АКО СЕ КИНА И РУСИЈА УДРУЖЕ и Србија ће имати велику корист!

AKO SE KINA I RUSIJA UDRUŽE i Srbija će imati veliku korist!

12 januara 2020

Kada je u decembru potekao gas kroz „Snagu Sibira“, Si-En-En je opomenuo da je to „svedočanstvo sve bližih i za SAD veoma opasnih veza između Rusije i Kine“.

Te opasne veze doneće konkretnu korist ljudima širom Evroazije i biće strateški stabilizator u svetu punom rizika i neizvesnosti, navodi kineska agencija „Sinhua“ u svom novogodišnjem komentaru.



Razvoj odnosa Rusije i Kine, „dva evroazijska supergiganta“, kako ih naziva „Vol strit džornal“, uz pitanje zašto ove dve zemlje „udružuju svoje snage“, sve više zaokuplja pažnju javnosti i analitičara i na Istoku i na Zapadu.

Nova era partnerstva

„Sinhua“ daje svoj odgovor: tokom prošle godine, kada su rusko-kineski odnosi „uzdignuti na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva i koordinacije (…) otvorena je nova era tog partnerstva“, koja „najavljuje epohu još većeg razvoja bilateralne saradnje na obostranu korist… Cilj ove nove vrste partnerstva jeste uzajamna podrška razvoju obeju država, očuvanju njihovih ključnih interesa i zaštiti suvereniteta“.

To je „zloslutno i preteće novo prijateljstvo“, od koga „podrhtavaju strateški planeri u Vašingtonu“, ukazuje sa druge strane Si-En-En. Jer, napomenuo je doskorašnji direktor američke Nacionalne obaveštajne službe Den Kouts — dve zemlje nisu samo postale bliske, kao što su bile tokom pedesetih godina prošlog veka, već „od Venecuele, preko Sirije, do Srbije, one zajedno rade kako bi frustrirale Zapad. One sve više sarađuju i u podsaharskoj Africi, i pronašle su način da obuzdaju svoje suparništvo u Centralnoj Aziji“.

Indeks vojne moći

Po Globalnom indeksu vojne moći Rusija i Kina su druga i treća vojna sila u svetu, tik iza SAD, i one, napominje magazin „Njuzvik“, iako „ne teže stvaranju vojne alijanse, idu ka sklapanju strateškog partnerstva najmoćnije vrste“.

„Mi nismo formalni saveznici, ali smo više nego strateški partneri“, citira „Njuzvik“ general-potpukovnika ruske vojske u penziji Jevgenija Bužinskog.

Kakva je zapravo priroda odnosa Rusije i Kine? Šta je dovelo do produbljivanja tog odnosa i kakve namere iza toga leže? I zašto je Zapad zbog toga zabrinut?

Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili nekadašnji dopisnici naših medija iz Moskve i Pekinga Đuro Bilbija i Milorad Denda.

Strateška vrednost uzajamnog poverenja

Strateško partnerstvo Rusije i Kine, ukazuje Đuro Bilbija — „nije obično, već zaista sveobuhvatno, uz uzajamnu koordinaciju spoljnih politika i zajedničko nastupanje u ovim istorijskim globalnim procesima koji su u toku. Udruživanjem svojih snaga ove dve zemlje stvorile su zid iza koga mogu da se zaklone i male zemlje, i zajedno utiču na preformatiranje sveta koji smo do sada poznavali. Otuda i nije ni čudo što je predsedik Rusije Vladimir Putin rekao da je okončana era dominacije Zapada“.

Opisujući saradnju Moskve i Pekinga, portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Geng Šuang govori o „najvišem stepenu uzajamnog poverenja, najvišem nivou koordinacije i najvišoj strateškoj vrednosti“ odnosa dveju zemalja.

Takve ocene, napominje Milorad Denda — „nisu preterane, i uz to su i potvrđene brojnim zajedničkim nastojanjima. Zapad to pokušava da predstavi kao maligno savezništvo, ne bi li time ojačao one snage koje bi bile upotrebljive za konfrontaciju sa Rusijom i Kinom — baš zato što one stvaraju alternativu dosadašnjem svetskom poretku zasnovanom na hegemoniji jedne države, koja se sastoji u resuverenizaciji država nasuprot isključive suverenosti volje Vašingtona“.

Izneverena očekivanja Zapada

Vašington se nadao sasvim drugačijem razvoju događaja. „Vol strit džornal“ u svojoj analizi podseća da su mnogi eksperti mislili da će Putin Rusiju graditi kao „nezavisnu velesilu između Evrope i Kine“ i da „bliski odnosi sa Kinom u usponu idu protiv ovog cilja“, te su zbog toga „očekivali da Rusija podrži zapadne napore za obuzdavanje Kine, umesto što ih potkopava“.

Međutim, naglašava Đuro Bilbija — „do priželjkivanog okretanja Rusije ka Zapadu, a protiv Kine, nije ni moglo da dođe, iz prostog razloga što Rusija već podugo ne živi na osnovu strahova koji joj se projektuju sa Zapada. Rusija nema razloga da se boji Kine i njenog razvoja. A svojim ponašanjem sam Zapad gura Rusiju i Kinu još bliže jednu drugoj“.



„Američki trijumfalizam nakon okončanja Hladnog rata izazvao je ozbiljna promišljanja i u Moskvi i u Pekingu o pravcu u kome svet ide i zaključeno je da će težište američkog delovanja u ovom veku biti preseljeno na Pacifik, u okruženje Rusije i Kine, odakle bi se kontrolisao čitav evroazijski prostor. Tako da rusko-kineska saradnja zaista ide ka potiskivanju američkog uticaja iz ovog dela sveta. Zato je i došlo do spajanja ’Pojasa i puta‘ i evroazijskih integracija u jedan zajednički projekat“, ukazuje Milorad Denda.

Pa ipak, dodaje Denda — ovaj „novi tip odnosa između dve sile, do sada nepoznat u njihovoj istoriji“, dogodio bi se i bez ponašanja Zapada, koje taj proces samo dodatno ubrzava, jer „u zbližavanju dve države sadržani su njihovi ključni nacionalni interesi, koji pritom doprinose održanju strateške stabilnosti u svetu“.

Vojna alijansa

Uprkos razvijenoj vojnoj saradnji, pored one političke i diplomatske, na konferenciji za štampu krajem prošle godine predsednik Rusije Vladimir Putin je rekao je: „Nemamo vojni savez sa Kinom i ne planiramo da ga napravimo“.

„Ta vrsta formalnog saveza ni Rusiji ni Kini zapravo nije ni potrebna. Unutar NATO-a postoji subordinacija, unifikacija vojnih sistema koja je u dobroj meri sračunata tako da se obezbede lojalnost Vašingtonu i tržišta za američko oružje… Takav odnos je u slučaju Rusije i Kine nezamisliv. A sve što bi ove dve zemlje radile da jesu formalni vojni saveznici, one rade već i sada“, komentariše Đuro Bilbija.

S tim u vezi, podseća Milorad Denda — „poslednji veliki dokument koji su potpisali predsednici Putin i Si Đinping, u junu prošle godine u Moskvi, navodi da njihovo sveobuhvatno strateško partnerstvo podrazumeva i uzajamnu podršku suverenitetu i teritorijalnom integritetu, što je zapravo isto kao član 5 NATO-a, iako ne u tako oštroj formi“.

Iz svih ovih razloga, uveren je Denda — „teško je u doglednoj budućnosti zamisliti scenario u kome bi saradnja Rusije i Kine bila poremećena… Ne postoji ništa prirodnije nego da dva ogromna suseda sa dugačkom zajedničkom granicom budu upućeni jedan na drugog. Kinesko-rusko strateško partnerstvo služi dobrobiti obeju zemalja, ali i velikog dela sveta, i to je činjenica koju će Amerika morati da shvati“.

(Sputnjik)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Milutin says:

    Amerika sa svojim satelitskim državama okupljenih pod zajedničkim vrhovnim vođstvom NATO-a, koji je od komandnog centra postao nad nacionalno političko oruđe mega korporacija, je dobila hladni rat. Ali kako je to bila "pobeda" jednog vojnog saveza a ne pobeda saveza nacionalnih država, sve nacionalne laži, kao što su: demokratija, saradnja, zajedničko tržište, slobodna konkurencija uspešnosti itd., srušila se kao kula od karata. Pošto je "pobedu" izvojevao Vojni Savez a ne Savez Nacionamnlh Država, on se na vrhuncu svoje moći tako i ponašao. Silom, a ne boljom uspešnošću, on je umesto nuđene saradnje koristio hegemoniju za prinudnu prodaju samo svoga na uštrb uspešnosti najbolje ponude na svetskom tržištu. Jer to je ona "magla" koju je "prodavao", zapakovanu u šarenom papiru demokratije. Pogazivši hegemonijom sva svoja obećanja pretvorivši ih u laži, naterao je ostatak sveta, predvođene Rusijom i Kinom, da uistinu ostvaruju ono što im je Zapad lažno obećavao. Nije laž uspešnost nekog ekonomskog modela već je bila laž da će taj model podeliti sa drugima. To je Zapadu početno možda i bio cilj ali kad se NATO nametnuo Zapadu da bude njegov ekskluzivni posrednik prodaje, obezbeđujući milom ili silom plasman Zapadnih proizvoda neZapadnim zemljama, ostatak sveta se okreće međusobnoj saradnji. Pri tome su potpuno svesni da je nemoguća masovna proizvodnja istog svuda a da se očekuje i mogućnost takve potrošnje. Ispravno su shvatili nužnost međusobne saradnje zasnovane na međusobnom poverenju. Takav svet nije uskladiv sa NATO-podređenim Zapadom. Očekivano osipanje NATO-A neće biti uzrokovano raspadanjem tog saveza već željom zapadnih zemalja da se priključe međusobnoj saradnji sa drugim zemljama na principima međusobnog poverenja. Neće biti lako ali ako bude spremnosti da se traži još bolji ekonomski model, ovoće biti put kojim treba ići.

  2. Istina says:

    NATO je klinički mrtav, zar postoji još koji neprijatelj zbog kojeg NATO može postojati? Zar je dovlačenje jeftine radne sile iz islamskih zemlja manje štetno za EU nego ratovanje na blizkkm istoku? NATO nije spreman da uđe u rat za drugu članicu ako bude napadnuta a nije ni spreman za odbranu svojih nacionalnih država u EU od strane terorizma, to svi pravi i lažni analitičari znaju ali Brisel uporno čuti, čuti jer se masa nesme ustrahovati NATO proizvodim kojeg lično oni proizvode...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *