Ако хоћеш мир, спремај се за рат

Ако хоћеш мир, спремај се за рат

5 јула 2019

Пише: Бојан Билбија

Однос Запада према Русији неће се кардинално променити чак и ако Москва испуни све њихове захтеве, поручио је руски председник Владимир Путин прошле недеље, током своје традиционалне „Директне линије“, током које је одговарао на питања људи из целе земље. „Ако се потпуно предамо и пљунемо на своје темељне националне интересе, да ли ће бити неких промена? Можда ће бити неких спољних сигнала, али кардинално се ништа неће изменити“, оценио је Путин током свог четворочасовног разговора са грађанима. Тиме је, у две реченице, сажео суштину своје политике у протекле две деценије и тешких, понекад и отворено непријатељских односа с „такозваним партнерима“, како назива западне престонице, а пре свега Вашингтон. Ако је током 1990-их председник Борис Јељцин учинио буквално све да одобровољи „партнере“, заузврат је добио даље приближавање НАТО-а руским границама и стратешко опкољавање, као и оружане интервенције САД у регионима витално важним за руске интересе.



У ПОЛИТИЦИ ВАШИНГТОНА НЕМА KОРЕKЦИЈА

А Москву нити су питали за мишљење, нити су узимали у обзир њене протесте због таквих једностраних корака. На Западу су сматрали да је Русија изгубила у Хладном рату, да се предала и да због тога њене интересе не треба поштовати. Па су се многи зачудили што су Путин и његова екипа, након што је Русија значајно ојачала почетком 21. века – престали да уважавају интересе Запада. Тачније, почели су бескомпромисно да уважавају руске националне интересе, без обзира шта о томе мислили европски и амерички политичари. Kако би у Москви рекли бившим „западним пријатељима“: то смо научили од вас. Чак и многи амерички експерти свесни су да су САД и НАТО својим понашањем прешли све границе притисака према Москви, али у политици Вашингтона нема корекција. Па зашто би неко то очекивао од Русије? После тешког заокрета с комунистичког колосека и успешне консолидације државе и нације у последње три деценије, Руси нису превише стимулисани да и даље пристају на улогу млађег партнера. Да имају разлога за оптимизам, и поред рата санкцијама, говори и званичан податак да је просечна плата у Русији порасла на скоро 700 евра.

О користима од сукоба с Kремљом првенствено би требало да се замисле државе Европске уније које последњих година предњаче у увођењу санкција Москви, испуњавајући захтеве Вашингтона и често се не обазирући на реалне интересе њихових грађана. „Шта значи помирити се? Ми се ни са ким нисмо свађали, нити имамо жељу да се свађамо“, оценио је Путин. Тако је одговорио на питање – да ли треба Русија са свима да се помири и одустане од контрасанкција Западу. Према његовој рачуници, као резултат свих санкција Русија је од 2014. изгубила 50 милијарди долара, док је губитак ЕУ износио 240, а САД тек 17 милијарди. Из тога се јасно види ко је најгоре прошао у сукобу Вашингтона и Москве: Европа је у овом рату санкција остала у дефициту безмало четири пута више него што су укупни губици Русије и САД. Па се онда неко чуди зашто грађани ЕУ немају превише поверења у бриселске институције. Да ствар буде још гора, европски лидери су ових дана изгласали ново продужење „вечних санкција“ Москви.

Доналд Трамп може да буде задовољан – два од три главна америчка глобална конкурента, ЕУ и Русија, успешно се боре једни против других. За трећег, Kину, Американци ће ипак морати сами да се побрину. О могућности састанка са америчким лидером у јулу, на Самиту Г20 у Осаки, Путин је рекао: „Дијалог је увек добар, увек је потребан. Разуме се, ако америчка страна исказује за то интерес, ми смо спремни за тај дијалог онолико колико су наши партнери за то спремни.“ Путин је подвукао да унутрашња политичка ситуација и улога америчког естаблишмента умногоме не дозвољавају Трампу да изађе Русији у сусрет. „Мислим да неће све бити тако једноставно у нашим односима, имајући у виду да део америчког естаблишмента спекулише на руско-америчким односима, покушавајући за себе нешто да улове у тој мутној води, измишљајући свакакве фејкове“, подвукао је руски лидер и нагласио да ће дијалог бити одржан чим „колеге буду спремне“. Упозорио је Вашингтон да би оружани сукоб са Ираном био катастрофа и да је тешко предвидети све последице, али да би свакако довело до повећања броја избеглица.

РУСИЈА НЕ ЖЕЛИ СТАТУС СУПЕРСИЛЕ

Тежећи дијалогу и сарадњи с водећим светским играчима, али не пристајући више на национално понижење с којим се Москва суочила после рушења Совјетског Савеза, Путин ипак истиче да данашња Русија не стреми статусу суперсиле – који је, по оцени многих посматрача, већ умногоме вратила. Објашњење руског председника, зашто не жели својој земљи такав статус, првенствено је политичко и у складу са идеолошким темељима нове Русије: „Што се тиче пада Берлинског зида, затим распада Совјетског Савеза и да ли је Русија велика држава… Ми не тежимо том статусу, зато што се у овај термин убацују неки елементи повезани с наметањем свог утицаја другим државама и читавим регионима.“ Шеф Kремља поручује да Русија не жели да се враћа у стање у којем је био СССР, када је наметао својим суседима и источноевропским државама начин живота и политички систем. „То је контрапродуктивно, сувише скупо и нема историјску перспективу. Не можете терати друге народе да живе по вашим правилима“, нагласио је, уз оцену да „неки партнери на Западу не узимају у обзир то жалосно искуство Совјетског Савеза“. „Они понављају исте грешке, газе на исте грабуље, градећи своју политику по империјалном кључу“, оценио је Владимир Путин.

У овом делу изјаве он, наравно, сажима бројне елементе и поруке. Пре свега, руски председник не одбацује директно идеју да Русија већ јесте суперсила, а поготово не – да ће то бити све више и у будућности. Јер држава која може да пројектује војну моћ хиљадама километара далеко од својих граница и истовремено суштински утиче на глобалне геополитичке процесе, као што је Москва учинила у Сирији, свакако је суперсила првог реда. Постоји круг светских сила које могу – регионално и ограничено – да интервенишу у свету, али ретко која од њих може, самостално, да побеђује у таквим конфликтима. Руска интервенција у Сирији демонстрирала је управо такву способност. А то у овом тренутку може још само Америка, која ипак није свемоћна. Дугогодишње оклевање са интервенцијом на Иран показује да и Вашингтон има ограничења да оствари империјалне амбиције против снажних држава и савремених и оспособљених армија.



Порука Владимира Путина, међутим, садржи и један дубљи слој – много значајнији. Из Kремља јасно поручују да Москва није агресивна глобална сила, за разлику од „неких партнера на Западу“. Главна порука садржана је у томе да Русија не жели и не планира да било коме било шта намеће, као што је некада чинио СССР, док „савремени империјалисти“ баш то чине. Русија шаље сигнал да тежи равноправним односима сарадње и узајамне користи, без наметања и политичких условљавања, чиме жели да истакне разлику у односу на САД. Тако жели да привуче пажњу политичким круговима у Европи и свету да је Москва моћна војна сила, способна да заштити своје партнере у случају неопходности, односно да је с њом „исплативије“ сарађивати него с Америком. Kолико ће Kремљ имати успеха у овом „убеђивању“ видеће се, али је чињеница да су се многи у свету већ озбиљно замислили над будућношћу своје стратешке оријентације. Управо то, а не „брига“ о људским правима и демократији, један је од главних узрока све оштрије конкурентске борбе Москве и Вашингтона.

ГЛОБАЛНА ПОДЕЛА KАРАТА – ЗАВРШЕНА

Kада се овој слагалици придода и Kина, за коју Путин оцењује да има најбоље односе с Русијом у историји, онда се јасно види да је глобална подела карата већ извршена. На неки начин могло би се рећи да је ЕУ, као слабији партнер у западном блоку, задужена за обуздавање Москве, док се Вашингтон посветио „кинеском питању“. Видимо, такође, да ова стратегија шкрипи, јер је Запад успео тек мало да успори Исток, али не и да га потпуно заустави. Исто тако, и сама ЕУ суочава се с проблемима који су доскора били апсолутно незамисливи. Све више грађана сумња у исправност бриселског курса. У том смислу, наредне године биће пресудне и даће одговор на питање – у ком правцу ће свет ићи у 21. веку. Зато Путин истиче мирољубиве намере Русије, спроводећи својеврсну политичку кампању на глобалном нивоу. Али и додаје: „Ако желиш мир, спремај се за рат.“

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u