AKTUELNI I POTENCIJALNI SUKOBI U 2014: Da li je moguć novi Svetski rat? (Analiza)

Tweet

Prošlo je samo nedelju dana u novoj 2014. godini i nakon što su se sveli računi od godine koja je iza nas brojni analitičari su se posvetili predviđanjima od kojih neka ne ostavljaju prostora za optimizam.

Danas, sto godine posle Prvog svetskog rata, spomenut ćemo krizna žarišta u svetu na koja treba obratiti posebnu pažnju:

1. Rat u Siriji ulazi u svoju treću zimu i sve ukazuje da će se, bez obzira na ishod pregovora u Ženevi, sukobi i dalje nastaviti sve dok se ne iskorene terorističke grupe čiji borci mahom nisu sirijski državljani. Diplomatska pobeda vlade u Damasku u septembru i dogovor oko uništenja hemijskog arsenala su se odrazili i na bojnom polju. Nasilje ne jenjava, ali je došlo do pregrupisavanja u pobunjeničkim redovima u kojem su ekstremisti preuzeli potpuni nadzor nad pobunom. Na severu je najjači ISIL, koji namerava se udružiti sa svojim saborcima iz zapadnog Iraka, te Islamski Front koji je sa svojih 40.000-50.000 islamista najjača pobunjenička grupa u zemlji. Sirijski sukob se polako širi i na Liban u kojem se broj stanovnika zbog izbegličkog talasa za ove tri godine uvećao za 25%. Prema svim prognozama Islamski Front će izbaciti iz igre tzv.”Slobodnu sirijsku vojsku” koja više neće imati nikakvu ulogu u sukobu, a na izborima koji se trebaju održati ove godine sve ankete Bašaru Al Asadu predviđaju pobedu od najmanje 65% glasova, a mnoge i mnogo više.

Dakle, Sirija bi, na žalost, mogla postati zemlja s građanskim ratom s vojno-strateške tačke gledišta niskog intenziteta, ali krajnje okrutnim i beskompromisnim uzmemo li u obzir takfirističku ideologiju pojedinih pobunjeničkih grupa, ogranaka Al Kaide. Ostale pobunjeničke grupe su tzv. “Umereni islamisti” i to samo na zapadu koji je uspeo da napravi nemoguće, te podeliti teroriste na “dobre” i “loše”, od kojih bi ovi prvi trebali učestvovati u političkom životu zemlje.

2. Iran je u novembru sa “šestorkom” uspeo potpisati sporazum o svom nuklearnom programu, ali se Izrael, Saudijska Arabija i Katar njemu protive i čine sve kako bi sprečile njegovo sprovođenje. Eksperti tvrde da će se, ukoliko sporazum propadne, ući u fazu u kojoj će rat biti neizbežan. “Pretnje Izraela i Sjedinjenih Država Iranu su vrlo ozbiljne. Tel Aviv ima dovoljno potencijala da uzrokuje ozbiljnu štetu Islamskoj Republici, a američki projektili mogu da zaustave iranski nuklearni program na dugi niz godina”, smatra politički analitičar Vladimir Dvorkin. S druge strane, ruski politikolog Evgenij Satanovski tvrdi “kako Iranci mogu da proizvedu nuklearnu bombu već iduće godine i po njegovom mišljenju bi to mogao biti povod za regionalni rat”. “Za proizvodnju bombe je Iranu potrebno samo 36 nedelja, što znači da bi je avgustu ili septembru mogli proizvesti. To opet, obzirom na okolnosti, ne isključuje regionalni rat.

Drugi mogući scenario za sukob je između sunita i šiita koji bi onda uzrokovao lančanu reakciju puno malih ratova. Iranska vlada otvoreno i vrlo intenzivno štiti interese šiita koji su od strane Saudijske Arabije napadnuti u Siriji, Libanu i Iraku, ali isto tako treba reći da saudijska gerontokracija već visi o koncu i sve će da zavisi od toga ko će da preuzeme vlast “, tvrdi Evgenij Satanovski.

3. U Avganistanu se trebaju da održe izbori i to u jeku talibanske pobune, stoga bi 2014. u kojoj se povlače američke trupe mogla biti ključna godina u kojoj je eskalacija sukoba neizbežna. “Čini se kako će se odlazak američkih trupa da pratii reinkarnacija talibana koji se žele da vrate na vlast. Nema sumnje da oni mogu relativno lako da ovladaju južnim područjima koja su naseljena uglavnom Paštunima. Vlada predsednika Karzaija je smanjila intenzitet borbi protiv talibana i radije sa njima pregovara, dok talibani sa svoje strane tajno pregovaraju s Amerikancima kako bi pripremili svoj povratak na vlast”, piše GlobalConflict.

Najviše 15.000 stranih vojnika bi moglo ostati u Avganistanu nakon 2014. i to kao bezbednosni pakt sa Vašingtonom koji još mora da definiše prirodu odnosa između dve zemalja nakon povlačenja svojih vojnika. Avganistanski predsednik Hamid Karzai je u više navrata izjavio da će sporazum biti potpisan nakon predsedničkih i opštih izbora koji će se održati 5. travnja 2014., dok SAD insistira na tome da se sporazum potpiše pre izbora. U svakom slučaju, vlast bez talibana vodi ravno u eskalaciju nasilja, a ako se dozvoli njihovo učešće u političkom životu zemlje, onda će se teško opravdati agresija na tu zemlju koja je ionako još jedan od velikih američkih poraza u 21. veku. 

4. U proleće 2013. tenzije između dviju Koreja naglo su porasle kada je Severna Koreja izjavila da su odnosi na poluostrvu ušli u fazu rata. Pjongjang je saopštio da prekida sporazum o primirju iz 1953., te da je u stanju da pokrene “munjeviti rat protiv Južne Koreje”. Severna i Južna Koreja 1. januara 2014. severnokorejski vođa Kim Jong-un upozorava da bi novi rat na Korejskom poluostrvu mogao izazvati nuklearnu katastrofu i sudeći prema retorici severnokorejskog lidera rat u regionu je moguća opcija. Mnogi stručnjaci tvrde da prema standardima današnjih oružanih snaga Severna Koreja ima vrlo veliku vojsku, ali i da ima oružje na nivou s kasnih ’60-ih is početka ’70-ih.

Glavni urednik ruskog časopisa “National Defense”, Igor Korotčenko, za RIA Novosti je rekao “da je reč o propagandi kojom se s vremena na vreme koristi Kim-Jong un, ali da u biti Severna Koreja ne želi rat”. “Severna Koreja ne želi rat, ali ovim izjavama jasno upozorava američke i južnokorejske vojnike da je njegova vojska spremna da pruži jaku odbranu ukoliko se usude povrediti njihov teritorij”, tvrdi Igor Korotčenko.

5. U 2013. broj poginulih u Iraku je dosegao 7.818 civila i 1050 pripadnika snaga bezbednosti. Nasilje je u Iraku eskaliralo u aprilu 2013., kada je vlada naredila vojsci da ukloni protestne sunitske kampove i tada je smrtno stradalo nekoliko ljudi.

“U određenom smislu, Irak je ključ vrata za ulazak u Iran, a iračka vlada koja bi bila neprijateljski nastrojena prema Iranu bila bi veoma moćan instrument u rukama SAD-a i Saudijske Arabije za vršenje pritiska na Teheran. Budući da nisu uspeli u Siriji i da je ova vlada u dobrim odnosima sa Teheranon, vahabitska-američka koalicija je primenila taktiku podsticanja sektaškog nasilja u Iraku “, u oktobru je izjavio stručnjak za Bliski Istok, Viktor Titov, što pojašnjava i eskalaciju nasilja u pokrajini Al Anbar, te sukobe koji su upravo u toku između vladinih snaga i Al Kaide.

Prema mišljenju analitičara, ukoliko želi da zaustavi nasilje u zemlji, vlada u Bagdadu mora radikalno promeniti svoj pristup i treba da radi na tome da zajedno sa sunitima, koji neizostavno moraju da učestvuju u političkom životu zemlje, povedu borbu protiv Al Kaide. Sukobi u ovoj regiji se 2014. godine više ne mogu posmatrati odvojeno i nužna je saradnja Iraka i Sirije, budući da sada obe zemlje vode jedan te isti rat, onaj protiv vala islamskog ekstremizma i fundamentalizma koji je u vojnom smislu toliko ojačao da su grupe Al Kaide ozbiljne oružane formacije u svakom smislu i kao takvima im treba pristupiti. Naravno, to je posao kojeg im je SAD ostavio u nasleđe i to nakon igrokaza s likvidacijom Osame Bin Ladena kada se u Beloj kući slavila pobeda nad Al Kaidom.

7. Sukobe u Libiji, koja danas postoji više kao zbir teritorija kojima se granice podudaraju sa granicama naftnih polja i plemena koja na njima žive, a koja direktno pregovaraju sa stranim kompanijama, zaobilazeći gotovo u potpunosti bespomoćnu vladu u Tripoliju predstavljaju moguća žarišta jednog velikog građanskog rata koji bi bio sličnog inteziteta kakav je tenutno se vodi u Siriji.

8. Sukobi u Južnom Sudanu i Centralnoafričkoj Republici su dva žarišta i potencijalni izvor jednog većeg sukoba. U Južnom Sudanu, dok su se plemena Dinka i Nuer morali da bore protiv zajedničkog neprijatelja, Severnog Sudana, bili su ujedinjeni, ali čim je Južni Sudan stekao nezavisnost započele su sukobi između bivših saveznika zbog nafte, odnosno, ko će da dobije više novca i ko će da vlada zemljom. Krajemdecembra je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odlučilo da pošalje još 5500 vojnika u tu zemlju i sada ih je ukupno 12.500, sa zadatkom da pokušaju razdvojiti sukobljene strane, no već se nazire pokušaj da, jednako kao što su to Francuzi učinili u Centralnoafričkoj Republici, Južni Sudan i njegovim resursima ovladaju SAD i Velika Britanija.

Od septembra 2013. predsednik Mišel Đotodija i vladajuća Koalicija Seleka su u Centralnoafričkoj Republici odgovorni za eskalaciju nasilja širih razmera. Pobunjenici iz Koalicije Seleka su u martu došli na vlast svrgnuvši predsednika Francisa Bozizeja koji je pobegao za DR Kongo, ali je tada došlo do frakcijskih borbi, od kojih mnoge imaju i versku pozadinu, budući da se Seleka sastoji uglavnom od hrišćana. Zbog opasnosti od širenja sukoba na susedne zemlje je UN je odobrio vojnu intervenciju u toj zemlji, a razlog je bio “vraćanje bezbednosti i zaštita civila”. Francuska je odmah odobrila slanje vojnika kako bi se zaustavio verski sukob u njenoj bivšoj koloniji. Međutim, sve upućuje da je zapadna intervencija odobrena prvenstveno zbog interesa, a ne zbog bezbednosti ljudi.

Politički analitičar Maksimiliano Osuna ističe “kako je u interesu Zapada ovladati resursima, ojačati geopolitički uticaj u regionu i koristeći ovu situaciju traženo je odobrenje za vojnu intervenciju”. Važno je reći da rudnike zlata, dijamanta, urana i kobalta u Centralnoafričkoj Republici poseduju francuske i američke kompanije i ta je zemlja deo francuskog neokolonijalnog projekta “Francafrikue”.

9. Na kraju, iako možda najvažnije obzirom da imamo dve supersile (Kinu i SAD) i nekoliko regionalnih sila, eskalacija napetosti Dalekom Istoku. U analizi od pre mesec dana je napravljena poređenje sa 1914. godine i spomenulo se gomilanje oružja, porast nacionalizma i isprepletanje interesa oko arhipelaga koje navodno ima veliku vrednost zbog nafte i gasa na čijim ležištima počiva, a do dan danas još nije utvrđeno kome pripada taj arhipelag, a svojataju ga gotovo sve zemlje, pa i sam Tajvanu koji nije članica Ujedinjenih naroda, koje gledaju na Istočno kinesko more.

Sličnog je mišljenja i profesor sa Kembridža i unuka Lojda Džeordža (britanskog premijera između 1916. i 1922.), Margaret Mekmilan. U svojoj kolumni od pre dva dana koju je napisala za  Independent ona to “Sarajevo 2″ smešta na Bliski Istok.

“Atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu na 28 juni 1914.  je bio okidač za Prvi svetski rat”, podseća Margaret Mekmilan, “a Bliski Istok danas ima sve karakteristike problematične balkanske regije pre jednog veka”.

“Ukoliko Iran razvije nuklearno oružje, regija bi mogla postati bure baruta kao ono koje je na Balkanu eksplodiralo pre 100 godina, samo ovaj put s oblacima koji nalikuju na pečurke. Podudarnost između trenutne stvarnosti s onim što se dogodilo pre više od jednog veka, gde imate sličnu mešavinu otrovnog nacionalizma, takođe preti da uvuče u sukob međunarodne sile poput SAD-a, Turske, Rusije i Irana, kako bi zaštitili svoje interese i interese svojih saveznika “, tvrdi profesorka Mekmilan.

No, najveći problem za ovu regiju jeste svakako sukob niskog inteziteta između Kine i SAD. Kina svakim danom sve više vojno jača, te iako dosta zaostaje sa SAD i Rusijom,  ta razlika se svake godine smanjuje. SAD ne žele da na Pacifiku vidi nijednu državu koja bi osporila njen dominantan vojni položaj u ovoj regije, te će sve uraditi, pre svega izazivanjem niza lokalnih žarišta oko Kine, i unutrašnjih pobuna u samoj Kini, da uspori, ako ne može da zaustavi, vojno uzdizanje „Crvenog zmaja”. Tako da su napetosti na relaciji Pjongjang-Seul, Seul-Tokio, u funkciji, ne toliko da se izazovu sukobi između, Severne Koreje sa Južnom Korejom i Japanom, već da se tim sukobima niskog inteziteta  da povoda za što veće vojno prisustvo SAD u ovoj regiji, te da na taj način posredno pripreti Kini,  i stavi Rusiji do znanja da je Pacifik „dvorište” SAD-a, u kojem Vašington neće dopuštati nikakvu konkurenciju svojoj vojnoj moći.

Takođe, treba imati na umu, da Rusija, koja sebe vidi kao Evroazijsku državu, itekako zainteresovana za Daleki istok. Kina je zasada njen ekonomski i spoljnopolitički strateški partner i to će biti sve dok svojim uzdizanjem Kina predstavlja protivtežu američkoj moći u ovom regionu. Naime, slično Velikoj Britaniji u Evropi, Rusiji na Dalekom istoku jedino odgovara sistem ravnoteže, gde nijedna strana ne bi bila dominatna, jer jedino tako može uspešno sačuvati svoje strateške interese na Dalekom istoku („blago” Sibira)a te će zbog toga blagonaklono gledati na jačanje Kine samo dotle dok je protivteža Americi, a nikako preko te granice.

I na kraju da rezimiramo. U svetu, slično kao pi pre 100 godina, postoje niz žarišta. Oni su zasada samo lokalnog karaktera (ako donekle izuzmemo Bliski istok). Da li će prerasti u veći međucivilizacijski sukob to ne možemo znati, no, ovaj pregled ukazuje da smo bliži takvom mogućem scenariju, pre nego što smo bili 2013.god, jer nova ratišta se otvaraju (Centroafrička republika), stara se ne zatvaraju (Irak, Sirija, Afganistan), ugašena prete da opet buknu, (Libija), a mogući novi sukobi se sve jače nagoveštavaju (Daleki istok).

(Advance, Srbin.info)

Tweet