AMERIKA POJAČAVA PRITISAK: Rusija će morati da uđe u Ukrajinu

AMERIKA POJAČAVA PRITISAK: Rusija će morati da uđe u Ukrajinu

23 juna 2014

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

Primarni strateški cilj anglosaksonske geopolitike jeste kontrola nad evroazijskim prostorom, a pre svega nad onim što zovu „srce sveta“, što se u velikoj meri poklapa sa teritorijom Rusije. Da bi se ovaj cilj ostvario potrebno je da je ovaj prostor dezintegrisan na više posebnih celina koje ne sarađuju na strateškom nivou. Nasuprot toga svaki proces ili pokušaj strateških integracija ogromnog prostranstva evroazijskog kopna se tretira kao potencijalna opasnost po globalnu hegemoniju Amerike.

Stoga Amerika želi da kontroliše dinamiku rasta političke moći Rusije i Kine, a pre svega njihovo približavanje koje postepeno može preći u vrlo snažan ekonomski i geopolitički savez. Vašington želi da to postigne tako što će sprečavati evroazijske integracije, ali i da ekonomski iscrpe Rusiju kako bi je sputali geopolitički, i da geopolitički uslovljava kineski prodor u svet da bi je ekonomski oslabili.

Strategija SAD u smislu obuzdavanja Rusije i Kine je jednostavna. Rusija je ponovo postala akter svetske scene pre svega kroz cene energenata i njihov izvoz u EU. Stoga je potrebno ograničiti izvoz ruskog gasa i smanjiti zavisnost EU od istog. Smanjivanjem prihoda od gasa se smanjuje i mogućnost efikasne odbrane ruskih interesa na prostorima bivšeg SSSR-a. Pri tome nastoji da spreči da energenti poput gasa postanu i faktor ekonomske i energetske integracije evroazijskog prostranstva. Kako su gasovodi, kao i naftovodi infrastruktura geopolitičke integracije evroazijskog prostora sa dva kraka – evropsko-ruskim i rusko-kineskim, oni su i na meti anglosaksonske geopolitike. Rusko-evropska energetska saradnja ne ugrožava vitalne interese SAD, ali im pravi smetnje, dok je rusko-kineska saradnja značajniji problem koji u budućnosti može dovesti do nesagledivih promena.

Dva nivoa delovanja

Američka politika „povratak u Aziju“ je zapravo strategija koja ide stopama starih zapadnih imperija poput rimske ili krstaških pohoda. Oni žele kontrolu Orijenta i svih resursa koji se tamo nalaze. Moguća integracije rusko-kineskog ekonomskog prostora nikog od vašingtonskih stratega ne ostavlja ravnodušnim i nastoji se kontrolisati „ponovnim balansiranjem“.

Kako se deluje sa ciljem smanjivanja rizika od jačanja evroazijske saradnje koja u budućnosti može u drugi plan staviti saradnju sa Zapadom? Prvi pristup je direktno suzbijanje strateških projekata koji integrišu evroazijski prostor poput opstrukcije izgradnje Južnog toka na nekoliko osetljivih tačaka. Drugo je nastojanje da se ove dve zemlje drže dalje od najnovijih strateških tehnologija te da one što manje sarađuju po ovim pitanjima. Tu spadaju i diplomatski i obaveštajni i medijski protisci da se dođe do željenog ponašanja – udaljavanja Moskve i Pekinga te drugih značajnih igrača evroazijskog „hartlanda“.

Drugi pristup je ofanzivan i on podrazumeva izazivanje kriza i ratova koji će zaustaviti ili usporiti jačanje ovih konkurentskih država. To može da bude izazivanje nestabilnosti u tampon državama, čime se blokiraju i usporavaju evroazijske integracije. Primer ovoga je izazivanje sukoba u Ukrajini, koja zajedno sa proameričkom Poljskom treba da bude tampon koji će sprečiti jačanje i Nemačke i Rusije te sputati njihovu stratešku saradnju. Na Dalekom istoku to može biti izazivanje krize oko Severne Koreje ili pak konflikt u Južnom kineskom moru.

Kijevska ofanziva

Dovođenje na vlast proameričkog i antiruskog režima u Kijevu ima višestruk strateški smisao. Prvo to znači slabljenje pozicije Rusije na prostoru istočne Evrope, a isto tako i slabljenje njenog rejtinga u celom svetu. Gubitak Ukrajine bi za Rusiju značio smanjivanje njenog evropskog strateškog potencijala. Zatim u Kijevu je ekstremistička i pučistička vlada sprečila mogući pakt Nemačke i Rusije, koji su hteli provizorijumom da podele interesne sfere i stabilizuju situaciju. Sprečavanje približavanja Berlina i Moskve, kao i poniženje Rusije u ovom slučaju su strateški motivi za intervenciju niskog intenziteta u Ukrajini koju sprovodi SAD.

Vašington ne vidi u Rusiji kao rastuću pretnju svojim ambicijama za globalnu hegemoniju, ali bi se Moskva integrisana sa EU i sa Kinom mogla pretvoriti u geopolitičku alternativu u budućnosti. Ruska dvokraka energetska strategija izgradnje cevi i prema istoku i prema zapadu zapravo znači novi put svile kojim se konkuriše anglosaksonskoj vladavini morima. Zato je Amerika odlučila da iskoristi krizu u Ukrajini kao polugu ucene Rusije i njenog odvajanja od EU, a posledica toga može biti i usporavanje integracija i sa Kinom. Ako Rusija adekvatno ne odgovori na ukrajinski izazov, ona gubi status sile i neće moći da se odbrani od aspiracija Amerike na Srednju Aziju, u kojoj bi se stvarale tamponske države između Rusije, Kine, Irana i Indije koje bi bile naravno pod kontrolom SAD.

Gasni rat za Evroaziju

Sukob u Ukrajini je i geopolitički i gasni rat koji ima motiv u nameri SAD da oslabi vezanost EU za ruski gas. Rusija obezbeđuje oko trećinu gasa zapadnoj i centralnoj Evropi, od čega skoro dve trećine ide preko Ukrajine. Izazivanjem trajne krize u ovoj najvećoj evropskoj zemlji (mimo Rusije) taj transport se ugrožava i EU prinuđava da potraži druge izvore ovog ili nekog drugog energenta. Naravno SAD bi volele da EU umesto ruskog kupuje katarski ili neki bliskoistočni gas koji je pod njihovom geopolitičkom kontrolom. Poenta je da onaj koji kontroliše vaš dotok energenata taj kontroliše i vašu ekonomiju koju u svakom momentu može baciti na kolena. Stoga SAD na nekoliko načina želi da blokira ili smanji gasni savez EU i Rusije, čime je Evropa postala manje zavisna od Amerike.

Da je u pitanju gasni rat u Ukrajini pokazuje i to sa kojom je brzinom kijevska pučistička hunta prebacila kontrolu nad tranzitom gasa sa evropskih na američke kompanije u kojima sede visoki pripadnici američkog političkog i bezbednosnog establišmenta. Zanimljivo je da evropski mediji o ovome skoro i da nisu govorili, što nam ilustruje stepen američke dominacije u evropskom etru. Kao što je nova kijevska vlast bila strateško uklinjavanje između EU, to jest Nemačke i Rusije, tako je i preuzimanje gasne kontrole (Bajdenovi) zapravo ilustracija suštine bitke za Ukrajinu.

Amerika je išla strategijom da bez obzira na rusku reakciju oni dobijaju. Naime ako Putin reaguje i proba da se strateški odupre ovom velikom udaru, on će biti demonizovan kao novi Hitler, a ako bude pasivan, ruši mu se autoritet u zemlji i svetu te vremenom postaje neizvesna i njegova politička sudbina. Putinovo prisajedinjenje Krima je bio povod da anglosaksonski mediji satanizuju Rusiju i da na tom talasu pokušaju da prisile EU da smanji ili ukine protok ruskog gasa. Time bi se oslabila i evropska ekonomija koja bi morala da traži neku skuplju alternativu, a izgubila bi i rusko tržište, a s druge strane strateški bi bila oslabljena i ruska ekonomija i država. Dve muve jednim udarcem.

Koliko je bitna Ukrajina za američku strategiju kontrole Evrope i Rusije, to jest čitave Evroazije govori često i američki strateg Zbignjev Bžežinski. On je poreklom iz Poljske i nastavlja viševekovnu antirusku strategiju koja dolazi iz Poljske, a kojoj su najčešće mentori bili anglosaksonski centri moći. Jedna od njegovih misli je da se ne odvaja Evropa od Azije u američkoj strategiji. On kaže da „Evroazija sada služi kao odlučujuća geopolitička šahovska tabla, nije više zadovoljavajuće da se formira jedna politika za Evropu a druga za Aziju. Šta se dešava sa podelom moći i uticaja na evroazijskom prostranstvu biće od odlučujuće važnosti za američki globalni primat“. Dakle, postoji jedinstvena evroazijska strategija koju operativno i vodi pomoćnica državnog sekretara „za Evropu i Aziju“ Viktorija Nuland, koja je i komandovala promenama u Kijevu početkom godine. Sve su to motivi zašto su američke bezbedonosne strukture planirale i izvodile promene sve sa pučem iz februara 2014.

To je razlog i zašto se ide na izazivanje građanskog rata sa ekstremistima „desnog sektora“ koji baštine tradicije ukrajinskih fašista a koje šalju u proruske i antifašistički nastrojene istočne krajeve zemlje. Zato i Obama ne želi ozbiljan dogovor o miru u Ukrajini jer nastoje da uvuku Moskvu u dugotrajan građanski rat koji bi vezao ruke Rusiji i dugoročno je oslabio, a Putin bio diskreditovan kao agresor. EU bi se preko medijsko-diplomatske kampanje prisilila da sledi SAD u antiruskom stavu i na taj način definitivno odvojio Berlin od Moskve. Samo naivnim nije jasno kako se to u Kijevu pojavljuju najviši američki zvaničnici samo nekoliko dana pre započinjanja paravojnih kampanja protiv istočnih i proruskih delova zemlje. Amerika pritiska EU da prihvate drugi krug sankcija protiv Rusije, a Nemci i još neki se tome opiru. Evropa traži dokaze ruskog vojnog učešća u građanskim sukobima u Ukrajini.

Rusija se gura u sukob tako što se protiv proruskih demonstranata šalju tenkovi, avioni i neonacistički ekstremisti i evropski plaćenici sa Zapada. Na Putinu je teška uloga da odluči kojim putem će u ovoj krizi ići Rusija. Ruska elita nije „rada kavzi“, ali se događaji ubrzavaju i iskušenja će biti još veća pa će na neki način i Moskva biti primorana da se umeša u odbranu svoji sunarodnika i strateški važnih istočnih delova ove velike i resursima bogate zemlje.

(Danas)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. nini says:

    rešenje je u bombardovanje fabrika bojnih otrova stacioniranih u Kijevu,slično bombardovanju vojnih fabrika u Kartumu(Sudan)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *