Ајмо Јово наново

Ajmo Jovo nanovo

26 oktobra 2016

milan-milenkovic2-45t

Piše: Milan Milenković

Posle izjave bivšeg ambasadora SAD u Crnoj Gori, Sju Kej Braun, da opozicija treba da prihvati rezultate izbora, više nema nikakve sumnje da Milo ostaje favorit Zapada i da od njegovog odlaska sa vlasti nema ništa. To, naravno, ne znači da je dalja borba opozicije izlišna, već da se mora odvijati na drugi način i drugim sredstvima, jer je dosadašnja strategija rušenja režima definitivno iscrpena.

Praksa je pokazala sledeće:

1. Đukanović „na kutiju“ izgubiti ne može i svaki novi pokušaj da se preko izbora dođe do vlasti, ispostaviće se kao besmislen, ako se prethodno ne izbori za korektne uslove kampanje.

2. Nema korektne kampanje – nema izbora. Sva vajkanja posle izbora su neubedljiva pred biračkim telom.

3. Izbori su pokazali i da novac, sam po sebi, nije dovoljan. Mora se doći do medija, ili se moraju stvoriti i proširiti postojeći i oni ne treba da rade u punom kapacitetu samo tokom kampanje, već stalno.

4. Umesto kuknjave, koja neće dati ni rezultat ni alibi za neuspeh opozicije, sada treba umanjiti štetu i videti koje su to forme u kojima će se politička borba odvijati u budućnosti.

5. Insistiranje na socijalnim pitanjima, kao i na tome da je vlastodržac lopov, ne daju rezultat. To je pokušala opozicija u RS i potučena je; to je i u Srbiji stalna tema svih kampanja i na kraju se uvek ispostavi da pobeđuje baš onaj ko je od opozicije označen kao lopov i proizvođač socijalno-ekonomskog sloma.

6. Moj predlog je, u pogledu propagande, sledeći: treba podriti Mila Đukanovića na njegovoj temi, a ona je odbrana državnosti Crne Gore. Ispravno bi bilo njega predstaviti kao rušioca državnosti jer, ni posle kvarat veka na vlasti, nije uspeo da tu državnost učini prihvatljivom za polovinu građana.

7. Za montenegrinske i crnogorske glasove se ne treba boriti naročito uporno, jer se, u toj borbi, preterano ublažavaju stavovi opozicije, a rezultat je mršav. Jasni, nedvosmisleni stavovi, bez bežanja od tema koje bi mogle da iritiraju nesrbe, daće rezultat, dok preterano nijansiranje i komplikovanje čitavu priču čini neubedljivom.

8. Ulični protesti, u dosadašnjoj formi, ne daju rezultat. Mali primer: u Beogradu smo imali tokom devedestih silne proteste, sa desetinama hiljada učesnika, stalne tuče s policijom, a rezultati nisu bili nikakvi. Samo dva protesta su uspela: onaj, iz 96/97, kad su pištaljke i lupanje u šerpe za vreme dnevnika RTS-a bukvalno zaglušile Beograd i time zapretile da obezvrede propagandnu mašinu Miloševića i protesti taksista, koji su u stanju da, za pola sata, zatvore grad i parališu život u njemu. Dakle, protest mora da predstavlja stvarnu pretnju, a tuča s policijom nije stvarna pretnja, jer je ishod unapred poznat. Sistem mora da oseti da će doživeti štetu, inače ne mari za proteste. Blokiranje puteva ka moru u doba turističke sezone režim ne bi mogao da ignoriše.

9. DF treba da radi na sebi, a ne na koalicijama. Kad dovoljno naraste, njega će juriti da s njim uđu u koalicije. Pravilan put političke borbe je da se glavni protivnik vidi u partijama slične orijentacije. Drugim rečima, DF treba da se potrudi da ili u sebe usisa, ili da zatre ostale prosrpske partije. Tek onda na red dolazi obračun sa DPS-om. Isto tako, besmisleno je, čak i štetno, prizivati u pomoć manjinske poslanike, jer od ta posla nema ništa, a lako može da se izgubi obraz. Manjine mogu, jednog dana, da podrže opoziciju, ali samo na mig neke zapadne ambasade, ali će to značiti da su prethodno i krupni opozicioni igrači prošli kroz obradu u tim ambasadama i da su stavljeni pod kontrolu.

10. Već danas treba stisnuti petlju i reći represivnom aparatu da će sutra, kad se promeni serva, ozbiljno odgovarati za današnje postupanje, s tim da se ostave otškrinuta vrata za one koji trenutno prestanu da deluju u korist režima. Svako ko se ogešio o narod, mora da zna da mu je ime zabeleženo i da mu neće biti oprošteno.

11. Okruženje Mila Đukanovića, koliko god da se klelo u vernost gospodaru, uveliko razmišlja o vremenu posle Mila, jer pare i privilegije treba sačuvati i kad se vlast promeni. Nikom ne pada na pamet da proba sreću sledeći Mila do kraja. Zna to i on. Dakle, okruženje mora da zna da će biti aboliran samo prvi koji se odmetne, dok će ostali morati da podele sudbinu sa gospodarom.

Sve u svemu, svaki režim je ranjiv, samo treba izbegavati kompromise, jer oni nisu put do pobede.

(IN4S)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *