu. Vidim da ste zaista lepo odgojena osoba, ali mu se ne ulagujte, jer to nije zasluzio. Prvi nam je uveo "veto" i poceo da nas gleda kao "veliki brat". Sram ga bilo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *