„Ako na Balkanu postoje dve albanske države, zašto onda ne bi mogle da postoje i dve srpske države“

„Ako na Balkanu postoje dve albanske države, zašto onda ne bi mogle da postoje i dve srpske države“

14 jula 2013

Nenad KecmanovicNenad Kecmanović je Sarajevo napustio na početku rata, izašao je kao član Predsedništva BiH, a pre toga u ovom je gradu ostvario značajnu karijeru. Danas živi u Banjaluci, dekan je Fakulteta političkih nauka i redovno piše tekstove koji nesumnjivo izazivaju reakciju. U intervjuu za „Oslobođenje“, koje prenosimo u celosti, govori o svom svedočenju u Hagu, BiH, Sarajevu, politici, komšiluku, odnosima u regionu…

Svedočili ste u Hagu na suđenju Radovanu Karadžiću, prvom predsedniku RS. Šta ste rekli sudijama o odnosima u Sarajevu u vreme kada ste bili član Predsedništva BiH?

– Govorio sam da je situacija u Sarajevu bila duboko razočaravajuća za Srbe koji su ostali da dele sudbinu sa svojim muslimanskim komšilukom i da su se gorko pokajali što nisu otišli dok su još mogli. Već prvih nedelja rata sa čelnih funkcija u gotovo svim preduzećima, klinikama, fakultetima, bankama, medijima itd. srpski kadrovi su ili smenjeni ili su se, okruženi nepoverenjem, sami povukli. Sumnjičeni su i zašto su ostali i tretirani kao prikriveni neprijatelji koji skrivaju oružje, daju signale artiljeriji sa brda i sl. pa su maltretirani, privođeni, pljačkani, izbacivani iz stanova, zatvarani u privatne zatvore, ponižavani, prebijani, a mnogi su završili u Kazanima. Rekao sam i to da su nosioci terora nad Srbima bile paravojne bande integrisane u vojnu policiju i rezervnu miliciju. Juka, Caco, Ćelo, Dedo i drugi imali su činove Armije BiH.

A kako ste predstavili odnose u samom Predsedništvu BiH?

-Što se tiče Predsedništva BiH, kao i vlade, rekao sam da je to bio samo multietnički paravan pred svetom jer je Izetbegović zapravo rukovodio preko paralelne stranačke hijerarhije, preciznije preko svoje „robijaške halke“ (Hasan Čengić, Behmen, Bičakčić i dr). Čak i unutar provizorijuma koji se zvao kolektivno državno rukovodstvo, on je sebi neustavno produžavao mandat, kršio konsenzus, zloupotrebljavao muslimansku većinu koju su, pored njega i Abdića, činili Jugosloven Ganić i Hrvat Kljujić. Državne odluke je donosio samovoljno kao da je inokosni predsednik, iako je po ustavu bio samo prvi među jednakima. Na primer, za potpisivanje vojnog saveza BiH – Hrvatska, koji je potpisao sa Tuđmanom, članovi Predsedništva su saznali iz „Oslobođenja“. Rekao sam i to da je Alija Izetbegović privatno bio zanimljiv i tolerantan sagovornik, ali krajnje nepouzdan u pogledu bilo kakvog političkog dogovora.

U izveštaju DPC-a o politici susednih država prema BiH opisani ste kao „intelektualna siva eminencija“ ratnog režima na Palama. Kakvi su zaista bili vaši kontakti sa ratnim rukovodstvom RS?

-Pre svega, šta znači ratno rukovodstvo RS na Palama? To rukovodstvo je po sastavu bilo identično mirnodopskom rukovodstvu SDS-a sa kojim su rukovodstva SDA i HDZ-a najpre bili u predizbornoj koaliciji i kasnije partneri na vlasti. Sa ljudima u vrhu srpskog nacionalnog pokreta, koji su bili ugledni sarajevski intelektualci, poznavao sam se još od mnogo ranije, po profesionalnoj, prijateljskoj ili porodičnoj liniji. Ekmečić, Leovac, Koljević, Maksimović, Buha i drugi bili su univerzitetski profesori, a ja sam bio rektor. Oni su mi ponudili da im stanem na čelo i to sam doživeo kao nacionalno i političko priznanje, a ja sam podržao formiranje SDS-a kao odgovor na nacionalne stranke Muslimana i Hrvata. Nije im bilo pravo što sam odlučio da se angažujem u drugoj stranci, ali smo ostali u korektnim odnosima i povremenim kontaktima. Kao intelektualna „siva eminencija“ sigurno im nisam bio neophodan jer je u vrhu srpskog nacionalnog pokreta, u poređenju sa muslimanskim i hrvatskim, postojao suficit istaknutih predratnih sarajevskih intelektualaca.

Kako reagujete na tvrdnje autora DPC-ovog izveštaja da ste bili uticajni iza scene na Palama?

-To je već poodavno publikovao pa nisam reagovao. Da me niste pitali, ne bih ni ovom prilikom, jer deluje neozbiljno. Takve NVO izveštaje, kao što je taj DPC-ov, može da skrpi bilo ko, tako što pokupi opšte informacije iz nekoliko knjiga o BiH, redovno prati medije, popriča sa nekoliko stručnjaka, političara i novinara, te usput pokupi poneki sarajevski kafanski trač. A onda to sve na pedesetak stranica prilagodi političkoj orijentaciji neke fondacije spremne da to sponzoriše, i gotov posao. Da bi utvrdili da li sam i koliko bio uticajan iza scene na Palama, autori izveštaja Kurt i Besiner morali su, recimo, da pročitaju memoare Nikole Koljevića, Mome Krajišnika i Biljane Plavšić, da pročitaju ono što sam ja pisao na iste teme, da konsultuju još neke izvore i da to analiziraju, uporede, ukrste itd.. Ali to iziskuje malo više znanja i truda.

U istom izveštaju opisani ste kao jedan od ključnih ideologa Nove srpske političke misli na platnoj listi RS. Šta je NSPM i kakva je vaša uloga u okviru njega?

-Ta tvrdnja je još jedan pokazatelj površnosti Kurta i Besinera. NSPM je vodeći beogradski časopis za političku teoriju i društvena istraživanja, koji uređuje sedmočlana redakcija u kojoj su ugledna imena, poput Đorđa Vukadinovića, Slobodana Antonića, Zorana Stojiljkovića, Bogdane Koljević i drugih, a mene nema na spisku. Poslednjih godina sam kod njih objavio tri ili četiri veća teksta, ali NSPM ima i vrlo posećen sajt na kome često prenose moje komentare iz banjalučkog dnevnika Press. Bio bih vrlo ponosan da sam „ideolog“ tog časopisa, ali jedino je tačno da sam „na platnoj listi u RS“ jer tamo radim kao profesor i dekan Fakulteta političkih nauka.

U Zagrebu je objavljen delovodni protokol šefova Službe državne bezbednosti BiH u kome se navodi da ste bili pod operativnom obradom SDB-a od 30. avgusta 1988. do 26. februara 1990. zbog navodnih veza sa obaveštajnom službom Velike Britanije. Šta se u stvari dogodilo?

-Da bi mlađim čitaocima bilo jasnije, treba reći da se radilo o mojoj kandidaturi za člana Predsedništva SFRJ iz BiH, i da sam, kao praktično već izabran, zaustavljen na intervenciju SDB-a zbog navodne saradnje sa zapadnim obaveštajnim službama. Sami datumi koje ste naveli govore da se radilo o konstrukciji. Ni nakon godinu i po dana (30. 08. 1988 – 26. 02. 1990) „operativne obrade“ državna bezbednost nije uspela ništa da nađe, pa je obustavila „operativnu obradu“. Da su nešto pronašli, morali bi to da proslede tužilaštvu, bila bi podignuta optužnica za veleizdaju, pa suđenje itd. Ništa od toga se nije dogodilo, a to znači da je „operativna obrada“ i započeta bez odgovarajućih indicija. No to je nekim vodećim ljudima u političkom rukovodstvu BiH, koji su i sami pretendovali da uđu u Predsedništvo SFRJ, bio dovoljan argument da mi onemoguće da zauzmem najvišu funkciju u državi. Pošto su me eliminisali, drastično su ublažili kvalifikaciju: više nije bio problem „moja veza sa britanskom obaveštajnom službom“ nego to „što ne posedujem dovoljnu bezbednosnu kulturu“. Godine 1990, samo nekoliko meseci nakon što je obustavljena „operativna obrada“ u SDB-u, ja sam, iako „bezbednosno nekulturan“, kandidovan za člana Predsedništva SRBiH, a iz službe nije bilo prigovora. Kako? Pa tako što u konkurenciji više nisu bili oni stari politički moćnici koji su drmali prethodnih petnaestak godina.

SRBIJA I SRPSKA

Da li su bile u pitanju samo lične ambicije nekolicine tadašnjih moćnika, koji su zloupotrebili SDB, ili je bilo i nekih političkih razloga da vam stanu na put?
-Bili su to izbori za poslednje Predsedništvo SFRJ, koje je sahranilo Jugoslaviju, a ja sam se medijskim istupima deklarisao kao žestoki kritičar republičkih etatizama i separatizama. Indikativno je da su u državni vrh, za koji ja nisam bio podoban, zasele prave „jugoslovenske patriote“, poput Janeza Drnovšeka i Stipe Mesića. Nakon secesije Slovenije i Hrvatske oni su odlikovali svoga kolegu iz BiH koji je izabran umesto mene. Zato mislim da su i neki važniji, ne samo domaći nego i spoljni faktori, bili u igri. Recimo, moglo se unapred kalkulisati kako ću ja reagovati u nekim presudnim situacijama po sudbinu države, kao i to da će glas iz BiH biti presudan. Raspad Jugoslavije nije bio incident, nego je bio ranije planiran i ozbiljno pripeman.

kecmanovic1-205x120Postoje tvrdnje da vi imate izrazit uticaj na stavove Milorada Dodika, predsednika RS. Da li je to tačno?

-To treba da pitate Dodika, a ne mene. Ali, pomenuli ste priče da sam bio siva eminencija Karadžićevog režima na Palama, pa da sam bio povezan sa britanskim službama, pa da sam ideolog najznačajnijeg časopisa u Beogradu, pa da presudno utičem na predsednika RS. Ako dodate da sam bar nešto uticao i na Izetbegovićev režim u Sarajevu, umisliću da sam neki mnogo moćan regionalni faktor. Da nije ipak malo mnogo?

Na jednom nedavnom skupu u u Beogradu govorili ste o ugroženosti RS i tražili podršku Srbije za Republiku Srpsku. Prethodno je opozicija održala jedan skup u Beogradu tražeći podršku za borbu protiv organizovanog kriminala. Ko u RS ima podršku Srbije?

– Kao i uvek i svugde, vlast i opozicija se uzajamno optužuju za kriminal. I u RS je nešto kao ovo kod vas u Sarajevu što se po „Avazu“ i „Slobodnoj Boni“ preganjaju Fahro Radončić i Bakir Izetbegović. Te paušalne medijske optužbe među visokim funkcionerima nisu dobre jer ruše poverenje u pravosudni sistem, demokratske institucije, slobodne izbore, političku elitu. Ali, to nema veze sa odnosima Srbija – Srpska. U Srbiji podršku ima Srpska, a u Srpskoj – Srbija. Uzajamna podrška se na strateškom nivou naprosto podrazumeva. I zato na skupu koji ste pomenuli nisam tražio podršku Srbije Srpskoj. Naslov mog priloga glasi „Odnosi Srbija – Srpska iz sarajevskog rakursa“, a poenta je da bošnjačka politika neguje veći animozitet prema Beogradu nego Banjaluci. U Sarajevu se tvrdi da je do rata u BiH došlo agresijom Srbije, a ne unutrašnjim sukobom tri naroda. Na toj tezi se zasniva mogućnost obnove jedinstvene BiH.

Kako vidite Dodikove saveze sa Čovićem, Tihićem i Lagumdžijom?

– U tome vidim jednu novu interakciju i dinamiku kakve ranije nije bilo. Do skora ste imali politiku redukovanu na konfrontaciju predstavnika entiteta, kantona i naroda, a sada su uspostavljene i neke unakrsne veze. Moglo bi se reći da je na neki način proradila politika na nivou zajedničkih organa ili, ako hoćete, na nivou BiH. Ali vidimo da to izaziva sumnje i negodovanje baš u Sarajevu, odakle se takva promena godinama prizivala. Ko god dođe u Banjaluku biva optužen da radi protiv države (unitarne) i naroda (bošnjačkog).

NACIONALNA DRŽAVA

Kako srpski političari, prema vašem viđenju, koriste ove unutarbošnjačke i unutarhrvatske sukobe u Federaciji BiH?
– Isključivo kao šansu da ih bošnjački i hrvatski političari, zabavljeni sami sobom, ostave na miru. Nema tu nikakvog drugog interesa i računa već samim tim što srpski političari nemaju pretenzija da svoj uticaj šire na drugi entitet, da nešto uređuju u Federaciji ili da komšijama bilo šta nameću. Dodik niti bilo ko u Banjaluci sasvim sigurno nema planove da se preseli u Sarajevo i ambicije da stavi pod kontrolu bošnjačke i hrvatske kantone, odnosno celu BiH. Naprotiv, takve pretenzije u odnosu na RS pokazuju, kao svoje „prirodno pravo“, manje-više svi bošnjački političari. Ne znam na osnovu čega, ali znam da je to loše po odnose u BiH.

Da li je cilj srpskih političara autonomija Republike Srpske unutar ili izvan BiH, ili oni teže budućem integrisanju sa Srbijom?

-Varijante koje ste naveli nisu nešto po čemu se pojedinačno razlikuju srpski političari, nego faze kroz koje, brže ili sporije, svi prolaze. Prva opcija srpskog naroda bio je ostanak BiH u skraćenoj Jugoslaviji. Zatim je srpska strana već u Lisabonu napravila ustupak i prihvatila samostalnu BiH, pod uslovom da u njoj dobije teritorijalno-etničku autonomiju, što je i potvrđeno Dejtonskim sporazumom. Kasnije je srpsko vođstvo, iako pod pritiskom OHR-a, napravilo novi ustupak: redukciju izvornih entitetskih nadležnosti. E, pošto bošnjačkim političarima ni to nije bilo dovoljno pa sada hoće i centralizovanu državu BiH, i da još bude bez entiteta, prirodno je da srpski političari budućnost Republike Srpske potraže izvan BiH. Da li sa Srbijom ili bez nje, predstavlja izvedeno pitanje. Sigurno je da narod sa obe strane Drine priželjkuje jedinstvenu nacionalnu državu, ali ne bih rekao da političke elite u Srpskoj i Srbiji rade na tom projektu. Ako mogu da postoje dve albanske države, zašto ne i dve srpske? Istina, neki zapadni autori smatraju da je jedino rešenje za Balkan da se državne granice prekomponuju u skladu s teritorijalno-etničkim, koje su već zaokružene na terenu, i da je to neizbežno finale. Kažu: „Sigurno je da će se to dogoditi, samo je teško prognozirati kada.“

Opisali ste BiH kao nemoguću državu, tvrdeći da „vanjsko priznanje države nije bilo zasnovano na želji tri konstitutivna naroda da zajedno žive u njoj, odnosno na unutrašnjem priznanju“. Zašto ne postoji taj bazični konsenzus između Bošnjaka, Srba i Hrvata?

-SDS, SDA i HDZ su na izbore 1990. izašle kao neformalna koalicija i dobile toliku podršku Muslimana, Srba i Hrvata da se već tada moglo govoriti o tri nacionalna pokreta. Zatim su isto tako, prema unapred pripremljenom planu, bez ikakvih trzavica podelile vlast. Nekih godinu dana je to funkcionisalo, a zapelo je na pitanju o budućem statusu BiH. Tada je propuštena prilika da se postigne bazični konsenzus. Međutim, stari Izetbegović je izigrao ne samo Karadžića i Bobana (Lisabonski sporazum), nego i Zulfikarpašića i Filipovića (Istorijski sporazum). Usledio je građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi koji je tri naroda udaljio od konsenzusa o bilo kakvoj dobrovoljnoj zajednici. Zato je njen oblik dizajniran u inostranstvu i održavan međunarodnim protektoratom. Ali zato i danas Bošnjaci osporavaju RS, Hrvati – Federaciju, Srbi – državni okvir. Bošnjački političari bi morali da ulože mnogo truda da povrate poverenje komšija, ali to ne čine. Naprotiv, oni očekuju da će neko spolja, Vašington ili Brisel Srbima i Hrvatima nametnuti bošnjačku Bosnu. A to nije samo uzaludno iščekivanje nego nije ni pametno, jer država koja bi nastala protiv volje dva od tri naroda bila bi bure baruta.

SRBI I HRVATI

Pod kojim uslovima su mogući taj konsenzus i BiH kao država?
– Pa moglo bi se reći da je taj konsenzus uspostavljen u Dejtonu, samo što ga ni njegovi američki tvorci ni bošnjački potpisnici ne poštuju. Ukoliko mislite na nešto više od toga, onda bi, pre svega, svaka nacionalna strana trebalo otvoreno da kaže da li bi joj i kakva zajednička država bila prihvatljiva, pa onda krenuti na usaglašavanje. Zatim, trebalo bi prekinuti sa uzajamnim pretnjama centralizacijom odnosno secesijom, kako bi se stvorila povoljnija atmosfera. Iz pregovora bi za početak morali biti isključeni i opozicija i mediji kako ne bi vršili pritisak na pregovarače. Za strance tu takođe ne bi bilo mesta, da ne bi komplikovali svojim interesima. Dakle, „tajna diplomatija“ sve dok se ne utvrde osnovni principi, posle bi se krug učesnika širio (opozicija, referendum) i uključio i međunarodne garancije (Rusija, Nemačka, Turska). Usaglašavanje bi išlo sporo ali, ako se na tome ne bude radilo, BiH će opstajati jedino na ravnoteži nezadovoljstva i straha, unutrašnjih i spoljnih pretnji, na ivici novog rata ili dugoročnog raspadanja.

Kako potaknuti drugačiji model identifikacije sa državom BiH u kome problem podeljene lojalnosti Srba i Hrvata neće biti tako značajan problem?

-Što se budu više osećali zaštićeni od aktuelne ili čak samo potencijalne dominacije relativne bošnjačke većine, i kod Srba i kod Hrvata će jačati lojalnost bosanskohercegovačkom zavičaju i manje će tražiti oslonac u svojim nacionalnim maticama. Konstituisanjem BiH kao federacije tri nacionalne republike bile bi otklonjene srpske i hrvatske težnje ka državnom osamostaljenju, od koga strepe Bošnjaci. Ali bi istovremeno i kod Srba i Hrvata bile otklonjene bojazni od dominacije relativno najbrojnijeg naroda. Bošnjaci to neprestano pothranjuju masovno raširenom svešću da imaju neko posebno istorijsko, kulturno, demografsko itd. pravo na celu BiH. Istina, BiH u tom pogledu nije nikakav izuzetak: uvek i svugde većine teže jedinstvenoj državi, a manjine nastoje da se zaštite autonomijama. BiH kao država nije neka apriorna metafizička činjenica koja stoji pre i iznad nacija koji tu žive i moguća je samo kao dobrovoljan i ravnopravan dogovor tri konstitutivna naroda.

Kako vidite sve izraženije i jače zahteve za transformacijom ili redefinicijom BiH u nacionalnu ili matičnu državu Bošnjaka na Balkanu?

-To nije ništa novo. Muslimani, potonji Bošnjaci su posle Srba i Hrvata bili treći narod po brojnosti u SFRJ, a za razliku od malobrojnijih Slovenaca, Crnogoraca i Makedonaca, nisu imali nacionalnu republiku. Već prilikom konfederiranja jugoslovenske federacije po ustavu iz ’74. kod Muslimana su se javile takve ideje, a prilikom raspada SFRJ su se, sasvim prirodno, aktuelizovale. Mislim da je bila potpuno legitimna bošnjačka želja da kao i drugi jugoslovenski narodi imaju državnu teritoriju „jedan kroz jedan“ i da ne budu balkanski Palestinci. Nije sporno da imaju pravo da tako i bude, ali samo na jednom delu, a nikako na celoj teritoriji BiH kako to mnogi Bošnjaci zamišljaju. Istovremeno, Sarajevo sa Baščaršijom i Begovom džamijom odavno simbolički predstavlja duhovni, kulturni i politički centar muslimana u regionu, u koji se od rata doseljavaju muslimani i iz njega iseljavaju nemuslimani.

Napisali ste da se „Zapad stalno brine da muslimani ne ostanu sami“, kako ne bi bili izloženi uticaju radikalnih islamskih zemalja, i da je to „glavna prepreka da se BiH organizuje kao unija tri nacionalne republike“. Na čemu temeljite taj svoj stav kada zapadne diplomate u Sarajevu o tome ne govore?

-Naravno da ne govore, jer bi to bilo politički nekorektno, gotovo islamofobično. Ali, o tome možete naći na mnogo mesta… Lord Oven u „Balkanskoj odiseji“ piše da mu je na brifingu pred polazak u Bosnu rečeno da ima odrešene ruke da nađe bilo kakvo rešenje, ali da jedino ne dolazi u obzir bilo kakva zasebna muslimanska teritorijalna jedinica. U izveštaju Karnegijeve komisije za Balkan stoji da bi izdvajanje muslimana u BiH bila loša poruka za muslimanske imigrante u Zapadnoj Evropi da i oni treba da teže autonomiji umesto integraciji u hrišćansku većinu. A u novije vreme je, kao argument protiv mirnog raspada BiH, više puta rečeno da bi to „dovelo do stvaranja neodržive muslimanske enklave koja bi poslužila kao mostobran za transfer islamskog terorizma u Evropu“. Ja se opet često pitam na čemu Bošnjaci – muslimani temelje svoje uverenje da su, naprotiv, miljenici protestantsko-katoličkog Zapada?

SEĆANJE NA SARAJEVO

Kako danas vidite odnos građanskog i nacionalnog u politici BiH? Da li su građansko i nacionalno međusobno isključivi i protivrečni?

– Istorijski gledano, formiranje građanskog društva podudara se sa fomiranjem nacija i predstavlja jedinstven proces. Mi, međutim, živimo na razvalinama neostvarenog komunizma, koji je bio ne samo antigrađanski nego i antinacionalan. Govorilo se o „proleterskom internacionalizmi koje nadilazi granice i država i nacija“. Posle je bio samo „primat klasnog u odnosu na nacionalno“. Zatim smo imali „dijalektičko jedinstvo klasnog i nacionalnog“, da bi završilo u nacionalnom bez klasnog. Građansko se u bošnjačkoj političkoj percepciji svodi na princip jedan čovek – jedan glas jer to obezbeđuje dominaciju većinskoj naciji i svodi se na unitarni tip nacionalizma. Građanske države, međutim, nema bez građana i građanskog društva, a do toga se ne dolazi političkom odlukom, nego dugim društveno-istorijskim procesom koji je kod nas više puta začinjan pa prekidan. Najpre okupacijom, pa NOB-om, pa građanskim ratom tri nacionalna i verska korpusa. Građanska ne isključuje nacionalnu identifikaciju, niti je u kontradikciji s njom. Ali, pokazalo se da je nacionalno vitalnije, otpornije i trajnije i od klasnog i od građanskog. Nekad se naprosto podrazumeva pa drema u prikrajku, a nekad se naglo prene i izbije u prvi plan, te potisne sve druge identitete.

U Sarajevu je ostala vaša slika na zidu u kabinetu dekana FPN-a, zajedno sa ostalim dekanima. Sada ste dekan FPN u Banjaluci. Bili ste lider reformista, kao jedne od najvećih predratnih stranaka u BiH, ali ste prestali da se aktivno bavite politikom. Kako biste bilansirali svoju akademsku karijeru?

-Moj portret stoji i u Rektoratu i na Fakultetu, i oba sam video na zidu tek posle rata. To jeste uobičajeno i očekivano, ali me ipak obradovalo. Dvadesetak godina koje sam proveo na sarajevskom FPN, kao student, asistent, docent, profesor, šef katedre, dekan i rektor ostale su mi u najlepšem sećanju, a nadam se da sam i ja kolegama ostao u dobroj uspomeni. Rad na Banjalučkom univerzitetu je iskustvo druge vrste: izazov da kao dekan-osnivač formiram FPN, da okupim kadrove, izgradim zgradu. Imam i dodatni motiv. Kecmanovići potiču iz ovih krajeva i želeo bih da na kraju univerzitetske karijere tu ostavim neki trag. Moja politička karijera trajala je ukupno dve-tri godine, ali je bila burna pa izgleda kao da je trajala dugo. Tom utisku doprineli su moji medijski komentari na političke aktuelnosti koje pišem već nekoliko decenija. Ali i sada politički delujem samo „iza scene“, „kao savetnik“, „ideolog“, „siva eminencija“, „iz sene“ … Da se malo našalim povodom onih vaših pitanja.

Zašto ste napustili Predsedništvo BiH i otišli iz Sarajeva?

-Ja sam prihvatio da uđem u Predsedništvo BiH pod uslovom da se uvede pravo veta kao garancija nacionalne ravnopravnosti jer su zbog nedostatka tog mehanizma majorizirani srpski predstavnici Plavšićeva i Koljević napustili Predsedništvo. Posle izvesnog kolebanja, uslov je prihvaćen, a onda sistematski izigravan. Ono sa čim se ne bih složio naknadno je dopisivano, ono čemu bih se suprotstavio skidano je sa dnevnog reda, a onda usvajano u mom odsustvu. Iz dana u dan sve nove obmane i podvale, diskriminacija Srba, o kojoj sam već govorio itd. Vidio sam da se s tim ljudima ne može ravnopravno sarađivati i da za njih muslimanska Bosna nema alternativu. A, što je još gore, da baš kao takvi uživaju nepodeljenu podršku naroda koji danas čini 95 odsto stanovnika Sarajeva. Zato je, hvala bogu, stvorena alternativa – Republika Srpska.

Kakav je vaš današnji odnos prema Sarajevu i kako ga vidite?

– Zvuči već otrcano da kažem da je to danas muslimanski, a sve više postaje i turski grad s turskim bankama, turskim trgovinama, turskim školama itd. Nije to samo po sebi ništa neobično jer i muslimana je manje u Banjaluci, a Mostar je postao dominantno hrvatski. Jedino Sarajlije i dalje uporno cinično ponavljaju besmislicu da je taj grad, uprkos izmenjenoj i sada monolitnoj etničkoj i verskoj strukturi stanovništva, sačuvao multietnički duh. Fizičke strukture, bar u užem centru, ostale su uglavnom nepromenjene ili čak ulepšane i posebno mi se dopao most koji povezuje bivšu Protestantsku crkvu, sada Likovnu akademiju sa Radićevom ulicom, u kojoj sam odrastao. I kada povremeno, nakratko dođem da obiđem porodične grobove i sve malobrojnije stare prijatelje, rado noću prošetam opustelim gradom. Svaka ulica, svaka zgrada, svaka vizura u meni budi neko sećanje na detinjstvo, mladost, kasnije godine … Ranije uspomene su jako lepe, one iz perioda pred odlazak – nezaboravno ružne.

ĐEDINO IME

Poznat je angažman Vojislava Kecmanovića, kao predsednika, i Dušana Kecmanovića, kao većnika ZAVNOBIH-a. Šta za vas oni znače lično?

-Da prvo razjasnimo, moj deda Dušan nije bio većnik ZAVNOBiH-a. On je bio član Konstitutivne skupštine ujedinjenja prve Jugoslavije u decembru 1918, a kasnije poslanik i senator. Bio je istovremeno i sveštenik i paroh nedavno obnovljene crkve Svete trojice u Banjaluci, koju su na početku rata 1941. ustaše zapalile i srušile, a njega sa mojim roditeljima i sestrom odveli u logor. Odatle je posle godinu dana razmenom stigao u Srbiju i umro 1942, a moj brat je po njemu dobio ime. Dedin mlađi brat dr Vojislav Kecmanović Đedo bio je lekar i političar, te kao član Predsedništva AVNOJ-a tvorac druge Jugoslavije. Njega dobro pamtim jer je sve do smrti 1960. godine živeo u Sarajevu i bio mi neka vrsta zamene za rođenog dedu.

Šta ZAVNOBiH danas znači za formulaciju srpskih nacionalnih ciljeva, a šta za vas ovaj deo porodičnog političkog nasleđa?

– Pošto je Đedo bio i predsednik ZAVNOBiH-a, iz Sarajeva me, kao i vi sada, često podsećaju na porodičnu tradiciju vezanu za identitet BiH, jer je tobože u kontradikciji s mojim zalaganjem za Republiku Srpsku. Kao da se Đedo zalagao za BiH po receptu Alije Izetbegovića, Harisa Silajdžića i Mustafe Cerića „iz koje Srbi mogu da odu sa zavežljajem“ ako im smeta bošnjačka dominacija. Parola ZAVNOBIH-a glasi da je „BiH i srpska i hrvatska i muslimanska“, a ne da je samo muslimanska. A što se tiče negovanja uspomene na prvog predsednika BiH u današnjem Sarajevu, najbolje svedoči podatak da je jedno stepenište na Koševskom brdu, koje je pre rata nosilo njegovo ime, preimenovano u čast jednog od paravojnih komandanata koji su tokom rata terorisali Srbe. U Banjaluci, međutim, Đedino ime je zadržala jedna od najvećih ulica u centru grada, a u Bijeljini, takođe u centru, i dalje stoji njegova bista. Dakle, zaključite sami.

(Pressrs.ba, Oslobođenje)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *