Албанија: избори без избора

Albanija: izbori bez izbora

2 jula 2017

Piše: Petar Iskenderov

Parlamentarni izbori u Albaniji koji su održani 25. jun, obeležili su brojnim nepravilnostima koji su bez presedana čak i po merilima ove balkanske zemlje. Koškanja, zastrašivanje birača, pucnjava na biračkim mestima – to su uslovi u kojima su stanovnici zemlje rešavali pitanje o tome koja će zapravo politička sila nastaviti da ih vodi na putu evrointegracija.

Istina, nisu u tome bili baš previše aktivni. Prema preliminarnim rezultatima Centralne izborne komisije, odziv birača je bio manji od polovine unetih građana na biračkim spiskovima – oko 45%. [www.albaniannews.com]

Radi poređenja, na prethodnim izborima 2013. godine, odziv birača iznosio je 53%. Tada je 57,63% glasova skupio blok na čelu sa Socijalističkom partijom Albanije (SPA) Edija Rame i „Socijalistički pokret za integraciju“ Ilira Metija. Desno-centrični blok na čelu sa Demokratskom partijom Albanije (DPA) Sali Beriše skupio je 39,46% glasova. [www.cec.org.al/images/stories/zgjedhje-per-kuvend/2013/zgjedhje_2013_web/lidhja_2.pdf]

Karakteristično je da za protekle četiri godine odnos snaga nije pretrpeo principijelne izmene – samo je poraz demokrata postao mnogo teži. Na sadašnjim izborima SPA aktuelnog premijera Edija Rame skupila je prema preliminarnim podacima oko 48% glasova (plus devet poslaničkih mesta) protiv 28% demokrata (minus sedam mandata) koje je sada predvodio Ljuljzim Baša. „Socijalistički pokret za integraciju“ ovaj put je samostalno učestvovao na izborim i dobio je solidnih 14% glasova, neočekivano pretekavši DPA čak i u tako krupnom gradu kao što je Berat, i prema preliminarnim računicama, uvećao je sopstveni broj poslanika za tri mesta. [www.albeu.com/zgjedhjet2017/shqiperi/index.php]

Demokratska partija Albanije je u celini u svim ključnim regionima pretrpela poraz, čak i u onim koji su se pre ovih izbora smatrali njihovim bastionima – posebno u gradovima Puka i Kruja.

Ovakvi rezultati izbora postali su posledica delovanja niza ključnih faktora.

Prvi faktor je – umor Albanca od obe glavne političke snage koje projavljuju sve manje volje i sposobnosti za konstruktivno uzajamno delovanje. Poslednji meseci pred izbore bili su ispunjeni uzajamnim ultimatumima i pretnjama, koji su sadašnje izbore možda pretvorili u najskandaloznije u novijoj istoriji Albanije. DPA je do poslednjeg trenutka odbijala da učestvuje na izborima, zbog čega je glasanje bilo odloženo na nedelju dana. Nisu pomogla čak ni nagovaranja Evropske unije. I tek pod pritiskom SAD vlasti i opozicija su ipak postigle tehnički sporazum koji je učinio mogućim učešće na izborima demokrata. Međutim, ostrašćenost nije nestala, i već sada je očigledno da će DPA koja je izgubila izbore odbiti da prizna rezultate glasanja i da će biti potrebni novi posrednički napori „spoljnjeg faktora“ kako bi se sprečila još jedna spoljnopolitička kriza.

Drugi faktor – izuzetan akcenat vodećih partija na pitanja koja nisu bliska svakodnevnim interesima Albanaca. U toku predizborne kampanje pitanja evrointegracija ili zloslutne Tiranske platforme po pitanju širenja pomoći Albancima u drugim balkanskim državama, razmatrana su mnogo aktivnije nego putevi poboljšanja socijalno-ekonomske situacije. Kandidati su se doslovno takmičili u tome ko je od njih veći nacionalista i „evrointegrator“ – što je, sudeći po raspoloživim informacijama, razočaralo čak i albanske birače koji su na sve navikli. I ako se aktivna igra na „velikoalbansku kartu“ opozicije još i može delimično objasniti težnjom da se prikupe dopunski poeni, to je politika aktuelnog premijera Edija Rame bila otvoreno provokativna. U aprilu tekuće godine premijer Albanije je još jednom izjavio o mogućem ujedinjenju sa Kosovom. A 2015. godine on je proces formiranja jedinstvene albanske države nazvao „neizbežnim“.

„Edi Rama često govori o neophodnosti proširenja saradnje između njegove zemlje i Albanaca na Kosovu i Metohiji, a kritičari ga sa svoje strane optužuju za težnju da stvori „Veliku Albaniju“ – podseća američko izdanje The American Interest.

Treći faktor – odsustvo novih originalnih figura sa svežim idejama na unutarpolitičkoj sceni. Edi Rama, Ljuzmi Baša, Ilir Meta – to su sve ne toliko „teškaši“, koliko „veterani“ u politici. Na opštem fonu, Edi Rama izgleda ambiciozniji i aktivniji  – što je uveliko i predodredilo njegovu novu pobedu. Međutim, ukoliko se u narednim godinama u Albaniji ne pojave nove političke figure – odziv na sledećim izborima može ispasti još niži. Upravo odsustvo harizmatičnih vođa je predstavljalo i jedan od glavnih uzroka teškog poraza DPA – bez obzira na to što se prema vladajućim socijalistima u stanovništvu Albanije takođe nakupilo dosta zamerki. Ljuljzim Baša – to je pre pogoršana varijanta Salji Beriše, nego što je nova i samostalna politička figura sposobna da privuče birače svežim i životnim idejama i programima.

Nije slučajno niz rukovodilaca DPA iz redova bivših visoko postavljenih činovnika  – u tom smislu i Arben Imami, Majlinda Bregu, Genc Ruli i bivši prdsednik Narodne skupštine Žozefina Topali (koja je svojevremeno bila u zvaničnoj poseti Rusiju) u zajedničkoj izjavi su optužili Ljuljzima Bašu za «uništenje Demokratske partije». Oni su ga pozvali da podnese ostavku na mesto predsednika partije i uzme na sebe svu odgovornost za „razarajući poraz“. „Ljuljzim Baša ne uvažava Statut DPA. On mora napustiti rukovodstvo. On uništava uzajamno shvatanje u redovima demokrata“ – izjavila je Arben Imami. „Priznaj rezultat! Preuzmi na sebe svu odgovornost za rušenje DPA! Napravi pauzu Ljulj!“ – savetovala je Bašu Majlinda Bregu. A Žozefina Topali je otvoreno pozvala sve članove DPA da „ustanu“ i „uzmu vlast u partiji u svoje ruke“. [www.albaniannews.com/index.php?idm=13909&mod=2]

Karakteristično je da je najveće dostignuće u političkoj biografiji Ljuljzima Baše bila njegova delatnost na položaju gradonačelnika Tirane u periodu 2011-2015. godine – i taj položaj je on „nasledio“ od lidera socijalista Edija Rame, koji je od 2000. godine radio kao gradonačelnik prestonice!

Četvrti faktor: odsustvo jasnih perspektiva po pitanju pristupanja Albanije Evropskoj uniji – za šta su vatreno ratovali svi vodeći kandidati i političke partije. I ovde se već može govoriti o nesposobnosti EU da regionu Balkana predloži bilo šta konkretno, osim dežurnih uveravanja o podršci. „Pojave čiji smo svedoci poslednjih godina: Brexit, migraciona kriza i jačanje nezadovoljstvom EU – pokolebali su same temelje EU i postali su još jedna prepreka na putu prisajedinjenja savezu novih država-članica. Istovremeno, nerazvijenost regiona i unutrašnje nejedinstvo su se samo pojačali, ostavivši na evropskoj periferiji pojas siromašnih i nestabilnih zemalja, isto kao i vakuum koji nije mogao popuniti javno mnjenje stvaralačkim političkim snagama“ – veoma ispravno u  vezi s tim ističe u svom tekstu The American Interest[www.the-american-interest.com/2017/06/01/are-the-western-balkans-being-re-balkanized/]

Analognu misao izrazilo je i azerbejdžansko izdanje Haqqin.az, koje iz razumljivih razloga pažljivo prati procese u regionu Balkana, Pricrnomorja i Zakavkazja. Taj list podseća da „Evropska unija kao ideja i realna politička i ekonomska konstrukcija, preživljava najozbiljniju krizu od trenutka svog stvaranja i prisajedinjenje novih u svim odnosima slabih članica upravo sada ,ne planira se do preodoljenja te krize“. I zbog toga velikoalbanske ideje koje iznose Edi Rama i drugi albanski političari, treba razmatrati i kao element ucene Brisela. [haqqin.az/investigations/97960]

U određenoj meri to je zaista tako. No, velikoalbanska ideja se aktivno promoviše i od strane određenih snaga bez obzira na EU. Pored toga, balkanski region i njegovi međuetnički i međukonfensionlni problemi – nisu ta oblast u kojoj se može bezbolno blefirati. I lokalna „Pandorina kutija“ se može veoma brzo izmaći kontroli njegovih slugu i staratelja.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *