Ахтисари после Ахтисарија

Ahtisari posle Ahtisarija

3 novembra 2018

Piše: Nikola Vrzić

Kada je, 3. aprila 2007. godine, pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija u Njujorku Vojislav Koštunica odbacio plan Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti Kosova, poručio je da „nikada i niko nije specijalnom izaslaniku mogao dati mandat da prekrši princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta i da promeni državne granice Srbije“, da za „ovakav Ahtisarijev predlog ne može postojati pravni osnov dok je na snazi Povelja UN“, te da „Srbija predlaže da osnova za novi pregovarački proces bude sveobuhvatan razgovor o sprovođenju važeće Rezolucije 1244“.

SPROVOĐENJE ODBAČENOG PLANA

Posle ovakvog stava Srbije Rusija je pripretila vetom pa Ahtisarijev plan nije ni stavljen na glasanje, a zapadni konstruktori otimanja Kosova i Metohije od Srbije naučili su važnu lekciju. I nastavili da sprovode ono što su i naumili.

Vojislav Koštunica uspešno je odstranjen s vlasti, sprovedena je istovremeno specijalna operacija temeljnog preuređenja srpske političke scene koja je proizvela rezultate s kojima i danas živimo, a Ahtisarijev kosmetski plan – koji formalno nikada ponovo nije vraćen na pregovarački sto – počeo je da se sprovodi u obliku promenjenom samo onoliko koliko su to nalagale otežavajuće okolnosti proistekle iz Koštuničinog odbijanja Finčevog originala.

Nove srpske vlasti, predvođene Borisom Tadićem i Vukom Jeremićem, povukle su prvi korak u tom smeru kada su se saglasile s dolaskom misije Euleks na Kosovo i Metohiju, formirane onako kako je i bilo predviđeno članom 13 i Aneksom 10 Ahtisarijevog „Sveobuhvatnog predloga za rešenje statusa Kosova“ od 26. marta 2007: „Evropska unija će ustanoviti misiju evropske bezbednosne i odbrambene politike u oblasti vladavine prava… Misija će podržavati sprovođenje ovog Rešenja.“

Pa je proces nastavljen sporazumima o predaji katastarskih i matičnih knjiga „Kosovu“ onako kako je to bilo predviđeno (ili zapoveđeno?) Ahtisarijevim planom – Aneks 7, „Imovina i arhiva“, član 7.1: „Arhiva, uključujući katastarsku dokumentaciju i ostalu dokumentaciju koja se odnosi na Kosovo i njegove građane, a koja je izmeštena sa Kosova, biće vraćena na Kosovo“ – zatim i IBM sporazumom o integrisanom upravljanju granicom kojim su kosovski carinici i policajci dovedeni na Jarinje i Brnjak zahvaljujući parafu Tadićeve vlasti i potonjem potpisu vlade Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, u skladu s članom 3 Aneksa 8 Ahtisarijevog plana: „Na Kosovu će (…) biti razvijena strategija koja će omogućiti višefazni prenos ovlašćenja za kontrolu granica i integrisano upravljanje granicama na Kosovsku policijsku službu.“

A dosadašnji vrhunac neproglašenog sprovođenja Ahtisarijevog plana dogodio se parafiranjem Prvog briselskog sporazuma, Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, 19. aprila 2013. godine.

U najkraćem, tada dogovoreno osnivanje Zajednice srpskih opština proističe iz Ahtisarijevog Aneksa 3, „Decentralizacija“, u kome stoji da će „opštine imati pravo da sarađuju i sklapaju partnerstva sa drugim opštinama na Kosovu“ (član 9.1) te da, čl. 9.2, „opštine imaju pravo da obrazuju i učestvuju u udruženjima opština Kosova radi zaštite i promovisanja svojih zajedničkih interesa“.

„Na Kosovu će postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija“, stoji u tački 7 Prvog briselskog sporazuma. Ahtisari, Aneks 8, član 2.1: „Jedinstven lanac komande za policijsku službu biće očuvan širom Kosova.“ A u okviru toga, predviđeno je dalje u Ahtisarijevom članu 2.6, „u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom, komandiri lokalnih policijskih stanica biraju se u skladu sa sledećom procedurom: Skupština opštine predlaže najmanje dva kandidata za mesto komandira stanice koji ispunjavaju minimalne potrebne uslove u skladu sa kosovskim zakonodavstvom.“ Upravo će iz ovoga i proisteći briselska tačka 9 koja govori o regionalnom policijskom komandiru za četiri severne opštine koji se biraju po sličnoj proceduri.

Ahtisarijev Aneks 4 predvideo je i da „sastav pravosuđa i tužilaštva odražava etničku raznolikost Kosova i potrebu za pravičnom zastupljenošću svih zajednica“ – ta je Ahtisarijeva zapovest operacionalizovana u 10. tački Briselskog sporazuma po kojoj će se „uspostaviti veće koje će biti sastavljeno od većine sudija kosovskih Srba, koje će biti nadležno za sve opštine u kojima su Srbi većinsko stanovništvo“ – dok je Ahtisarijev član 11, po kome „Kosovo mora da organizuje (…) opštinske izbore u skladu sa uslovima ovog Rešenja i novim opštinskim granicama. (…) Potrebno je da nadležni međunarodni organ potvrdi da su izbori zadovoljili međunarodne standarde“, u delo sproveden nakon što je 11. tačkom iz Brisela bilo dogovoreno da će „opštinski izbori biti organizovani u severnim opštinama 2013. godine uz posredovanje OEBS-a u skladu sa kosovskim zakonima i međunarodnim standardima“.

UNMIK I VOJSKA

Imajući u vidu ovakvu tendenciju neoglašene implementacije prezrenog i odbačenog Ahtisarijevog plana, verovatno da nikoga ne treba da iznenadi iznenadna američka inicijativa da se ukine Unmikova misija na Kosovu i Metohiji, ali ne treba da nas iznenadi ni američka podrška formiranju vojske Kosova („SAD podržavaju tranziciju Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku“, rekao je posle susreta s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem Metju Palmer, vršilac dužnosti zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja). Sve je to, naime, Ahtisari predvideo i, takoreći, najavio.

Što se Unmika tiče, čiji je odlazak ovih dana zatražila odlazeća američka ambasadorka pri Ujedinjenim nacijama Niki Hejli, Ahtisari je sasvim jasan u članu 15.1, stav g: „Na kraju prelaznog perioda ističe UNMIK-ov mandat i sva zakonodavna i izvršna vlast poverena UNMIK-u biće preneta u celosti na vlasti Kosova.“ I neobično je samo to što ovaj zahtev za ukidanjem kosmetske misije UN nije postavljen i ranije. A sama činjenica da je zahtev ispostavljen sada svedoči o nameri da se proces finalizacije Ahtisarijevog plana ubrza.

A kosovska vojska? Ponovo Ahtisari, Aneks 8 („Bezbednosni sektor na Kosovu“), član 1.5: „U onim oblastima bezbednosnog sektora u kojima, prema ovom Rešenju, i dalje postoji međunarodno angažovanje, Kosovo će vremenom (…) razviti strategije za potpuni prenos odgovornosti na kosovske vlasti.“ Štaviše – Aneks 11, „Međunarodno vojno prisustvo“ (MVP) – navodi da će MVP biti odgovorno za (1.1.a.) „garantovanje bezbednosti Kosova od spoljnih pretnji, dok kosovske institucije ne budu u stanju da preuzmu odgovornost“. I najzad, isti aneks, član 2.4: „U svim slučajevima, ovlašćenja MVP-a biće preispitivana i, nakon konsultacija sa relevantnim stranama i odluke koju donese Severnoatlantski savet, biće prilagođena u zavisnosti od slučaja do slučaja, kako kosovske institucije budu razvijale svoje kapacitete i povećavale svoje učešće i odgovornosti.“

Što znači da reakcija NATO-a na vesti o početku transformacije KBS-a u oružane snage Kosova – „Politika NATO-a je konstantna i suština naše pozicije jesta da, ukoliko mandat KBS-a evoluira, i Severnoatlantska alijansa će morati da preispita svoje angažovanje na Kosovu“ – ne predstavlja implicitnu pretnju Prištini već, naprotiv, još jedan znak da se postupa tačno, koliko to opšte okolnosti dozvoljavaju, prema planu Martija Ahtisarija.

AMERIČKA ŽURBA

A vrhunac tog plana sastoji se u uspostavljanju nezavisne kosovske države koja će postati punopravna članica Ujedinjenih nacija. Upravo to je, uostalom, sada na stolu, pošto je sve ostalo u međuvremenu uglavnom već ispunjeno, umnogome i zahvaljujući zastrašujućoj dozi kooperativnosti svih srpskih vlada koje su nasledile Koštuničinu.

Pre pet godina, kada je usvajan Prvi briselski sporazum, ovaj zahtev – da se saglasimo s ulaskom Kosova u UN – uspeli smo da odbijemo. Ali to odbijanje, baš kao i 2007. godine, nije značilo i odustajanje Amerike od sprovođenja njenih planova, već samo odlaganje tog sprovođenja. Odlaganju sad, po svoj prilici, dolazi kraj.

Jer, kako u Beogradu reče spomenuti v. d. zamenika pomoćnika Palmer, „mada mi nemamo nikakvih krajnjih rokova, ipak se oseća da treba brzo raditi, osećaj hitnosti je tu… Zato bismo voleli da se požuri i da pregovarači obe strane imaju u vidu da je stvar hitna i da mora da se postigne sporazum sa kojim se i jedni i drugi slažu“.

S tim u vezi, da razbijemo jednu ovdašnju iluziju koja se, možda, podgreva sistematski a ne samo iz pukog nerazumevanja procesa koji su u toku. Kad šef srpske diplomatije Ivica Dačić, primera radi, kaže da je „očigledno da je došlo do promene, koja se sastoji u tome da velike sile sada podržavaju dogovor do kojeg dođu Beograd i Priština, i to je najvažnija stvar kada je reč o Americi“, ili kada u sličnom tonu premijerka Ana Brnabić primeti da nas „danas oni slušaju, čuju nas, stav SAD se promenio. Ranije se Srbija ni za šta nije pitala, imali smo nametnuta rešenja, crvene linije. Danas nema crvenih linija i, ako se Beograd i Priština dogovore oko kompromisa koji će dugoročno doneti mir i stabilnost, onda je to prihvatljivo za SAD“, ovo (nažalost) ne znači i da su SAD odustale od tih svojih crvenih linija, nego da su sklone da ih blago pomere ako će ih to brže dovesti do cilja koji se nije promenio.

Pri čemu o cilju koji se nije promenio govore i potezi oko Unmika i vojske tzv. Kosova, ali i Palmer koji otvoreno kaže: „Želimo punu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine i želimo da Beograd i Priština budu na evropskom putu i da se i širi region Balkana uključi u evroatlantske tokove. To je dosledna američka politika koja se sprovodi već godinama, i ostaje ista i danas kakva će biti i sutra.“ Uostalom, dodao je takođe, „nama je samo bitno da ovde bude postignut (dogovor), da bude trajan i primenjiv“, pa zato i nisu gadljivi prema razmeni teritorija/korekciji granica/razgraničenju jer je „nerešeni sukob, zamrznuti konflikt, takođe rizik po regionalnu stabilnost“.

VES MIČEL U ATLANTSKOM SAVETU

A zašto se Americi baš sad baš toliko žuri, posvedočio je 18. oktobra pred Atlantskim savetom u Vašingtonu – organizacija o čijoj smo podršci Soroševom planu razgraničenja pisali u prošlom broju – posvedočio je Palmerov šef Ves Mičel.

„Povratak suparništva među velikim nacijama je najvažnija geopolitička činjenica našeg doba“, rekao je Mičel i ocenio da rivali SAD – Rusija i Kina – „šire svoj politički, vojni komercijalni uticaj u Centralnoj i Istočnoj Evropi na štetu zapadne alijanse… Zadovoljni uspehom u posthladnoratovskom periodu, zvaničnici u Evropi i SAD omogućili su ruskom i kineskom uticaju da nam se prikradu… SAD i njeni saveznici ne smeju da ostanu nepomični u odnosu na ovu pretnju. Moramo da se posvetimo zadatku sprečavanja dominacije suparnika Amerike. Sjedinjene Države moraju da deluju, ili će izgubiti.“

I otuda ovo uočljivo intenziviranje rada na sprovođenju Ahtisarijevog plana, plus-minus četiri opštine koje suštinu ovoga što nam se događa ne mogu da izmene.

A opet, treba još jednom naglasiti da smo pre deset godina imali snage da Ahtisarijev plan odbacimo, i to smo izdržali na nogama sve i ako Vojislav Koštunica to odbijanje politički nije preživeo. Ali današnja Amerika nije ona koja je bila pre tih deset godina. Tako da opravdanja za tiho prihvatanje plana koji smo i tada i to glasno odbili, jednostavno, nema. Sve i ako smo u međuvremenu počeli aktivno da saučestvujemo u njegovom sprovođenju…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *