Aleksandra Velika i „realnost“ malih

Tweet

Piše: Aleksandar Pavić

I onima koji prate sport i onima koji prate vesti uopšte sigurno nije promakao veliki uspeh „male“ Aleksandre Krunić, koja je na Otvorenom prvenstvu SAD u tenisu dogurala do četvrtog kola, pobediviši usput znatno više rangirane teniserke (Aleksandra je počela turnir kao 145. na svetskoj rang listi Ženske teniske asocijacije), uključujući 27. i 4. na svetskoj listi, da bi na kraju, u noći između 1. i 2. septembra, vrlo tesno izgubila od jedne od vodećih svetskih teniserki u poslednjih nekoliko godina, Beloruskinje Viktorije Azarenke. Posebnu senzaciju je Aleksandra napravila 30. avgusta, pobedivši dvostruku vimbldonsku šampionku Petru Kvitovu.

Nije samo Aleksandrino relativno nisko mesto na svetskoj rang listi razlog zašto su njene pobede dobile epitet „senzacije“. A ni njena mladost. Ona jeste mlada – 21 godinu – ali bilo je i mlađih teniserki koje su u prošlosti ostvarivale i veće uspehe. Aleksandra je iznenadila javnost najviše time što se više nego ravnopravno nosila sa teniserkama znatno krupnijim od nje. Naspram njenih 163 ili 167 santimetara visine (zavisno od izvora) i 50-ak kilograma težine stajale su igračice visoke između 178 i 183 santimetara i teške između 66 i 70 kilograma.

Ali Aleksandra očigledno nije o tome razmišljala, već samo o pobedi. Stručni komentari iz svih delova sveta ističu njenu tehniku, raznovrsnost udaraca, hladnokrvnost, hrabrost da udara snažno u bitnim trenucima bez straha od greške, korišćenje mozga u svim situacijama. Drugim rečima, Aleksandra se očigledno prilagodila „realnosti“, ali ne tako što se pomirila s njenom opojnom sugestivošću, ili prividnom „ograničenjima“, već tako što je našla druge načine koji su joj bili na raspolaganju – da tu „realnost“ prevaziđe i ide na pobedu. A, da, da ne zaboravimo – uz sve to, ispostavilo se da je snaga, odnosno izmerena brzina njenih udaraca, pogotovo početnog, servisa, bila jednaka ili čak veća od snage kojom su malu žutu lopticu udarale njene mnogo krupnije protivnice.

E, sad, postavlja se pitanje šta bi sve od ovoga – ili bilo šta – Aleksandra Krunić postigla da se priklonila čuvenoj školi novog srpskog „realizma“, kakav se propoveda sa nadmoćne većine merodavnih mesta u državi, medijima i „kulturi“ od 5. oktobra 2000, a pogotovo od učvršćivanja vlasti pro-EUropskih snaga posle izbora 2008, i dolaska bivših „velikosrba“ a današnjih „malosrba“ 2012.Da je, recimo, primila k srcu mudrozborenje Ivice Dačića u nedavnom „autorskom članku“ za časopis „Nedeljnik“, po kojem „treba da shvatimo gde nam je mesto u tom i takvom svetu“ – svetu u kom „za velike protivnike ne važe ista pravila kao za ostale obične smrtnike“, u kom „veliki“ ne odgovaraju ni za šta, a „mali“ za sve živo, u kom „o najvažnijim pitanjima ne odlučujemo“, u kom „drugi, veliki i moćni, mogu da sankcionišu nas“ a mi samo treba da se „trudimo da ne dođemo u poziciju u kojoj to nećemo moći da izbegnemo“.[1]Odnosno, da prihvatimo zakon najsirovije džungle, u kojoj jedan zakon važi za vola a drugi za lava, i to još nazovemo „civilizacijom“ kojoj treba navodno da težimo. Da li bi se, da je usvojila ovakav stav, Aleksandra Krunić uopšte odvažila na karijeru u profesionalnom tenisu, ili bi se okrenula nečemu „realnijem“, npr. da bude teniski sudija ili, ako stvarno zapne i posreći joj se, čak možda i trener?

Međutim, nije Aleksandra morala da svoju pažnju usmerava na kaljugu onoga što se trenutno naziva srpskom politikom da bi pokupila propisanu dnevnu dozu negative i ubijanja u pojam. Mogla je i da se zadrži samo na sportskim rubrikama i čita neke od komentara. Mogla je, na primer, da pročita i sledeći „dobronamerni savet“ pred svoj meč sa vimbldonskom šampionkom Kvitovom, u komentarima koji su propratili njenu pobedu u prethodnom kolu, nad Amerikankom Medison Kiz:

„Zaista steta sto za ovu pobedu nije nagradjena nekom laksom protivnicom. Ni manje ni vise nego pravo na Kvitovu.Voleo bih da Aleksandra preda taj mec bez borbe i da ne dozvoli Kvitovoj da se izivljava nad njom. Prosto ne vidim nacin da Aleksandra osvoji ijedan gem u tom mecu. (realno, 28. avgust2014 23:55)“[2]

Ovakav komentar, inače, ne predstavlja anomaliju u komentarisanju na srpskom vebu, ni u sportskim ni u drugim rubrikama. Ima ih dosta sličnih, koji treba da nas „postave na mesto“, koje nam govore npr. da ne možemo više nikad da se nadamo ničem velikom van „velike“ SFRJ, da mi činimo samo promil ovoga ili onoga u svetskim razmerama, da smo lenji, siromašni, nikakvi i da treba da smo srećni da uopšte u nečemu i učestvujemo. I, po pravilu, takvi komentatori se pozivaju na „realnost“ ili se s njom, kao navedeni, u svojim „nikovima“ čak i identifikuju.

Naravno – i srećom, nisu takvi komentari jedini (da ne ulazimo sad u to da li su to iskreni komentari ili, kako mnogi s pravom sumnjaju, samo još jedno sredstvo masovnog PSYOP-a koji se vodi protiv Srbije). Ima ih i drugačijih, suprotnih. I to, čini se, sve više u poslednje vreme, dok u isto vreme ovakvi i slični „realistični“ komentari privlače sve više negativnih reakcija od drugih komentatora. Izgleda da se mnogima „realnost“ u kojoj su, kao pojedinci ili pripadnici naroda, osuđeni na večno gubitništvo ili magareću klupu, već ozbiljno smučila. Neki komentatori su se, npr. posle Aleksandrine pobede nad Kvitovom, setili gore-citiranog „realiste“ i iskoristili priliku da mu se, likujući, narugaju, ili ga bar podsete na ono što je par dana ranije odvalio. Ovaj komentar je nominovan za najbolju repliku „realisti“:

„Priznaj, alidasirealnomnoooooogoglup. Ali realno. Svaka čast na borbenosti „maloj“ Aleksandri i sve čestitke. (Al Kos, 30. avgust 2014 18:59) epa ovo je najbolji komentar komentara (montoya zajecar, 30. avgust 2014 19:11).“[3]

Eto koliko je malo trebalo da „mala“ Aleksandra, ignorišući „realnost“, podigne duhove mnogih. Pa čak i ponekog „realiste“. Možda je Aleksandra Krunić, pre stupanja na teren, bila oličenje „realne“ slike koja se sistematski propagira o današnjoj Srbiji na globalnom otvorenom prvenstvu: „maloj“, „nemoćnoj“, „bez šansi“, sa već spremnom belom zastavicom. Ali sigurno je da je, posle lavovske borbe, mnoge podsetila na jednu mnogo stariju realnost koju su ranije generacije sisale s majčinim mlekom: da boj ne bije svijetlo oružje, već srce u junaka. Srce koje zna da je svaki dan dobar dan za borbu. A i da je sramota tu borbu prepustiti „nekim boljim generacijama“, što je takođe postala pomodna misao među onima koji bi da svoju malodušnost kamufliraju. Srećom, Aleksandra Krunić nije izabrala ni da se „povinuje realnosti“ i tu nađe svoje opravdanje, ni da poveruje šta joj drugi govore da može ili ne može, niti da sanja o ćerci ili unuci koja će „biti bolja od nje“, jednog lepog dana. Izašla je na megdan, i dala sve od sebe. Ovde i sad.

(Fondsk.ru)

Tweet