„Агрокор”, пријатељи и супарници

„Agrokor”, prijatelji i suparnici

17 aprila 2017

Piše: Miroslav Lazanski

Bilo je to pre skoro 50 godina, Fransoa Mišlen, predsednik najveće francuske kompanije za proizvodnju automobilskih guma upravo je pristao da fabriku automobila „Sitroen“ proda italijanskom „Fijatu“.

Predsednik Francuske pozvao ga je zbog toga u Jelisejsku palatu. De Gol je vrlo hladno primio Mišlena i na italijanskom jeziku ga upitao: „Come sta?“, odnosno „Kako ste?“. Naravno, Mišlen je odmah shvatio „pitanje“ i „Sitroen“ nije pao u ruke „Fijatu“, već ga je kasnije preuzeo „Pežo“.

Ne znam ko je ovde u balkanskoj priči oko „Agrokora“ i „Merkatora“, Hrvata, Srba i Slovenaca zapravo De Gol, a ko Mišlen, tek blaženopočivši kralj ujedinitelj Aleksandar Prvi na primeru „Agrokora“ može da potvrdi da je zaista bio kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Jer, „Agrokor“ je ujedinio deo one velike Jugoslavije. Istina, u problemima.

Francuska epizoda od pre 50 godina i naši, naravno i hrvatski i slovenački, sadašnji problemi oko „Agrokora“ pokazuju da u kontekstu napora velikih korporacija da preuzmu kontrolu nad balkanskim tržištem, pojedinačni nacionalni i državni interesi predstavljaju još uvek i određenu branu za sklapanje određenih poslova.

Evropske vlade i političari govore o otvorenim granicama i liberalizaciji, ali se u praksi ponašaju u stilu: „Lepo je da negde postoji liberalizacija, samo ne kod nas“.

Kad se pre 16 godina francuska državna kompanija „Elektrisite“ domogla 25 odsto akcija u italijanskoj privatnoj kompaniji za proizvodnju električne energije „Mondetison“, to je u italijanskoj javnosti izazvalo gnev; ona je to tretirala kao upad na italijansku teritoriju.

Vlada u Rimu tada je izdala saopštenje da Francuzi pokušavaju da steknu monopol nad liberalnim italijanskim tržištem električne energije, pa je to primoralo Pariz da odmah naglasi kako „Elektrisite“ neće povećavati svoj udeo u akcijama „Montedisona“.

Italijanske vlasti su takođe na brzinu usvojile poseban zakon kako bi blokirale akciju francuske kompanije. Sa svoje strane, iako je istakla da saoseća s Italijom, Evropska komisija je tada naglasila da nema ovlašćenja da interveniše.

Francusko-italijanski sporovi između korporacija nisu nikakva novost, od okončanja Drugog svetskog rata između ove dve zemlje ostvarene su mnogobrojne industrijske i finansijske transakcije, od kojih su neke izvedene prijateljski, dok su druge izazivale sukobe i svađe.

Slučaj „Montedison“ predstavljao je, kako su to tada Italijani tvrdili, samo vrhunac talasa francuskih investicionih upada na italijansku teritoriju. I pored činjenice da su obe zemlje i tada pripadale EU.

Francuska banka „Kredi agrikol“ je najveći pojedinačni vlasnik akcija najmoćnije italijanske bankarske grupe „Intesa-BCI“, francuski proizvođač teške mehanizacije „Alstom“ preuzeo je od „Fijata“ kontrolu nad izgradnjom brzih pruga, „Telekom“ iz Francuske je drugi po veličini pojedinačni vlasnik akcija u telekomunikacionoj grupi „Vind-Infostrada“, kojom upravlja italijanska državna kompanija za proizvodnju električne energije „Enel“.

Francuski prodavci na malo sklapaju saveze s italijanskim prodavcima na malo. Francuski „Ošan“ povezao se s italijanskim „Rinašente“, „Karfur“ sa „Sgs“, „L klerk“ sa grupom „Konad“. Francuski „Danon“ kupuje kompanije za proizvodnju mineralne vode i sireva.

Italijani tvrde da su vodeća sila u svetu mode, ali njihove najpoznatije marke su pod kontrolom ili uticajem velikih francuskih proizvođača luksuzne robe. Na udaru francuskih investitora su i skoro svi sektori italijanske industrije i finansija. Francuska izdavačka kuća „Ašet“ preuzela je italijansku izdavačku kuću „Ruskoni“, „Lafarž“ je investirao u italijanske fabrike cementa.

No, ovaj proces nije jednosmeran, Italijani su stekli kontrolu nad francuskom kompanijom za proizvodnju kućnih aparata „Mulineks“, „Fijat“ je preuzeo proizvodnju autobusa od „Renoa“, italijanska „Finmekanika“ ušla je u program „Erbas“ i vojni „Eads“.

Dok je evro u evropskom domu, dom upravo na ekonomskom planu otkriva i istorijske napukline. Nacionalne ekonomije se bore za prevlast, političari konceptualno ne znaju šta dalje da rade na tim planu. Nemci žele evropsku saveznu državu, sa strogom ekonomskom regulativom, Francuzi to ne prihvataju, naprotiv, oni žele EU po meri jačanja svog nacionalnog i ekonomskog identiteta. I zato su ekonomski ofanzivni gde god to mogu.

Francusko-italijanske veze na najvišem korporacijskom nivou uspostavljene su i preko veza između članova kluba bogatih biznismena iz severne Italije „Saloto buono“ i francuske bankarske kuće „Braća Lazar“, pri čemu je porodica Anjeli neprikosnoveni lider ove francusko-italijanske elite.

Na sličan način su svojevremeno uspostavljene i poslovne veze između srpske, hrvatske i slovenačke elite i kada je „Agrokor“ u pitanju. Možda oko slučaja „Agrokor“ treba da učimo iz istorije francusko-italijanskih ekonomskih veza i svađa.

Jer, moglo bi se reći da su Hrvatska i Srbija najbolji neprijatelji. Njihov odnos ljubavi i mržnje ne datira samo iz perioda posle 1991. Dve zemlje su vekovima bile bliske i očigledno da između Srbije i Hrvatske ipak postoji izvesna naklonost. I bez „Agrokora“.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *