Алек и Алекс

Alek i Aleks

26 novembra 2017

Piše: Aleksandar Pavić

Zašto je, tačno, Aleksandar Vučić, nažalost u svojstvu predsednika države, primio „zamenika predsednika Upravnog odbora Fondacije za otvoreno društvo“ Aleksandra Soroša (odnosno Aleksa Sorosa, kako mu tepa vest RTS-a, što ukazuje ne samo da je već došlo do svojevrsnog intimiziranja sa izdankom starog zlikovca, već i da ćemo, posle „Skat ili Skot“, možda dobiti i novu kontroverzu, „Soroš ili Soros“)?

„Zato što sam pametan,“ verovatno bi glasio Vučićev refleksni odgovor.

„Zato što Srbija razgovara sa svima,“ mudro bi mogao da doda Dačić.

„Zato što je svaka pomoć u evro-integracijama Srbije više nego dobrodošla,“ zacvrkutala bi tako već nekako Jadranka Joksimović kroz svoje permanentno napućene EUsne.

„Zato što Vučić uvek vidi dalje od drugih,“ beskompromisno bi se nadovezao Nebojša Stefanović.

„Zato što Srbija nema neprijatelje,“ pridodao bi sada već skoro sasvim zaboravljeni Toma Nikolić iz svoje „kolibe“, ako bi se iko uopšte setio da ga pita.

„Zato što je Srbija slobodna, suverena i nezavisna zemlja, dobronamerna prema svima, a uz to ume da sedi na koliko god stolica je potrebno u interesu njenog naroda i regionalne stabilnosti, ljubomorno čuvajući svoju neutralnost, što predsednik Vučić državnički prepoznaje“ uključio bi se i Vulin.

„Da bi još jednom vešto uleteo u prostor koji je do sada monopolisala Druga Srbija, otupio tradicionalno neprijateljsku oštricu, i iz toga još pribavio i neku korist po Srbiju i njene građane,“ izanalizirao bi neki blagonakloni analitičar.

I tako dalje…

Odnosno, jasno je da se uvek mogu naći reči koje će opravdati praktično bilo koji ili kakav potez neke vlasti – a zatim i sredstva informisanja koja će ih preneti, koliko god puta trebalo, bez nepotrebnog i zlonamernog oponiranja.

No, to nam ipak još uvek ne daje zadovoljavajući odgovor na postavljeno pitanje. Zašto?

Odgovor – pa ako je već primio ko zna koliko puta, kako to slikovito reče ruski ambasador, sedamdeset petog zamenika dvadeset četvrtog pomoćnika šefa Stejt departmenta, što ne bi i ovog lika? – bi mogao da pije vodu. Osim… 75-ti zamenik 24-og pomoćnika je ipak, ipak predstavnik, bar formalno, predsednika SAD, do nedavno glavnog svetskog hegemona i jedne od dve glavne nuklearne supersile.

A Aleks Soros – čiji je on izaslanik? Svog oca? Onog istog za kog je Vučićev „veliki prijatelj“ Viktor Orban rekao da je „uništio živote miliona Evropljana svojim finansijskim špekulacijama“? Koji je za Rusiju rekao da predstavlja „egzistencijalnu opasnost“ za Evropu? Za koga je Tramp, s kojim bi i Vučić i Dačić nekako da uspostave direktne komunikacije, pa i pozovu u Srbiju – rekao da pripada „strukturi globalne moći koja je odgovorna za ekonomske odluke koje su opljačkale našu radničku klasu, lišile našu zemlju njenog bogatstva i gurnuli novac u džep šačice velikih korporacija i političkih entiteta“?

Monika Beluči se može razumeti. Rejf Fajns takođe. Stiven Sigal – što da ne? Niko od njih nije ružio Srbiju, niti radio protiv nje, niti navijao za njeno bombardovanje, a spremni su, makar i za novac, da kažu i po koju lepu reč za nju. Predsednici vrlo moćnih država umeju da se viđaju i slikaju sa „selebritijima“, to nije nikakva novost.

Ali Soroš/Soros, čime nas je on to zadužio, osim zlom? I Sonjom Liht (zajedno sa hiljadama lihtića ispilelih iz NVO inkubatora poput vanzemaljaca ih horora)?

Koja je, dakle, svrha?

Između ostalog, vest kaže i ovo: „Soros je naglasio da je Fondacija za otvoreno društvo spremna da pruži podršku reformskim procesima i razvoju preduzetništva, kao i programu integracije Roma u Srbiji.“

„Reformski procesi“ po Soroševom receptu… To bi bile stvari poput daljeg rasturanja porodice, otimanja dece od roditelja, institucionalizacije radikalnog feminizma, (homo)seksualizacije i polne konfuzije dece, dalje atomizacije društva putem ekstremne identitetske politike, maksimalizacije LGBT agende, debilizacije školstva, promene svesti, manipulacije istorijom, nametanja osećaja trajne krivice srpskom narodu, nastavka otimanja Kosova i teritorijalnog rasparčavanja srpskog etničkog prostora, pljačke privrednih i prirodnih bogatstava, i sličnih divnih stvari.

„Razvoj preduzetništva“… Svi znamo i dirnuti smo koliko se onih 1% najbogatijih globalista, u koje spada i Aleksov tata, istinski brinu o „malom čoveku“ i njegovom „preduzetništvu“, i da su uvek i u svakom trenutku spremni da ga blagoslove mogućnostima dodatnog zaduživanja, pod vrlo povoljnim kamatama, sve dok ne postane njihov potpuno zavisni dužnički rob.

„Program integracije Roma u Srbiji“… Soroš/s, znamo, živi za Rome, odnosno za sve etničke grupe koje potencijalno mogu da trajno promene etničku sliku Srbije i sličnih blentavih evropskih zemalja.

Što nas, gle čuda, dovodi do još jednog indikativnog momenta, kojeg je sasvim otvoreno najavilanarodni poslanik SNS Ljiljana Malušić:

„Uskoro će u skupštinu Republike Srbije ući zakon, koji je već u proceduri, o integrisanosti, ovaj, migranata i ja ću ga sa zadovoljstvom, ovaj, zaista izglasati. Moramo pomoći tim ljudima. Uostalom, svako negde ima neku kuću. Toliko praznih kuća ima u Srbiji, ja mislim na desetine hiljada. Natalitet nam je… ja mislim da smo jedna od zemalja koja je pri kraju lestvice u Evropi. Treba da razmislimo o tome da je naš osnovni cilj na ovoj planeti da budemo bolji ljudi.“

Tu smo. Ovo je muzika za Aleksove uši. „Humanost“ o tuđem trošku, na tuđ račun, na tuđoj imovini. Tata Soroš/s je glasno i javno sanjao o tome da se EU obaveže da će primati bar milion „migranata“ godišnje. Ali je naleteo na tvrdo među probuđenim nacionalistima širom Evrope, dok je „muti Angela“ zbog toga što je javno podržala njegov „san“ ozbiljno ugrozila svoju do tada neupitnu političku karijeru.

No, znao je još tada tata za jednu zemlju na brdovitom Balkanu koja se na sva usta hvali o tome kako je širom otvorila svoja vrata za pridlošlice iz celog sveta. U kojoj na delu može da pokaže svoju „humanost“ i postidi ostatak Evrope.

Možda su ovakva razmišljanja samo „teorija zavere“, „mržnja prema Vučiću“ i, uopšte, onima koji rade dan i noć umesto da spavaju i samo kritikuju (valjda u snu).

Ali, evo, neka neko smisli jednu dobru stvar kojoj bi Srbija mogla da se nada od Sorosa/Soroša, pa neka ta „zlonamerna“ razmišljanja demantuje. Ono što žele Čeda, Čanak, Ugljanin, Bakir, Tači i Haradinaj se ne računa.

Ipak, hteli-ne-hteli, ono što Alek želi se, dok god je predsednik, računa. I, u nedostatku suprotnih dokaza, koristeći metod Okamove oštrice, najlegitimnije je izvesti sledeći, najjednostavniji i najočigledniji zaključak: Alek se nada dobrim stvarima od Aleksa zato što njih dvojica dele suštinski iste vrednosti.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *