Američka afera prisluškivanja i nadzora građana ustvari je početak udara na Baraka Obamu

Američka afera prisluškivanja i nadzora građana ustvari je početak udara na Baraka Obamu

13 juna 2013

barack_obama_56Piše: Mihail Hazin

Prošle nedelje je u SAD izbila velika afera: mediji su izvestili o postojanju tajnog programa PRISM, pomoću kojeg su specijalne službe sakupljale lične podatke korisnika društvenih mreža i internet pretraživača, uključujući prepisku i lokaciju građana.

U početku su vlasti SAD pokušale da objasne da se radi samo o stranim građanima koji se nalaze izvan granica SAD i da Agencija za nacionalnu bezbednost SAD i CIA deluju na osnovu zakona o kontroli delovanja stranih obaveštajnih službi (FISA) i Protect America Act (PAA) koji dozvoljava nadgledanje stranaca izvan granica SAD bez sankcija suda.

Međutim, prilično brzo se pokazalo da je sem Majkrosofta, Jahua, Gugla, Fejsbuka, Skajpa, JuTjuba i nekih drugih, sa specijalnim službama sarađivao i mobilni operater Verizon, tako da ni američki građani tu nisu imali sreće. Bilo je i drugih curenja informacija, koje su precizirale i dopunjavale razmere delovanja specijalnih službi.

Neću ulaziti u detalje skandala, svi više ili manje pismeni ljudi odlično znaju za totalno nadgledanje, to apsolutno nije novost, samo naivni građani SAD kojima je tamo nešto govoreno o „slobodi” mogu da smatraju da oni imaju neke šanse za privatni život, a afera je negde drugde. Mene interesuje nešto drugo: zašto je ta afera izbila upravo ovde i sada. Zašto je njegov vinovnik (ili, preciznije, čovek koji je izveden u prvi plan), Edvard Snouden, tražio utočište upravo u Hongkongu, zašto su o aferi prvi put pisali američki „Vašington Post” (bivše glasilo Republikanaca) i engleski „Gardijan”…

Sve u svemu, pokušaću da dam varijantu odgovora na ona pitanja, koja mediji nastoje da ostave u senci.

Prvo, setimo se leta 2011. kada se desio famozni slučaj Stros-Kana. Više puta sam isticao da se on desio u vezi sa nastojanjem svetske finansijske elite da u svetskim razmerama ponovi ono što je učinila početkom HH veka u SAD, odnosno, da stvori finansijski centar koji ona kontroliše i koji u potpunosti sebi podređuje čitav finansijski sistem. I tada (u okviru SAD) i danas, alternativno rešenje je raspad finansijskog sistema usled nemogućnosti da dalje preuzima na sebe rastuće ekonomske rizike (o finansijskim da i ne govorimo, budući da za taj sistem oni imaju unutrašnji karakter).

Tada je uspelo – finansijski sistem u uslovima deflatorne krize 30.-ih godina prošlog veka dobio je mogućnost da pod svoju kontrolu uzme ogroman deo svetske ekonomije i, treba naglasiti, počeo da dominira i u svetskoj eliti, naročito posle Prvog svetskog rata koji je razorio aristokratiju Evrope.

Danas – nije uspelo, jer je birokratija SAD, iskoristivši okolnost da se priprema za osnivanje „centralne banke centralnih banaka” vodila otvoreno, za razliku od početka HH veka, nanela žestok udarac potpuno rušeći sve planove svetske finansijske elite. Bukvalno sutradan posle hapšenja Stros-Kana iz svih dokumenata G8 i G20 nestale su, čak, i napomene o „centralnoj banci centralnih banaka”, a svetska finansijska elita našla se u veoma složenoj situaciji.

Radi se o tome da je infrastruktura njene delatnosti – svetski finansijski sistem – sam po sebi nerentabilan. Ako nema kontrole nad svetskim emisionim centrom i sistemom izbegavanja plaćanja poreza, onda će izdaci pokopati čitav sistem. Pri tom je glavna kontrola nad emisijom. Ali, posle slučaja Stros-Kana svi činovnici Federalnog rezervnog sistema SAD sve su shvatili – i bespogovorno „pali” za Belu kuću. Ispod svetske finansijske elite izbijen je kamen temeljac.

Prema tome, bilo je jasno da kao jedinstven sistem ona više ne može da postoji i shodno tome – ona se raspala najmanje na tri dela.

Prvi deo su – ostaci grupe koja je parazitirala na kreditnim kamatama i emisiji i koju u Rusiji različito nazivaju: „alhemičari”, „zelenaši” ili „finInterna”. Drugi, („menjači”) – grupa koja se preorijentiše na stimulisanje osnivanja alternativnih valutnih zona i na kontrolu finansijskog obrta između njih (bez zalaženja unutra), vezanog za zlato. I na kraju, treća grupa je – regionalni pandan „zelenaša” unutar SAD spremnih da zajedno sa administracijom Bele kuće obnove ekonomiju te zemlje orijentišući se na resurs FRS, koji se isključivo primenjuje za podršku nacionalnih institucija. Neki „teoretičari zavere” drugu grupu nazivaju „Rotšildima”, a treću – „Rokfelerima”, ali pošto sam principijelno protivnik „teorije zavera” ovo ostavljam njihovoj savesti.

Dakle, u prvoj fazi prva od nabrojanih grupa („zelenaši”), pretrpela je najozbiljniji gubitak. Ukinuta joj je kontrola FRS (odnosno emisionog centra), nanet udarac po ofšor zonama, preti joj se uvođenjem „poreza Tobina” (tj. poreza na promet finansijskih spekulacija).

Njeni predstavnici su praktično potpuno nestali (prvi put za nekoliko decenija) iz administracije Bele kuće. Ipak, ne treba smatrati da je ta grupa potpuno stradala. Ona aktivno radi na društvenom planu (liberalne reforme, uključujući istopolne brakove – to je njen rad usmeren na razaranje tradicionalnog društva), još uvek kontroliše MMF, Svetsku banku i mnoge druge međunarodne finansijske organizacije. I, sudeći po svemu, odlučila je da nanese ozbiljan udarac Obami i njegovoj administraciji.

Nije isključeno da će u ovom slučaju i poznati Bilderberški klub, koji se ovih dana okupljao, da radi upravo za ovu grupu, u svakom slučaju na to aludira spisak njegovih članova. Teško je tačno pogoditi kakav će konkretno udarac biti, možda, pokušaj da se destabilizuje finansijska situacija u SAD, pri čemu je poželjno da se prvo podrije moralno pravo Obame da „upravlja” situacijom nestandardnim metodama (da ne kažemo ne potpuno legalnim). A legalno njom „upravljati”, svakako neće uspeti.

Upravo iz tog razloga se glavni vinovnik sakrio u Hongkongu koji istovremeno kontroliše na ekonomskom planu najjača alternativna valutna zona, Kina i „menjači” koji su tamo preneli svoju bazu iz Londona. I pored sve želje, otuda ga Obama neće dobiti. Upravo iz tog razloga više se ne sme odlagati kontra udarac, na leto će se konačno zatvoriti evropske ofšor zone, povećavaće se i drugi problemi „zelenaša”, od momenta gubitka njihove kontrole nad Obaminom administracijom već je prošlo skoro pola godine i još čekati leto, jednostavno se ne sme.

Ako je ova hipoteza tačna, onda špijunska afera nije cilj za sebe već instrument koji prethodi glavnom udarcu. Ako on ne bude nanet (nije isključeno da alternativne snage „zelenaša” mogu da ga spreče), onda će taj deo svetske finansijske elite, kao i njihovi miljenici i sledbenici (nalik na ruske liberale u vladi i Centralnoj banci), prilično brzo „pasti na niske grane”. Njima su izbili iz ruku veći deo osnovnih resursa – oni će, ili pokušati da ih vrate, ili neće imati šanse. Ako je bude, onda će morati pažljivo da gledaju, kako, u kojim pravcima i sa kakvim ciljevima naneti udarac. U svakom slučaju, izgleda mi da će predstojeći period biti veoma zanimljiv.

(Autor je ruski ekonomista, predsednik ruske konsultantske kompanije „Neokon“)

(Fakti.org)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *