Ако хоћеш мир, спремај се за рат

Ako hoćeš mir, spremaj se za rat

5 jula 2019

Piše: Bojan Bilbija

Odnos Zapada prema Rusiji neće se kardinalno promeniti čak i ako Moskva ispuni sve njihove zahteve, poručio je ruski predsednik Vladimir Putin prošle nedelje, tokom svoje tradicionalne „Direktne linije“, tokom koje je odgovarao na pitanja ljudi iz cele zemlje. „Ako se potpuno predamo i pljunemo na svoje temeljne nacionalne interese, da li će biti nekih promena? Možda će biti nekih spoljnih signala, ali kardinalno se ništa neće izmeniti“, ocenio je Putin tokom svog četvoročasovnog razgovora sa građanima. Time je, u dve rečenice, sažeo suštinu svoje politike u protekle dve decenije i teških, ponekad i otvoreno neprijateljskih odnosa s „takozvanim partnerima“, kako naziva zapadne prestonice, a pre svega Vašington. Ako je tokom 1990-ih predsednik Boris Jeljcin učinio bukvalno sve da odobrovolji „partnere“, zauzvrat je dobio dalje približavanje NATO-a ruskim granicama i strateško opkoljavanje, kao i oružane intervencije SAD u regionima vitalno važnim za ruske interese.



U POLITICI VAŠINGTONA NEMA KOREKCIJA

A Moskvu niti su pitali za mišljenje, niti su uzimali u obzir njene proteste zbog takvih jednostranih koraka. Na Zapadu su smatrali da je Rusija izgubila u Hladnom ratu, da se predala i da zbog toga njene interese ne treba poštovati. Pa su se mnogi začudili što su Putin i njegova ekipa, nakon što je Rusija značajno ojačala početkom 21. veka – prestali da uvažavaju interese Zapada. Tačnije, počeli su beskompromisno da uvažavaju ruske nacionalne interese, bez obzira šta o tome mislili evropski i američki političari. Kako bi u Moskvi rekli bivšim „zapadnim prijateljima“: to smo naučili od vas. Čak i mnogi američki eksperti svesni su da su SAD i NATO svojim ponašanjem prešli sve granice pritisaka prema Moskvi, ali u politici Vašingtona nema korekcija. Pa zašto bi neko to očekivao od Rusije? Posle teškog zaokreta s komunističkog koloseka i uspešne konsolidacije države i nacije u poslednje tri decenije, Rusi nisu previše stimulisani da i dalje pristaju na ulogu mlađeg partnera. Da imaju razloga za optimizam, i pored rata sankcijama, govori i zvaničan podatak da je prosečna plata u Rusiji porasla na skoro 700 evra.

O koristima od sukoba s Kremljom prvenstveno bi trebalo da se zamisle države Evropske unije koje poslednjih godina prednjače u uvođenju sankcija Moskvi, ispunjavajući zahteve Vašingtona i često se ne obazirući na realne interese njihovih građana. „Šta znači pomiriti se? Mi se ni sa kim nismo svađali, niti imamo želju da se svađamo“, ocenio je Putin. Tako je odgovorio na pitanje – da li treba Rusija sa svima da se pomiri i odustane od kontrasankcija Zapadu. Prema njegovoj računici, kao rezultat svih sankcija Rusija je od 2014. izgubila 50 milijardi dolara, dok je gubitak EU iznosio 240, a SAD tek 17 milijardi. Iz toga se jasno vidi ko je najgore prošao u sukobu Vašingtona i Moskve: Evropa je u ovom ratu sankcija ostala u deficitu bezmalo četiri puta više nego što su ukupni gubici Rusije i SAD. Pa se onda neko čudi zašto građani EU nemaju previše poverenja u briselske institucije. Da stvar bude još gora, evropski lideri su ovih dana izglasali novo produženje „večnih sankcija“ Moskvi.

Donald Tramp može da bude zadovoljan – dva od tri glavna američka globalna konkurenta, EU i Rusija, uspešno se bore jedni protiv drugih. Za trećeg, Kinu, Amerikanci će ipak morati sami da se pobrinu. O mogućnosti sastanka sa američkim liderom u julu, na Samitu G20 u Osaki, Putin je rekao: „Dijalog je uvek dobar, uvek je potreban. Razume se, ako američka strana iskazuje za to interes, mi smo spremni za taj dijalog onoliko koliko su naši partneri za to spremni.“ Putin je podvukao da unutrašnja politička situacija i uloga američkog establišmenta umnogome ne dozvoljavaju Trampu da izađe Rusiji u susret. „Mislim da neće sve biti tako jednostavno u našim odnosima, imajući u vidu da deo američkog establišmenta spekuliše na rusko-američkim odnosima, pokušavajući za sebe nešto da ulove u toj mutnoj vodi, izmišljajući svakakve fejkove“, podvukao je ruski lider i naglasio da će dijalog biti održan čim „kolege budu spremne“. Upozorio je Vašington da bi oružani sukob sa Iranom bio katastrofa i da je teško predvideti sve posledice, ali da bi svakako dovelo do povećanja broja izbeglica.

RUSIJA NE ŽELI STATUS SUPERSILE

Težeći dijalogu i saradnji s vodećim svetskim igračima, ali ne pristajući više na nacionalno poniženje s kojim se Moskva suočila posle rušenja Sovjetskog Saveza, Putin ipak ističe da današnja Rusija ne stremi statusu supersile – koji je, po oceni mnogih posmatrača, već umnogome vratila. Objašnjenje ruskog predsednika, zašto ne želi svojoj zemlji takav status, prvenstveno je političko i u skladu sa ideološkim temeljima nove Rusije: „Što se tiče pada Berlinskog zida, zatim raspada Sovjetskog Saveza i da li je Rusija velika država… Mi ne težimo tom statusu, zato što se u ovaj termin ubacuju neki elementi povezani s nametanjem svog uticaja drugim državama i čitavim regionima.“ Šef Kremlja poručuje da Rusija ne želi da se vraća u stanje u kojem je bio SSSR, kada je nametao svojim susedima i istočnoevropskim državama način života i politički sistem. „To je kontraproduktivno, suviše skupo i nema istorijsku perspektivu. Ne možete terati druge narode da žive po vašim pravilima“, naglasio je, uz ocenu da „neki partneri na Zapadu ne uzimaju u obzir to žalosno iskustvo Sovjetskog Saveza“. „Oni ponavljaju iste greške, gaze na iste grabulje, gradeći svoju politiku po imperijalnom ključu“, ocenio je Vladimir Putin.

U ovom delu izjave on, naravno, sažima brojne elemente i poruke. Pre svega, ruski predsednik ne odbacuje direktno ideju da Rusija već jeste supersila, a pogotovo ne – da će to biti sve više i u budućnosti. Jer država koja može da projektuje vojnu moć hiljadama kilometara daleko od svojih granica i istovremeno suštinski utiče na globalne geopolitičke procese, kao što je Moskva učinila u Siriji, svakako je supersila prvog reda. Postoji krug svetskih sila koje mogu – regionalno i ograničeno – da intervenišu u svetu, ali retko koja od njih može, samostalno, da pobeđuje u takvim konfliktima. Ruska intervencija u Siriji demonstrirala je upravo takvu sposobnost. A to u ovom trenutku može još samo Amerika, koja ipak nije svemoćna. Dugogodišnje oklevanje sa intervencijom na Iran pokazuje da i Vašington ima ograničenja da ostvari imperijalne ambicije protiv snažnih država i savremenih i osposobljenih armija.



Poruka Vladimira Putina, međutim, sadrži i jedan dublji sloj – mnogo značajniji. Iz Kremlja jasno poručuju da Moskva nije agresivna globalna sila, za razliku od „nekih partnera na Zapadu“. Glavna poruka sadržana je u tome da Rusija ne želi i ne planira da bilo kome bilo šta nameće, kao što je nekada činio SSSR, dok „savremeni imperijalisti“ baš to čine. Rusija šalje signal da teži ravnopravnim odnosima saradnje i uzajamne koristi, bez nametanja i političkih uslovljavanja, čime želi da istakne razliku u odnosu na SAD. Tako želi da privuče pažnju političkim krugovima u Evropi i svetu da je Moskva moćna vojna sila, sposobna da zaštiti svoje partnere u slučaju neophodnosti, odnosno da je s njom „isplativije“ sarađivati nego s Amerikom. Koliko će Kremlj imati uspeha u ovom „ubeđivanju“ videće se, ali je činjenica da su se mnogi u svetu već ozbiljno zamislili nad budućnošću svoje strateške orijentacije. Upravo to, a ne „briga“ o ljudskim pravima i demokratiji, jedan je od glavnih uzroka sve oštrije konkurentske borbe Moskve i Vašingtona.

GLOBALNA PODELA KARATA – ZAVRŠENA

Kada se ovoj slagalici pridoda i Kina, za koju Putin ocenjuje da ima najbolje odnose s Rusijom u istoriji, onda se jasno vidi da je globalna podela karata već izvršena. Na neki način moglo bi se reći da je EU, kao slabiji partner u zapadnom bloku, zadužena za obuzdavanje Moskve, dok se Vašington posvetio „kineskom pitanju“. Vidimo, takođe, da ova strategija škripi, jer je Zapad uspeo tek malo da uspori Istok, ali ne i da ga potpuno zaustavi. Isto tako, i sama EU suočava se s problemima koji su doskora bili apsolutno nezamislivi. Sve više građana sumnja u ispravnost briselskog kursa. U tom smislu, naredne godine biće presudne i daće odgovor na pitanje – u kom pravcu će svet ići u 21. veku. Zato Putin ističe miroljubive namere Rusije, sprovodeći svojevrsnu političku kampanju na globalnom nivou. Ali i dodaje: „Ako želiš mir, spremaj se za rat.“

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *