ALEKSANDAR DUGIN: Evo zašto je bitka za Ukrajinu sveti rat

ALEKSANDAR DUGIN: Evo zašto je bitka za Ukrajinu sveti rat

11 maja 2014

Dugin-UcraniaIstorijska situacija u vezi sa razvojem događaja u Ukrajini došla je do kritične tačke. To više nije eksces i viša sila. To je kraj, trenutak rezultante. Kao što se često dešava u ruskoj istoriji, ulog je stavljen odmah na sve. Ova situacija može da se posmatra na drugačiji način. Uzmimo religijsku budućnost.

Suština Rusije je u Pravoslavlju: saborna Ličnost

Identitet Rusije u njenoj najdubljoj duhovnoj dimenziji sastoji se u obeležju čistog Pravoslavlja. To je misija Rusa. To Ruse čini bogonosnim narodom. To Ruse čini Rusima.

Čitava istorija Svete Rusi od prvih kneževa do naših dana jeste istorija Ruskog Pravoslavlja.

Ovde je važno: Pravoslavlje nije samo religija. Pravoslavlje je više od religije. Ono je učenje o čoveku, narodu, društvu i Državi.

U skladu sa pravoslavljem, Crkva je ukupnost verujućih (krštenih). Ona se gradi odozgo prema dole: u trenutku krštenja Sveti Duh silazi na onoga koji se krsti i stvara u čoveku zametak nove ličnosti, hrišćanske ličnosti. Ta ličnost je i individualna i nadindividualna.

Što je čovek više hrišćanin time je više saboran, povezan sa drugima. Saborni na grčkom καθολικός doslovno znači „celovit”, „celokupan”. Crkva je saborna ličnost, celovitost. Svaki pravoslavni hrišćanin je deo te ličnosti.

Zato Rusi ne poznaju individualizam: ja nisam poslednja instanca već trenutak opštije biti. To dobro razumeju majke koje u sebi nose plod: dva je u njima – jedno, celina. Majka ima iskustvo „katoličnosti”, sabornosti. Ali, i muškarci, čvrsto povezani u odredu, u trupi, znaju šta je to – ti si ja, a ja sam ti. Odred deluje kao jedno celo.

Isto tako je i seoski trud kosaca, žetelaca, zajednice, zadruge, „katoličan” i zato je pravoslavni trud. Biti pravoslavni, znači biti saborni. Ali, ne samo radi toga da bi spojio pojedince nego da bi obnovio jedinstvo Svetoga Duha promišlju podeljenou tajni krštenja.

Ruski čovek je u duhu saborno utvrđeni Utešitelj, paraeklektička Ličnost.

Isto tako nastaje ruski narod. Rusi sabiraju trenutke jedinstvene ruske Ličnosti. Ta ličnost nije pojedinac, ali nije ni ukupnost – pojedinaca. Ona je opšte, koje je postalo konkretno. Ruski narod kao celina je Ličnost.

Isto tako i rusko društvo. Ono nikada nije asocijativno, nije povezano veštački. Ono je zajednica, ono organsko srodstvo različitih strana jedinstvenog ja. I zato je ono svet, istovremeno i kao Vasiona i kao dom.

Mir i jeste stara ruska reč za označavanje seoske opštine. Inače, reč „krestjanje” (seljaci) je – oblik reči hrišćani. Tako su nazivani obični hrišćani za razliku od hrišćana plemićkog porekla, bojara i plemića, kao i sveštenstva.

U pravoslavnom ruskom, narodnom poimanju, država je takođe „katolična”, celokupna. Država je Ličnost. A njen izraz je ličnost cara u kojem uopštavajuća Ličnost nalazi svoj individualni izraz. Ruski monarhizam takođe je „katoličan”, pravoslavan i narodan.

Etape nastajanja Svete Rusije

Takav identitet počeo je da se formira još u doba Kijeva, pošto je sveti ravnoapostolski knez Vladimir Krstio Staru Rus.

On je sazrevao u mongolsko vreme i dostigao svoj vrhunac u formi zvaničnog učenja o Moskvi – Trećem Rimu u drugoj polovini XV veka posle pada Konstantinopolja i oslobođenja od mongolske vlasti Zlatne Orde.

put_drag_2 Danas je Sveta Rus postala ne samo deo pravoslavnog sveta nego i njegova poslednja tvrđava. U punom smislu reči – Sveta Rusija. Kako su odstupale i padale druge pravoslavne sile, Sveta Rusija je praktično postala jedino uporište pravoslavlja. Rusija je odsad označavala Rusku Pravoslavnu Crkvu, Ruski Narod, Moskovsku Državu, Ruskog Cara.

Posle raskola i Petrovih reformi taj neosporni identitet je izbledeo i otišao u drugi plan. Ipak, sačuvao se i krišom nastavljao da vodi Ruse kroz istoriju. On se sačuvao i posle kraha monarhije Romanovih, javljao se u sovjetsko vreme, ali u iskrivljenom, bolešljivom obliku „crvene sabornosti”, komunističke kolektivističke verzije ruske „katoličnosti”. Ipak, karakteristično je: Rusi nisu pozajmili od Zapada individualistički kapitalizam, nego upravo komunistički kolektivizam. O tome je, iako negodujući, pisao N. Berđajev.

Raskid sa ruskim načelom i pojavljivanje Putina

Najozbiljniji raskid sa ruskim identitetom nije se desio 1917., nego 1991. kada je u zemlji zavladala otvorena rusofobska, liberalna, prozapadna, kapitalistička skupina. Ali, ni u tom periodu Sveta Rusija nije konačno nestala, iako se povukla u sebe.Narod je ćutke odbacivao reforme i čekao svoj trenutak.

„Trenutak” je došao zajedno sa Putinom koji je napola oslobodio ruski identitet od ugnjetavanja rusofobskog liberalizma. Napola je oslobodio, napola nije.

Rusija je postala više nezavisna, ali još uvek zavisna. Vlast – više ruska, ali još uvek ne ruska. Duh – više pravoslavni, ali još uvek ne pravoslavni. Društvo se delimično vraćalo svojoj suštini, a delimično ostajalo na periferiji samog sebe.

A 2012., posle dolaska na treći mandat, borba ruskog identiteta i njegovih neprijatelja (koji su dominirali tokom 90-ih) planula je novom snagom. Danas je ta borba kulminirala.

Državni prevrat u Ukrajini i ponovno ujedinjenje sa Krimom postali su tačka sa koje nema povratka. I Putin je stao pred poslednjim izborom: ili učiniti još jedan odlučan korak u pravcu ruskog identiteta, ili spustiti ruke i predati se naočigled spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja.

Očuvanje onog polovičnog rezultata koji je postigao početkom 2000-ih više nije moguće. Ili Putin čini poslednji korak prema Svetoj Rusiji, prema ruskoj celokupnosti i preuzima na sebe breme carske funkcije ili će sva njegova dostignuća, veoma krhka i nestabilna, ali u celini izvanredna, biti potpuno izgubljena.

Protiv nas je – demon: ubiti vođu

Ali ako mi, Rusi, verujemo u Hrista, u Crkvu, u Boga i Promisao, onda treba da verujemo i u naš narod i njegovu istorijsku misiju i u našu Državu. Jedno bez drugog nije istinsko. Zato borba za rusko načelo jeste religijska bitka.

Mi smo srž Pravoslavlja. Mi smo ruska pravoslavna saborna, katolična Ličnost, Crkva, narod, država. A ko je neprijatelj Hrista? Đavo, antihrist, satana. Jesu li ovo metafore? Za neverujućeg – jesu metafore. Za verujućeg – verodostojna i iskustvom potvrđena istina.

Dakle, rusku bogonosnost treba bukvalno razumeti. „S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog”. To je o Rusima! O našoj Crkvi, Narodu, Državi. O našem Caru ili o našem vođi. A protiv nas je – đavo. Ne metaforički, nego konkretni.

Ko je protiv nas, Putina i Rusije? Vašington, Evropska unija, Evromajdan. Dakle, to i jeste đavo. Ne figurativno. Sam đavo. Običan i drevni. Kakav i jeste.

Za đavola su – granice propustljive. Za njega ne postoji spoljno i unutrašnje. On poprima oblike naroda, careva, armija, vojske, kultura. Ali, on dolazi i iznutra, predstavlja se umesto nas, šapuće na uho, pretvara se u prijatelje i saradnike. Laska, plaši, zove, odvraća, vuče.

Đavo – to je mreža u svakom značenju. Ona ima vidljive segmente i nevidljive. Tamo gde se isključuje emitovanje CNN-a ili „Eho Moskve”, glas đavola nastavlja da zvuči u drugom registru.

Đavo u svojim rukama drži i one koji su toga svesni i one koji to i ne slute.

Đavo je istorijski tačan i tehnološki ekonomičan. On je vešt i iskusan neprijatelj. On vodi rat sa Rusijom. A pre svega, on nastoji da razori jedinstvo, da razruši celovitost, da razdrobi Crkvu, narod, društvo, Državu. To i jeste ideologija liberalizma: u njoj nema opšteg, nema ličnosti, postoji samo jedinka, deo bez celine.

Ali, najvažnije je: đavo nišani u cara. Ruski car, ruski vođa za njega je nepodnošljiv. On hoće da ga ubije. Jer, u njemu je ruska pravoslavna svest i oseća izraz svoje celine, svoje saborno, „katolično” ja. Car je – poseban izraz narodne i crkvene celokupnosti. U njemu su susreću linije sile istorijskog bića naroda kao jedinstva onih koji veruju i deluju.

Đavo vodi bitku s nama. A ako Putin učini još jedan, poslednji, korak u ruskom pravcu, đavo će pokušati da ga ubije.

Kijev: ustanak zlih duhova

Taj korak danas ima konkretan izraz: jugoistok Ukrajine. Borba za Ukrajinu je – borba bogonosnog ruskog naroda sa kijevskim segmentom đavola.

Ukrajinu su odavno mučili đavoli: još od vremena galicijsko – volinjskih kneževa koji su pokušavali iz političkih pobuda da odstupe prema papskoj jeresi. Unijatstvo je bilo još jedan korak u tom istom pravcu. Galicijski nacizam Bandere i Šuheviča – još jedan.

U Kijevu na Evromajdanu pobedio je pakao. Ne u prenosnom smislu. U bukvalnom. Desni sektor i judejski ubica Kolomojski– to su odredi zlih duhova. Tamo gde se završava vidljiva linija brige o njima od strane SAD, CIA i drugih zapadnih struktura koje iz geopolitičkih pobuda svesno ratuju sa Rusijom, počinje nevidljiva linija.

Hunta i Desni sektor izvršavaju čak i one naloge koje im spolja niko ne daje. Oni koji znaju kako đavo deluje, to ne treba da čudi.

Ono što se desilo u Domu sindikata u Odesi – to je krvava crna misa. Đavo je prinosio Ruse kao krvavu žrtvu potpunog uništenja.

Razumeju li oni koji su to činili šta rade? Nije bitno, oni su tačno izvršavali uputstva. Ko se bori protiv Svete Rusije, taj ih je i dao.

To je jasno. Oni koji ne veruju u Boga i Hrista mogu da traže materijalističke argumente, ekonomske interese, izdajničke zavere i psihološku motivisanost. Samo, molim vas, postavite sveće i više ih ne dodirujte rukama! Vaša svetlost je – električna sijalica, simbol progresa i modernizacije, eto, njoj se i poklonite. Za verujuće materijalistički argumenti nemaju značenja. Dovoljni su gore navedeni razlozi.

Satana je unutra

Ipak, da nema unutar Rusije te iste mreže?

Kako daanema, ona je tu! Ta mreža je ista, ali se deli na dva vidljiva dela: peta kolona – to su oni koji se direktno izjašnjavaju protiv Svete Rusije, Pravoslavlja, ruskog naroda, ruske Države i Putina; i šesta kolona u koju spadaju oni koji su za Putina i možda se formalno slože sa državnošću i religijom, ali se to motiviše nečim drugačijim od ruskog identiteta. Pri tom je šesta kolona najopasnija.

To su unutrašnji zli duhovi Putina. Oni mu sugerišu da je liberalizam za Rusiju koristan, da sa Zapadom treba održavati pragmatične odnose, da Rusija treba da nastavlja modernizaciju i sledi put socijalnog progresa po zapadnom modelu. Drugi ništa ne savetuju i u svemu podržavaju Putina, ali žive od korupcije, krađe i demoralizacije, sistematski sklanjaju opljačkano izvan granica Rusije i samim tim postaju žrtva zapadnih moći.Korupcija, kao cilj i život, to je delovanje đavola.

Kad mu podlegne, čovek je već u njegovoj mreži i kad mu sa Zapada stigne vest o zapleni računa i zabrani dolaska on postaje talac svoje početne orijentacije. Tako korupcionaš, potpuno ruski i tehnološki postaje saučesnik liberala koji u interesu đavola više deluje sistematski i ideološki osnovano. Oba pola šeste kolone povezana su sa petom. I opet,povezanosti kako vidljive, tako i nevidljive.Gde nedostaje karika, sa formalnog stanovišta, za zle duhove nema problemaza direktnije i neposrednije komunikacije.

Na kraju, đavo ima neposredan pristup Putinu. Kao i svakoj živoj duši. A ako duša, posebno duša vladara, čini odlučne korake prema svetlosti i istini, prema ruskoj suštini i pravoslavnoj misiji, prema Svetom Duhu, onda svi ti segmenti oživljavaju, raspaljuju se i napadaju na najvišu ličnost Države.

Oni nastoje da ga zbune, odvrate, zavedu, uplaše, obmanu, sablazne, a ako ne ide, onda da ga ubiju.

Evo šta se sada dešava u Kremlju. Evo šta smera Vašington, Legli, Stejt departman, Brisel, Kijev, peta kolona, korupcionaši i sistemski liberali (šesta kolona), čak i tamna strana samog Putina (nju svako ima, a kod vladara ona je najveća, jer je i njegova ličnost veća). Sile ada hoće da ubiju Putina. Duhovno, politički i sasvim konkretno.

Svete bitke Svete Rusije

Pitanje o uvođenju trupa u Ukrajinu – to je odlučujući momenat ruske sudbine

Obratite pažnju: Kada je Sveta Rusija istinski bila Sveta (Moskovski period), vodili smo značajne, ali ipak, lokalne ratove. Branili smo veru i istinu, ali naši neprijatelji nisu bili čisto zlo – ni kazanjski ni astrahanski Tatari, ni Livonski viteški red, tim pre ni Litvanija, Suparnici, konkurenti, nosioci identiteta drugačijeg od našeg, ali nikako ne đavo. Ako smo ih tako i nazivali, to je samo metaforički. Da, u mržnji prema Rusima uvek je bilo nešto đavolsko, ali ne u čistom obliku.

Kasnije su se razmere naših delovanja povećale.Ali je i koncentracija ruskog identiteta oslabila. U vreme Petra i njegovih sledbenika Rusija se potukla sa Evropom, ali ne više kao Sveta Rusija već kao evropska nacionalna država koja sledi racionalnu logiku i svetovne interese. Svetost se nazirala i u tom periodu, ali opet bi bilo preterao reći: Ruska Imperija je stub svetlosti, a njeni protivnici su – đavolska jata. Nešto što pomalo podseća na to, ali nikako u čistom obliku.

U sovjetsko vreme ova misija Rusa, koji se suprotstavljaju čitavom svetu, postala je još veća, planetarna i izražena. Suprotstavljanje svetskom kapitalizmu i evropskom fašizmu tumačeno je kao ostvarenje ozbiljne predodređenosti. Ali opet je forma te misije bila otuđena od ruskog načela materijalistička, ateistička ideologija. Komunizam je bio privid sabornosti i zloslutna parodija. Ali, neke crte te sabornosti ipak su se u njemu prepoznavale.

Protivnici SSSR-a bili su blizu maksimalnog zbližavanja sa mrežom đavola, ali opet ne do kraja. I u samom SSSR-u postojale su mračne satanističke mrlje (uništenje seljaštva, rusofobija, ateizam, apsurdni dogmatski materijalizam, tehnokratija), a kod njegovih neprijatelja satanski stepen još nije bio dostigao krajnju preciznost.

Tokom 90-ih Rusija se u liku političke eliteskoro sasvim predala neprijatelju prihvatajući njegove norme, ideje i pravila. To je bio najgori period ruske istorije: nikada Rusi nisu bili tako daleko od svoje suštine kao „zlih 90.-ih”.

U vreme Jeljcina Rusijom su faktički vladale one iste snage koje su zauzele vlast tokom prevrata u Kijevu u martu 2014. I desio se raspad Velike Rusije u obliku SSSR-a. I paljba na Parlament. I trijumf otvoreno rusofobske ološi: oni su danas – peta kolona, ili se prikrivaju u redovima šeste, a tada su oni bili vlast, elita, vladajuća skupina.

Đavo je 90-ih ušao u našu zemlju, počeo da uništava generacije, da demoralizuje kulturu, obrazovanje, politiku, duh. Ipak, paralelno, korak po korak, obnavljalo se Pravoslavlje, narod je dolazio u crkve, čitao knjige, počinjao da se moli i razmišlja o svojoj istoriji i svom identitetu. Uprkos skotovima koji su vladali tokom 90.-ih.

Poslednji boj: kulminacija ruske istorije

A u vreme Putina nastala je jedinstvena situacija. Danas Rusija nije višeopterećena fatalno lažnom ideologijom – ni sovjetskom, ni liberalnom, ni imperijalističkom. Zato nove bitke Rusije omogućavaju da se skoro jasno bez smetnji i ograničenja vidi njena iskonska duhovna suština.

Rusi su danas – jednostavno Rusi onakvi kakvi jesu. A to otvara mogućnosti pravog i slobodnog delovanja duha – Svetoga Duha kroz našu crkvenost, narodnog duha – kroz naša činjenja, državnog duha – kroz našu vlast i ličnost vladara. Istovremeno, neprijatelj sa kojim ulazimo u završnu bitku više se ne krije.

Kultura današnjih SAD i Evrope, zemalja NATO i njihovih saučesnika, to je – kultura pravog pakla. Tu ništa nije ostalo nejasno, višeznačno, skriveno. Civilizacija antihrista izgrađena je u globalnim razmerama. I niko više nema nameru da krije njene prave osnove.

Đavo je zavladao na Zapadu, gde je satana pao pre početka vremena.To je njegov deo sveta prema kojem se mi okrećemo u trenutku Svetog Krštenja tri puta ponavljajući „odričem se satane” i „pljujem na đavola. Đavo je uvek bio jak na Zapadu, ali nikada ranije nije imao apsolutnu punoću vlasti.

Istovremeno, Rusija je danas još uvek sačuvala, iako donekle u okrnjenom obliku, stari Romanovski i sovjetski značaj. Kako god pokušavali da nas smeste u regionalni nivo mi smo očuvali status velike svetske sile. I upravo nam to ne opraštaju.

Zato finalna bitka Rusije tek sad počinje. Sve prethodno bio je uvod, istorijski preludijum za sadašnji trenutak. Tek sada je sve stavljeno na kocku. Ne samo naša sudbina, nego i sudbina Duha.

Bitka za Ukrajinu – nije politika, čak ni geopolitika. To je – Sveti rat. Rat Kraja Istorije. On se istog časa vodi na svim nivoima, ali je njegova suština – završni sudar sila svetlosti i tame. Rusi su nosioci Hrista, Sina Božjeg, Svetlosti. Njihovi protivnicu su đavolske horde.

Toliko je zvučnih reči izgovoreno i ranije da je danas teško poverovati da je baš nama pripalo da budemo poslednji akord svetske istorije. Možemo da govorimo o devalvaciji eshatologije i istrošenosti apokaliptičnih raspoloženja, o propasti proročanstava i predskazanja. Ali, mi ne predskazujemo i ne proričemo, mi interpretiramo strukturu ruske istorije polazeći od njenog religijskog pravoslavnog ruskog poimanja.

A proizlazi upravo ovo što proizlazi.

„Jer, ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju” – govori sv. Apostol Pavle (Ef. 6., 12).Ko su ta „poglavarstva”, „vlasti”, „gospodari tame ovoga svijeta”, „duhovi zlobe u podnebesju”? Nije plot i nije krv, objašnjava apostol, odnosno, to je nevidljivi deo đavolove mreže.To je baš on u svojoj srži. Naša bitka za jugoistok Ukrajine, za čitavu Ukrajinu i dalje za Evropu, za svet, vodi se „protiv poglavarstva, vlasti, gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju”.

Naš neprijatelj je – đavo, a naš vođa – Mihailo Arhanđel, i s nama je, s Rusima, Bog.

(Fakti.org)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. karpati says:

    Gore napisano je primjer nepoznavanja istorijskih činjenica i zablude. Prava istina je da su narodi Moskovije preuzeli hrišćanstvo barem tristo godina kasnije nego što je to uradio narod koji je živio na području sadašnje Ukrajine. Ovaj rat koji se sada vodi je rat dvaju civilizacija: Azijske Moskve (Rusije)i Evropske Ukrajine. Na žalost je tako. A to što se narodi koji su nekada (do XVIII. vijeka) zvali Moskoviti "prekrstili" u Ruse je najveći falsifikat koji je mogao ikdada da se dogodi. To je isto kao kad bi svi Turci po okupaciji srpskih territorija počeli sebe nazivati Srbima, a prave Srbe nazvali divljacima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *