Američka desnica je doživela poraz

Američka desnica je doživela poraz

21 septembra 2013

miroslav_lazanskiPiše: Miroslav Lazanski

Sirija je dovela do toga da Moskva i Vašington razmene kolumne i otvorena pisma o tome ko je „izuzetna nacija”, a ko nije. U međuvremenu se u SAD dogodilo još jedno masovno ubistvo, koje, zapravo, samo odražava opštu nesigurnost jednog društva, koje je, opet, samom sebi dodelilo ulogu svetskog policajca. Pa se Amerikanci pitaju: „Zbog čega nas toliko mrze?“

Kodeks ponašanja i mapa puta američke supersile 21. veka jeste moderna imperijalna doktrina, to je najnacionalističkiji i najkonzervativniji plan još od vremena Ronalda Regana. Pojednostavljeno to znači da SAD nikome neće dozvoliti da pokuša da dovede u pitanje američku vojnu superiornost, niti da Vašington želi da toleriše stratešku pat-poziciju u kakvoj je bio za vreme hladnog rata sa Moskvom. To je pokazatelj jedne imperijalne gramatike, koja svoj vrhunac dostiže u nacionalnoj fantaziji da 160 godina nakon izgradnje Kapitola u Vašingtonu, SAD predstavljaju neku vrstu legitimnog naslednika Rimskog carstva. Vladimir Vladimirovič Putin u kolumni u „Njujork tajmsu” argumentovano je osporio to nasledstvo, američka desnica sada je konsternirana.

„Nijedan narod 19. veka ne može da održi korak sa našim osvajanjima, našim kolonijalnim uspesima i našom ekspanzijom, ništa nas više neće zaustaviti”, izjavio je još 1895. senator Henri Kebot Lodž. Američki privredni lideri u to su vreme govorili o „industrijskoj premoći u globalnim razmerama”, a političari su, prema čuvenoj formulaciji Teodora Ruzvelta, sanjarili o jednom „splendid litl voru“, ili „sjajnom malom ratu“, koji bi pružio opravdanje za međunarodnu ekspanziju SAD. Teodor Ruzvelt se divio britanskom imperijalnom književniku Radjardu Kiplingu: „Hoću da SAD postanu dominantna sila na Pacifiku. Američki će narod ostvariti najveća dela jedne velike sile.“ Novinar Mars Henri Voterson je ovaj imperijalistički duh devedesetih godina 19. veka rezimirao ponosnim, ali istovremeno i proročkim rečima: „Mi smo jedna velika imperijalna republika, pozvana da izvrši presudan uticaj na čovečanstvo i da svet oblikuje onako kako to do sada nije pošlo za rukom nijednoj drugoj zemlji, pa čak ni Rimskom carstvu.“

Američka istoriografija je ovu epohu imperijalističkog romantizma tradicionalno posmatrala kao odstupanje od pravolinijskog puta demokratije, SAD su, kao proizvod antikolonijalne borbe protiv britanske imperije, izgledale kao trajno imune na ovaj virus. No, 100 godina kasnije elita u Vašingtonu pristupa formalizovanju američke imperije.

„Činjenica je”, piše uvodničar „Vašington posta“ Čarls Krauthamer, jedan od najuticajnijih ideologa američke nove desnice, „da još od Rima nijedna zemlja nije posedovala takvu kulturnu, ekonomsku, tehničku i vojnu nadmoć“. Još 1999. u vreme bombardovanja Jugoslavije Krauthamer proklamuje: „Amerika štrči nad svetom kao kolos. Otkako je Rim razorio Kartaginu niko drugi nije dostigao takve visine.“ Rimsko carstvo postalo je tako u Vašingtonu referentna tačka nove američke desnice. Analogija sa Rimom, kao i sveprisutnost reči „imperija“ u američkoj štampi, svedoče o izgradnji jedne imperijalne ideologije, jer Amerika nije slučajno danas vojno angažovana u zemljama gde su nekada bile angažovane britanske kolonijalne trupe: Avganistan, Bliski istok… Izgradnja danas „posrnulih“ država i njihovih demokratija samo je nastavak posla nekada samosvesnih Engleza pod kolonijalnim šlemovima.

Još jedan ideolog američke desnice, Daješ Džouza, koji je radio kao istraživač na Huverovom institutu, objavio je pre 12 godina članak vrlo rečitog naslova „Pohvala američkoj imperiji“, u kojem kaže „da bi Amerikanci konačno trebali da spoznaju da je njihova zemlja postala najuzvišenija imperija koju je svet ikada poznavao“. Ovim publicističkim palikućama nove američke desnice pridružuje se i profesor Stiven Piter Rouzen sa Harvarda: „Naše vreme nije vreme borbe protiv nekog rivala, jer njega naprosto nema.“

To što ideja o imperiji radikalno protivreči klasičnom tokvilovskom samoopažanju Amerikanaca, uterujući pri tome u laž i ideju da Amerika predstavlja demokratski izuzetak među modernim državama, to očigledno ne predstavlja nikakav nepremostiv problem za američku novu desnicu. Onaj ko još uvek ima nekih skrupula samo ispred reči „imperija“ doda reč „blaga“.

U tom kontekstu Evropa ne figuriše kao samostalna strategijska sila, već kao zavisna zona koja nema ni volje ni sposobnosti da brani svoj raj, njena zaštita zavisi od volje Amerike da vodi rat. Zbignjev Bžežinski je to lepo formulisao: „Naše evropske saveznike držimo u stanju zavisnosti, ostale evropske zemlje koja nam plaćaju danak pod našim su tutorstvom, ujedno sprečavamo i moguće udruživanje varvara.“ Krauthamer mu se, ne baš suptilno, pridružuje: „Amerika je dobila hladni rat, stavila u džep istočnu Evropu, smrvila Srbiju, Irak i Avganistan i sasvim uzgredno pokazala da je Evropa ništa.“

Sada im je Putin otvoreno napisao da to neće ići baš tako…

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *