АЛЕШ ДЕБЕЉАК: Стално упоређујем Југославију и Европску унију

ALEŠ DEBELJAK: Stalno upoređujem Jugoslaviju i Evropsku uniju

22 marta 2015

14-01-04-57026_1 3453455„Čitanje poezije tihi je otpor utilitarnoj racionalnosti kapitalističke svakidašnjice, koja od nas traži da se pretvaramo u potrošače. Poezija je kapsula smisla, amalgam svedočenja i vizionarstva, sila autentične umetnosti, kristalizacija ljudskog iskustva kroz jezik i sliku”, kaže za naš list Aleš Debeljak, slovenački kritičar kulture, pesnik i esejista, gost Kulturnog centra Beograda i manifestacije posvećene Svetskom danu poezije. Njegovi stihovi i naučni radovi prevođeni su širom sveta. Objavio je 14 knjiga kritičkih ogleda o kulturi, kao i devet knjiga poezije. Trenutno je profesor studija kulture na fakultetu za društvene nauke Univerziteta u Ljubljani.

Esej koji ste posvetili Igoru Štiksu, objavljen u prošlom broju „Sarajevskih svezaka”, govori o vašoj zajedničkoj fascinaciji Kišovim delom, nomadskim načinom života. Govoreći o drugima zapravo ste rekli mnogo i o sebi?

To je esej koji je objavljen u knjizi „Balkansko brvno – Eseji o književnosti jugoslovenske Atlantide”, koja se u Sloveniji pojavila 2010, zatim, prošle godine u prevodu na hrvatski, a uskoro će je štampati i Kulturni centar Novog Sada, u prevodu na srspki jezik Ane Ristović. Reč je o zbirci tekstova o onim književnicima bivše Jugoslavije koji su me, na neki način, inspirisali i u pogledu moje književne biografije. Pišući o drugima, pišem o sebi. Jedan o najdužih eseja u knjizi posvećen je Štiksu, ne samo kao bliskom prijatelju, već i kao ličnosti u kojoj sam pronašao ono što sam uzaludno tražio u Sloveniji. Ratovi u regionu, koji su obeležili devedesete, stvorili su niz novih iseljenika, obrazovanih ljudi koji su se našli u internacionalnom okruženju, ali koji nisu zaboravili svoje korene. To je lekcija koju sam naučio od Kiša: da čovek ne treba da promeni jezik da bi pisao na način koji može da se razume svuda u svetu, i da, pri tom, ne treba ni da se odrekne prostora svoje primarne socijalizacije.

Opisi gradova kao što su Pariz, Čikago, Edinburg, viđenja Sarajeva iz Štiksovih romana, ili Ljubljane, deo su ovog eseja. Koliko Vam je važna poetika tih prostora?

Činjenica je da su se naši susreti dešavali u okviru različtih urbanih sredina, što je prouzrokovalo i refleksiju o gradovima. To je ideja grada kao kosmopolisa, a ne kao metropole koja diktira stilove, ideje i simbole. Grada koji u sebe već uključuje čitav svet. Ta razlika između tradicionalne lojalnosti prostoru, sa jedne strane, i komopolitska otvorenost sa svim svojim protivrečnostima, sa druge, to je most između lokalnog i univerzalnog, koji iznova gradimo svojim delima i svojim životima.Kiš je za mene jedan od autora u kome sam oduvek mogao da prepoznam nomadizam, ushićenje u odnosu na raznolikost, ali i zavet dat svom jeziku. U srž pogađaju njegova objašnjenja o tome da se književnost ne piše samo jezikom, već i totalitetom svog bića, pulsiranjem krvi. U tome sam se prepoznao. Iz vlastitog iskustva znam da onaj ko zna samo jedan jezik, ne zna ni jedan. To važi i za kulturu: onaj ko nema okvir za poređenje sa onim drugim i drugačijim, on je kao riba u vodi koja o vodi uopšte i ne razmišlja.

Može li to da se kaže i za kulturu koja ne poseduje kritički diskurs u odnosu na stvarnost, neophodnu kritiku društva?

Verujem da intelektualac ne treba da se usredsređuje na opšta mesta, o kojima svi govore, već da uočava ono što malo ko uopšte primećuje. Intelektualci danas nemaju onaj značaj kao u vreme Hladnog rata, ali treba imati u vidu činjenicu da su totalitarni režimi prošlosti, a među njima i staljinistički, tekst, pisanu reč, shvatali vrlo ozbiljno. Zbog toga su hapsili i progonili pisce, ukazujući im poštovanje na neki mračni način. I sam komunistički projekat zasnivao se na tekstu Istorije, zgusnutom u VKP(b), dakle, istorije koumunističke partije, sa velikim I. Strah pred piscima proizilazi upravo iz tog zaveta datog snazi koju reč ima.

Moćnici su danas postali toliko nedodirljivi, izgleda, da kulturu posmatraju kao ventil dat ljudima, kao iluziju da imaju nekakvu slobodu…

Danas, živimo u neoliberalnom kapitalizmu, kada čovek može sve da kaže, ali ga niko zaista ne sluša. Tamo gde svi sve mogu da kažu, gubi se razlika između mnjenja ili dokse, i refleksije ili teorije. Gubi se i razlika između jednakosti i vrednosti. Svi glasovi imaju jednaka prava, ali nisu svi podjednako i vredni. U tom svakodnevnom ludilu, koje izgleda kao normalno stanje, postoji mogućnost da intelektualna intervencija za trenutak prosvetli stvarnost, i ako se dovoljan broj ljudi u tome prepozna, nastaje ideja koja može da zaživi.

Da li za zemlju, kao što je Srbija, Evropska unija nema alternativu? Kako vidite paralele između bivše Jugoslavije i EU?

Tamo gde se nudi svet bez alternative, stvara se prostor za diktaturu. Mislim da uvek postoji izbor, ali pitanje je da li ima dovoljno političkih snaga koje bi tražile neki treći put. Treba da se zna i to da Evropska unija nije danas ono što je bila u svom početku, da je sada malo rešenja o tome kako dalje, osim ideja koje diktiraju velike korporacije. Mislim da je Evropska unija pred velikim izazovom, da se odupre zahtevima kapitalističkog tržišta, koje bi da bude bič na kičmama ljudi. Smatram da bi se EU mogla i raspasti, jer njene političke elite zapravo nemaju legitimitet stvarne demokratske zajednice.

Stalno pravim te paralele između Jugoslavije i Evropske unije, ali ne zbog popularnog štosa koji kruži internetom, u kojem Žoze Manuel Barozo kaže da treba praviti evropsku federaciju, dok se Tito na to smeška: „E, tu sam vas čekao”.  Zapanjujuće su sličnosti, ako u zagrade stavimo karakteristike političkog režima. I jedna i druga pomenuta politička zajednica uključuju različite nacije, jezike, pisma, kao i sve tri veroispovesti i etničke grupacije različite snage i veličine. Ako postoji jedna lekcija koja se može naučiti iz raspada Jugoslavije onda je to da je bolji glasni polilog, nego tišina posle pucnjave. Drugim rečima, treba puno da se razgovara, a ne da se sve određuje prevlašču jedne strane. Nisam jedini koji ne bi voleo da vidi budućnost u tome da evropska vizija zapravo bude nemačka vizija.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Zagros says:

    "Treba da se zna i to da Evropska unija nije danas ono što je bila u svom početku, da je sada malo rešenja o tome kako dalje, osim ideja koje diktiraju velike korporacije" ******** Corporation Above Nation: EU-US trade deal to harm consumers https://www.youtube.com/watch?v=caiMJnVCCvM

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *