Akademija u SANU: Trnovit put Crnjanskog

Tweet

POVODOM 125 godina od rođenja Miloša Crnjanskog (1893-1977), danas je u SANU, u organizaciji Odeljenja jezika i književnosti, održana akademija posvećena velikom piscu, na kojoj su govorili akademik Ljubomir Simović, prof. dr Radivoje Mikić i pisac Milisav Savić.

U besedi, Simović je ukazao na trnovit put dela Crnjanskog do čitalaca, čemu su uzrok bila žestoka ideološka osporavanja. Podsetio je na tekst iz 1954, „Tri mrtva pesnika“ Marka Ristića, koji je uz preminule Rastka Petrovića i Pola Elijara, život Crnjanskog proglasio ideološki, politički, patriotski i pesnički mrtvim. Tri godine kasnije „Seobe“ su ušle u izdavački plan „Minerve“, i to „kroz iglene uši“.

– Ostalo je zabeleženo da je pesnik Dušan Kostić, urednik, pitao Dobricu Ćosića da li partija dozvoljava da se objave „Seobe“. Ovo pitanje praktično je priznanje da partija, dotad, to nije dozvoljavala. Dobrica se, navodno, s tim pitanjem obratio Mitri Mitrović, ona ga je uputila na Milovana Đilasa, Đilas na Kardelja, Kardelj na Rankovića, koji će na kraju, ne zna se da li u konsultacijama sa nekim višim od sebe, odobriti da se „Seobe“ štampaju – rekao je Simović.

Knjiga pesama Crnjanskog čekaće se sve do 1959, kada „Prosveta“ objavljuje „Itaku i komentare“.

– Tek tada ćemo ovo pesničko delo, koje smo do tada čitali samo u fragmentima, moći da sagledamo kao celinu. Pred nama će, u svoj svojoj punoći, zagrmeti „Vidovdanske pesme“ („Prolog“, „Himna“, „Zdravica“, „Oda vešalima“, „Spomen Principu“…), koje, uz poemu „Serbia“, i danas deluju provokativno. U nizu pesama – „Sumatra“, „Mizera“, „Njegoš u Veneciji“, „Stražilovo“ – otkrićemo ne „vrhunski izraz naše precioznosti“, kako je zaključivao Mihiz, nego jedan novi, moderan senzibilitet, koji će biti u savršenom skladu sa buntovnim „Vidovdanskim pesmama“ – istakao je Simović.

Crnjanski je prvi srpski pisac čije je delo postalo povod za ono što se u nauci o književnosti naziva sukob interpretacija, a čiji su glavni protagonisti bili Nikola Milošević i Novica Petković, rekao je Mikić, i objasnio:

– Dva važna tumača se u bitnim pretpostavkama za tumačenje dela Crnjanskog ne slažu – jedan svoj pogled vidljivo politički intonira, ali obojica visoko vrednuju dela pisca i svako im iz svog ugla pripisuje prvorazredni značaj za modernu srpsku književnost. To znači da smo kroz ovaj sukob dobili još jednu potvrdu da je Miloš Crnjanski veliki pisac, pošto se dela samo takvog pisca mogu tumačiti iz ovakvih perspektiva koje se, zapravo, isključuju.

Savić je istakao kako ga je senka Crnjanskog pratila u Italiji dva puta, u Firenci, gde mu je postalo jasno zašto je Crnjanski, mlad i vitak, s tog mesta čeznuo za Stražilovom, i u Rimu, gde je veliki pisac bio ataše za štampu i vozio bicikl po ulicama i okolini.

Izuzetno nadahnuto, stihove Crnjanskog čitao je dramski umetnik Nebojša Dugalić.

I KOSMOS I MINIJATURA

DELA Miloša Crnjanskog u punoj meri reprezentuje jedan od najviših principa književnosti – videti u velikom malo, a u malom prepoznati veliko. To dokazuje gotovo svaka njegova pesma, stranica proze ili putopisa. Čitalac kao da ispred sebe ima najširu moguću fresku istorije, iza sebe kupolu ozvezdanog kosmosa, a u isti čas je to i minijatura, ne veća od ploda trešnje i zavičaja koji može da stane u udlanicu. Čitajući Crnjanskog, nekada nismo sigurni čitamo li ukupan svet ili čitamo sebe. A možda je to isto – kaže dopisni član SANU, pisac Goran Petrović.

Tweet