АЛЕШ ДЕБЕЉАК: Стално упоређујем Југославију и Европску унију

АЛЕШ ДЕБЕЉАК: Стално упоређујем Југославију и Европску унију

22 марта 2015

14-01-04-57026_1 3453455„Читање поезије тихи је отпор утилитарној рационалности капиталистичке свакидашњице, која од нас тражи да се претварамо у потрошаче. Поезија је капсула смисла, амалгам сведочења и визионарства, сила аутентичне уметности, кристализација људског искуства кроз језик и слику”, каже за наш лист Алеш Дебељак, словеначки критичар културе, песник и есејиста, гост Културног центра Београда и манифестације посвећене Светском дану поезије. Његови стихови и научни радови превођени су широм света. Објавио је 14 књига критичких огледа о култури, као и девет књига поезије. Тренутно је професор студија културе на факултету за друштвене науке Универзитета у Љубљани.

Есеј који сте посветили Игору Штиксу, објављен у прошлом броју „Сарајевских свезака”, говори о вашој заједничкој фасцинацији Кишовим делом, номадским начином живота. Говорећи о другима заправо сте рекли много и о себи?

То је есеј који је објављен у књизи „Балканско брвно – Есеји о књижевности југословенске Атлантиде”, која се у Словенији појавила 2010, затим, прошле године у преводу на хрватски, а ускоро ће је штампати и Културни центар Новог Сада, у преводу на срспки језик Ане Ристовић. Реч је о збирци текстова о оним књижевницима бивше Југославије који су ме, на неки начин, инспирисали и у погледу моје књижевне биографије. Пишући о другима, пишем о себи. Један о најдужих есеја у књизи посвећен је Штиксу, не само као блиском пријатељу, већ и као личности у којој сам пронашао оно што сам узалудно тражио у Словенији. Ратови у региону, који су обележили деведесете, створили су низ нових исељеника, образованих људи који су се нашли у интернационалном окружењу, али који нису заборавили своје корене. То је лекција коју сам научио од Киша: да човек не треба да промени језик да би писао на начин који може да се разуме свуда у свету, и да, при том, не треба ни да се одрекне простора своје примарне социјализације.

Описи градова као што су Париз, Чикаго, Единбург, виђења Сарајева из Штиксових романа, или Љубљане, део су овог есеја. Колико Вам је важна поетика тих простора?

Чињеница је да су се наши сусрети дешавали у оквиру различтих урбаних средина, што је проузроковало и рефлексију о градовима. То је идеја града као космополиса, а не као метрополе која диктира стилове, идеје и симболе. Града који у себе већ укључује читав свет. Та разлика између традиционалне лојалности простору, са једне стране, и комополитска отвореност са свим својим противречностима, са друге, то је мост између локалног и универзалног, који изнова градимо својим делима и својим животима.Киш је за мене један од аутора у коме сам одувек могао да препознам номадизам, усхићење у односу на разноликост, али и завет дат свом језику. У срж погађају његова објашњења о томе да се књижевност не пише само језиком, већ и тоталитетом свог бића, пулсирањем крви. У томе сам се препознао. Из властитог искуства знам да онај ко зна само један језик, не зна ни један. То важи и за културу: онај ко нема оквир за поређење са оним другим и другачијим, он је као риба у води која о води уопште и не размишља.

Може ли то да се каже и за културу која не поседује критички дискурс у односу на стварност, неопходну критику друштва?

Верујем да интелектуалац не треба да се усредсређује на општа места, о којима сви говоре, већ да уочава оно што мало ко уопште примећује. Интелектуалци данас немају онај значај као у време Хладног рата, али треба имати у виду чињеницу да су тоталитарни режими прошлости, а међу њима и стаљинистички, текст, писану реч, схватали врло озбиљно. Због тога су хапсили и прогонили писце, указујући им поштовање на неки мрачни начин. И сам комунистички пројекат заснивао се на тексту Историје, згуснутом у ВКП(б), дакле, историје коумунистичке партије, са великим И. Страх пред писцима произилази управо из тог завета датог снази коју реч има.

Моћници су данас постали толико недодирљиви, изгледа, да културу посматрају као вентил дат људима, као илузију да имају некакву слободу…

Данас, живимо у неолибералном капитализму, када човек може све да каже, али га нико заиста не слуша. Тамо где сви све могу да кажу, губи се разлика између мњења или доксе, и рефлексије или теорије. Губи се и разлика између једнакости и вредности. Сви гласови имају једнака права, али нису сви подједнако и вредни. У том свакодневном лудилу, које изгледа као нормално стање, постоји могућност да интелектуална интервенција за тренутак просветли стварност, и ако се довољан број људи у томе препозна, настаје идеја која може да заживи.

Да ли за земљу, као што је Србија, Европска унија нема алтернативу? Како видите паралеле између бивше Југославије и ЕУ?

Тамо где се нуди свет без алтернативе, ствара се простор за диктатуру. Мислим да увек постоји избор, али питање је да ли има довољно политичких снага које би тражиле неки трећи пут. Треба да се зна и то да Европска унија није данас оно што је била у свом почетку, да је сада мало решења о томе како даље, осим идеја које диктирају велике корпорације. Мислим да је Европска унија пред великим изазовом, да се одупре захтевима капиталистичког тржишта, које би да буде бич на кичмама људи. Сматрам да би се ЕУ могла и распасти, јер њене политичке елите заправо немају легитимитет стварне демократске заједнице.

Стално правим те паралеле између Југославије и Европске уније, али не због популарног штоса који кружи интернетом, у којем Жозе Мануел Барозо каже да треба правити европску федерацију, док се Тито на то смешка: „Е, ту сам вас чекао”.  Запањујуће су сличности, ако у заграде ставимо карактеристике политичког режима. И једна и друга поменута политичка заједница укључују различите нације, језике, писма, као и све три вероисповести и етничке групације различите снаге и величине. Ако постоји једна лекција која се може научити из распада Југославије онда је то да је бољи гласни полилог, него тишина после пуцњаве. Другим речима, треба пуно да се разговара, а не да се све одређује превлашчу једне стране. Нисам једини који не би волео да види будућност у томе да европска визија заправо буде немачка визија.

(Политика)

KOMENTARI



Један коментар

  1. Загрос says:

    "Treba da se zna i to da Evropska unija nije danas ono što je bila u svom početku, da je sada malo rešenja o tome kako dalje, osim ideja koje diktiraju velike korporacije" ******** Corporation Above Nation: EU-US trade deal to harm consumers https://www.youtube.com/watch?v=caiMJnVCCvM

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u