Al‘ se nekad lepo živelo, baš

Al‘ se nekad lepo živelo, baš

20 октобра 2014

dragomir-antonicPiše: Dragomir Antonić

Volim Srbiju. Volite je i vi. Nije kažnjivo, bar dok se ne otvori Poglavlje 32A o ulasku Srbije u evrounijatsku – opa, Đurđo − korporaciju. Pregovori o „otvaranju Poglavlja“ biće mantra ili zamlatizam ove i naredne godine kao što je prethodne bila „predprestupna faza pregovora“ (nije štamparska greška). Sve oko evrounijaćenja je prestup po važećim zakonima, Ustavu i zdravom razumu). Godinu dana ranije, „dobijanje datuma“.

KORIST OGROMNA, ŠTETA NIKAKVA

Ministre Vujoviću, okanite se propale priče i prestanite da finansirate – na pet godina za koliko nas neće primiti − vladine, nevladine kancelarije i ostale agencije za evrounijaćenje. Ušteda: 400 miliona evra godišnje. Korist ogromna. Šteta nikakva. Od pljačke 31 odsto penzionera, jer 69 odsto najsiromašnijih penzionera je zaštićeno, ušteda je 200 miliona evra. Piše u novinama. Penzionera ukupno ima oko jedan milion i sedam stotina hiljada. Trećina od tog broja je više od pola miliona osoba. Ovih što se bave zaludnim poslom oko otvaranja i zatvaranja – kao da su vratari ispred otmenih hotela − poglavlja za pregovore ima negde oko dvadesetak hiljada. Jednostavnije je njih proglasiti tehnološkim viškom i duplo više uštedeti. Sve po pravilu koje kaže da je tržište jedini sudija. Taj stav zastupate. Kad su penzioneri i radnici u pitanju. Uzgred, dajte penzionerima neki papir da ste im novac oteli. Inače, mnogi od vratara poglavlja našli su veze ili ih traže da bi se zaposlili negde van Srbije bez obzira na rezultate (vidi slučajeve: Milica Delević, Boža Đelić, Goran Svilanović, Snežana Samardžić. Dobro, Boris Tadić nije uspeo, a hteo je da bude na plati Socijalističke internacionale ili bar mirotvorac).

DOBRONAMERNA SRPSKA ELITA

Razgovarao sam sa mnogima ovih dana u Požarevcu, Gornjem Milanovcu, Čačku i okolnim selima. Sve ozbiljni ljudi: seljaci, učitelji, advokati, bibliotekari, kustosi, arhivski radnici, sveštenici, preduzetnici, bivši direktori, penzionisani ekonomisti, lekari, kafedžije, novinari lokalnih novina. Dobronamerna elita Srbije. Ne žali se, ne zapomaže, već pokušava da razume i pomogne. Da pretrpi kad treba. Nije ovo prvi put da su „teška vremena“. Uvek ih je bilo i uvek će ih biti. Znaju to i zato su spremni da učine sve što se od njih traži da se državi pomogne. Njima je Srbija jedina otadžbina. Nemaju nameru nigde da odu. Gde bi otišao vredni zemljoradnik Slavko Trnavac iz sela Gojna Gora? Zatekao sam ga kako sa porodicom i nadničarima vadi krompir. Krompir dobro poneo. Džak od 35 kilograma na njivi košta 700 dinara. Na pijaci u Čačku džak od 10 kilograma 400 dinara. U Beogradu, kilo krompira, na pijaci, od 60 do 80 dinara. Kajmak u Čačku 700 dinara, punomasni beli sir 400, a čvarci skuplji nego u Beogradu. U Čačku 900 dinara, a na pijaci „Bajloni“ 800 dinara za jedan kilogram. Navodim cene jer kad god se vratim u Beograd, oni koji iz njega ne mrdaju, uvek za cene pitaju. To im kao nešto znači. Nezadovoljni sopstvenim životom, sve im se čini da je negde drugde bolje.

Što se tiče voća, ova godina je potpuno omanula. U šljivarskoj Srbiji, bar u ovim krajevima gde sam prolazio, nema šljive ni za slatko. Slabo rodilo i drugo voće. Naiđe takva godina, kazuju seljaci, ali živeti se mora.

BILO NEKAD

U gradovima više ljudi i više mučne tišine. Ćute ljudi. Kad ih putnik namernik upita − progovore. Odgovaraju iskreno. Bez srdžbe, ali njihove reči pogađaju kao maljem. U Gornjem Milanovcu sedimo u kafani „ Zelengora“. Upitah: „Šta je sa ‚Tipoplastikom‘?“ Odgovoriše u horu: „Bila je to nekad jaka firma, a onda su je privatizovali! Nema od nje ništa!“ Isti slučaj i sa Konfekcijom „Rudnik“, a „Dečjih novina“ odavno nema. Od Poljoprivrednog kombinata „Takovo“ ostala ruina. Kupio ga Rodoljub Drašković. Nijedno otkupno mesto u selima oko Milanovca više ne postoji. Sem „Metalca“, koji uspešno radi, sve drugo je propalo ili propada.

U Čačku sedim sa prijateljima u pečenjari „Rapo“ i postavljam isto pitanje. Odgovor horski i identičan onom u Milanovcu: „Bila je to nekad jaka firma a onda su je privatizovali! Od nje nema ništa!“ Pominju „Narodnu ishranu“, koja je proizvodila 30.000 vekni hleba dnevno. Ostale proizvode da ne pominjem. Privatizovala se i preduzeće otišlo u stečaj. Kako je to moguće, pitaju više sebe nego mene, kad se hleb jede svaki dan? Zatim se ređaju preduzeća: „Stočar“, Fabrika hartije, Fabrika reznog alata… Fabriku „Cer“ su uništili u bombardovanju NATO zlikovci. U Čačku je pre privatizacije u fabrikama i preduzećima radilo preko 35 000 radnika. Danas negde oko 4 000. Doduše, ima banki, kladionica, kafića, butika i mnogo mladog sveta koji, sedeći u kafićima, traži posao. Kod Slavka u nadnicu da vadi krompir neće niko.

Ovako, gospodine ministre, izgleda privatizacija u Čačku i Gornjem Milanovcu, nekadašnjem privrednom uspešnom čudu. Zato se uplašim kad čujem da nam nema spasa dok se sve ne privatizuje. Teško ćete od toga budžet napuniti. Nečiji džep hoćete.
U februaru iduće godine navršiće se 12 godina kako prof. dr Vojislav Šešelj čami bez presude u evrounijatskom kazamatu.

Optužen. Zatvoren. Neosuđen. Tako je i sa Džulijanom Asanžom. Edvarda Snoudena je Rusija spasla patnje. Hvala joj. Molimo se za Radovana Karadžića, Ratka Mladića. Zaslužili su.

(Pečat)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u