Američka demokratska vlast ima toliko demokratije da je prisiljena da je izvozi po celom svetu

Američka demokratska vlast ima toliko demokratije da je prisiljena da je izvozi po celom svetu

24 juna 2013

presidentsUSAPiše: Miloš Kordić

Šta su nam radili – znamo. A šta će nam još raditi – ne znamo. Zbog toga nas i posmatraju, snimaju, prisluškuju. Amerikanci, naravno. Jer oni znaju šta će da nam rade. Mi ne znamo. I ne moramo da znamo  Mi znamo samo onoliko koliko nam oni odrede da znamo. I šta bi trebalo da znamo. Ni gram preko toga, ni milimetar iznad toga.

Iako Amerikanci imaju u malom prstu sve to što mi znamo i što ne znamo, oni ipak prisluškuju, snimaju. Rade svoj posao. Rade ga predano, neumorno. A mi smo srećni što ne znamo zašto i zbog čega to tako predano rade. I ne moramo da znamo. Verovatno nemamo ni pravo da znamo. Jer kad te neko bije kakvom močugom po glavi i leđima, ne moraš uvek da znaš zbog čega te bije. Njemu je važno, a on se trudi da te nauči da i ti shvatiš da je to i za tebe korisno, da te bije kad on zna da je njemu korisno da te bije.

A bije, i tebe, i sve nas, zbog, ne dao bog, da i pomisliš da se uključiš u taj podmukli rad međunarodnog teorizma. U koji mi, istinu govoreći, i nismo baš nešto upućeni. Odnosno, mi znamo ko su naši teroristi. Ali u njihove se nešto i ne razumemo… To ne znači da bilo ko ima pravo da američkom narodu osporava strah od njega, tog terorizma. Zbog toga nas i prisluškuju. Zbog nadljudske brige o svojim građanima. Stoga niko nema pravo da ne shvata njihovo pravo da se bore protiv tog terorizma daleko od svoje zemlje. Niko nema pravo da im zameri na tome što oni ne žele da se bilo kakav rat, pa i najmanji ratić dogodi na njihovom tlu. Niko nema pravo da američkoj uvek demokratskoj vlasti, koja ima demokratije da ni sama ne zna šta će s njom, pa je prisiljena da je u ogromnim količinama izvozi i tako da usrećuje one kojima je izvozi, niko, velim, nema pravo da zameri takvoj vlasti što ima pravo (i potrebu) da svoj narod drži u stalnom strahu od tog međunarodnog terorizma. Nikome na svetu on nije pretnja kao što je njima. Nisu oni onako besomučno bacali po nama bombe zbog ne znam ni koje ni čije babe Joke zdravlja. Jer oni, bacajući bombe po nama, bijući nas, tebe, mene, čuvaju međunarodni mir od međunarodnog terorizma. Kad oni ubijaju daleko od svoje kuće – to je međunarodni mir. A kad se neko ubistvo desi kod njih – onda je to međunarodni terorizam. Jednostavno, zar ne!

Niko, takođe, nema pravo da zamera američkoj vlasti što je dala sebi za pravo da joj predsednik neke države ne bude simpatičan, da nije demokrata po kriterijumima njene demokratije… I onda ona proglasi kako taj predsednik pravi nuklearne projektile, kako proizvodi bojne otrove, kako krši ljudska prava, zbog čega je kompletan američki narod veoma uznemiren. I, uprežući u taj posao, a za dobrobit međunarodnog mira, NATO i Evropsku uniju (neće Amerikanac nikad sam), odluči, američka vlast naime, da bombarduje njegovu zemlju, da njega likvidira, da pobije naroda i naroda kao kolateralnu štetu. Jer sve se to radi sa ciljem da se taj narod spasi tiranije i da mu se natovskim bombama i domaćom opozicijom uvede demokratija. Kao kod nas što je uvedena ova milina od demokratije, od tranzicije i privatizacije, da mi i ne hajemo što možda uskoro nećemo imati šta da jedemo.

Da, trebalo bi da imamo puno razumevanje za sve što nam je američka vlast uradila. I trebalo bi da im budemo zahvalni na tome. Kao što bi trebalo da im budemo zahvalni i srećni za sve što će nam uraditi. A mogu da nam urade šta hoće. Samo što su oni vaspitavani na uzvišenim vrednostima te malopre spomenute demokratije pa neće da nam urade (znam da neće) štošta od onoga što mogu da nam urade. Samo da hoće da nam urade. Što rekao moj pokojni otac, koji ih je obožavao: Jebo mu zube, Amerikanac je to!

Ne, niko nema pravo da se buni protiv prisluškivanja, praćenja, snimanja. Oni moraju da znaju šta jedem, kad se kupam, i da li se uopšte kupam, u koliko sati iznosim smeće, kakav je sadržaj tog smeća (ko garantuje da ja nisam iz kofe za smeće izbacio u kontejner i nešto što bi moglo da se odrazi i na ukupno stanje njihove bezbednosti, širom Amerike).

Budući da odavno znam nešto o prisluškivanju koje oni tako uspešno razvijaju (neka se čitalac priseti njihove novoizgrađene ambasade u Moskvi, kad su sprečili Ruse da ih prisluškuju, jer Bog je odredio da prislučkuju oni, a ne Rusi, Kinezi i šta ti ja znam), pre nego što sam doznao da oni prisluškuju tako da ne možeš da im promakneš a da nisi prislušnut, oslušnut, svejedno, ja sam bio, naopako po sebe, odmrznuo sankcije koje sam im, u vreme građanskih ratova na prostorima bivše Jugoslavije, uveo. A bio sam svojim ukućanima zabranio čitanje američke literature, osim američke antiameričke: Čiča Tomine kolibe, Kraljevske krvi, Dos Pasosa, Noama Čomskog, zabranio američke filmove, osim američkih antiameričkih, zabranio američku košarku, osim američke antiameričke (malo sutra da sport nije politika! Nije nedavno Blater tražio od Toleta da mu proda nekoliko tona slanine od mangulice. Taman posla!), zabranio američku muziku, osim američke antiameričke… I šta sad? Da ih ponovo uvodim, ne vredi.

Nego sam ja oduzeo svojim ukućanima mobilne telefone. Neće moja žena da zivka, kad ode u grad, i da pita da li da mi kupi još jedan par onih čarapa što su gotovo bez lastike. Što oni moraju da znaju da li meni otiče desna noga, kad mi otiče… Ili da saznaju kad sin zove majku i pita da li onaj pasulj od juče da prokuva ili ćemo ga hladnog. Sa palentom, naravno. Dok sam za fiksni uveo šifre – sve sa nulama. Na primer, kad sin javlja: Dolazim u tri, to znači da on mora da izgovori osam nula za sedam glasova, plus još tri nule za glas u, zatim tri nule oduzima od sedam nula i dobije devet nula. Što na kraju i žena i ja znamo da on dolazi u tri. Eto, neka prisluškuju i neka dešifruju, ako su junaci! Pa nisam ni ja sisao gusarska vesla dok su oni po prerijama naganjali Indijance. Jer ljudska prava, gde god da se radi o ljudima, moraju da se poštuju. Ti meni avaks, ja tebi šifru. Pa slušaj i rešavaj. Pa smo kvit.

I, velim, niko nema pravo od američke vlasti da zahteva da ne bude američka vlast. Kad ona, zbog međunarodnog mira u Americi, mora da se bori protiv međunarodnog terorizma svuda po belom svetu, onda je to zaista krvav posao!

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Tanja says:

    Odlicno,bravo...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *