AMERIČKA OBAVEŠTAJNA ORGANIZACIJA: Rat sa Rusijom bi pokazao nespremnost Amerike i slabe tačke NATO

AMERIČKA OBAVEŠTAJNA ORGANIZACIJA: Rat sa Rusijom bi pokazao nespremnost Amerike i slabe tačke NATO

5 aprila 2014

gty_ukraine_crimea_unrest_wy_140303_16x9_992 da RussianAmerički politikolog, osnivač i direktor privatne obaveštajno-analitičke organizacije „Stratfor“ (Strategic Forecasting Inc.) – Džordž Fridman – prokomentarisao je početak pregovora na nivou ministara inostranih poslova između SAD i Rusije o rešavanju krize u vezi sa Ukrajinom.

Njegova analiza pojavila se pod naslovom „Rusija i Sjedinjene Države vode pregovore o budućnosti Ukrajine“. Analizu prenosimo u celini:

Rutina hladnog rata bili su pregovori američkih državnih sekretara i sovjetskih ministara inostranih poslova o ishodima kriza i sudbinama čitavog niza zemalja.

Od epohe kada su takvi pregovori vođeni prošlo je prilično mnogo vremena, ali prošle nedelje vratilo mi se osećanje „već viđenog“. Amerikanci i Rusi vodili su pregovore sa ciljem da nađu način za smanjenje napetosti u Ukrajini i o tome kako da se oblikuje njena budućnost.

Tokom pregovora predsednik SAD, Barak Obama, stavio je do znanja da Vašington ne namerava da proširuje NATO na Ukrajinu ili Gruziju. Rusi su izjavili da nemaju nikakve namere da vode dalje vojne operacije u Ukrajini.

Razgovori između ministra inostranih poslova Rusije, Sergeja Lavrova i državnog sekretara SAD, Džona Kerija, bili su opširni i dugi. Nijedna strana iz različitih razloga ne želi da se kriza nastavlja i svaka ima različito tumačenje situacije.

Rusko viđenje

Rusi su uvereni da su specijalne službe, koje su podržale nevladine organizacije, raspirivale pobunu u Kijevu i da bi se bez toga demonstracije završile, a vlada održala. To od strane Rusa nije nova priča.

Oni su takođe tvrdili da je „narandžasta revolucija“ imala te iste korene. Zapad to negira. Važno je da Rusi u to veruju. To znači da oni smatraju da obaveštajna služba Zapada ima mogućnosti da destabilizuje Ukrajinu, možda i druge zemlje koje ulaze u sferu uticaja Rusije, ili, čak, samu Rusiju.

To znači da se Rusi plaše moći SAD.

Rusi takođe ne veruju da oni ništa ne treba da rade. Pored svoje teorije o učešću zapadnih obaveštajnih službi, oni znaju da su Ukrajinci hiroviti i da organizovanje pobune uopšte nije isto što i upravljati njihovom zemljom.

Rusi su za Ukrajinu povećali cenu gasa za 80%, a fond za pomoć Međunarodnog monetarnog fonda za podršku ukrajinskog državnog duga određuje značajnu socijalnu i ekonomsku glavobolju. Kad taj bol ovog leta dođe u mase, a romantična sećanja na pobunu nestanu – Rusi očekuju negativne reakcije stanovništva prema Zapadu.

Svoj uticaj, javni i skriveni, oni takođe koriste da bi formirali ukrajinsku vladu.

Zadržavanje Istočne Ukrajine radilo bi protiv takve strategije. Rusi bi želeli da proruski regioni glasaju na ukrajinskim izborima i tako pošalju jaku opoziciju u Kijev.

Ne bi bilo racionalno da odvoje čitavu Istočnu Ukrajinu ili njen deo.

Za Ruse druge varijante nisu dostupne. Bilo je razgovora o aktivnostima Moladvije i Pridnjestrovlja. Međutim, da bi ruske snage odande mogle da deluju protiv Moldavije, snabdevanje regiona mora da ide preko Ukrajine. Rusi moraju da pretpostave da će u slučaju sukoba Ukrajinci sprečavati pristup Pridnjestrovlju. Rusi bi mogli da sebi otvore put, ali će onda delovanje protiv Moldavije dovesti do upada u Ukrajinu – to znači da će Rusi morati da se vraćaju tamo odakle sve i počinje.

Moguće aktivnosti u pribaltičkim zemljama Kremlj može da stimuliše izlaskom ruske manjine na ulice. Međutim, te zemlje su u NATO-u, a odgovor bi mogao da bude nepredvidljiv.

Rusi žele da označe svoju sferu uticaja na Ukrajinu ne narušavajući komercijalne i političke veze sa Evropom, posebno sa Nemačkom. Ruske trupe koje krenu u zemlje Baltika dovešće u pitanje odnose Rusije sa Evropom.

Pregovori o uklanjanju krize za Ruse imaju smisla zato što rizici koji su povezani sa potencijalnim aktivnostima nisu toga vredni i zato što smatraju da mogu da obnove svoj uticaj na Ukrajinu posle ekonomskih potresa plaćajući gotovinom da bi ublažili bol.

Viđenje SAD

Sjedinjene Države vide da Rusi imaju dve poluge uticaja.

U vojnom smislu Rusi su u svom regionu jači od Amerikanaca. Sjedinjene Države nisu praktično imale nikakve vojne varijante za Krim, isto kao što nisu imale nijednu za Gruziju 2008. godine. Sjedinjenim Državama bilo bi potrebno nekoliko meseci da formiraju snage u slučaju većeg konflikta u Evroaziji.

Za pripremu operacije „Pustinjska oluja“ bilo je potrebno šest meseci. Za upad u Irak 2003. g. bile su potrebne slične pripreme. Za taj vremenski period Rusi bi postigli svoje ciljeve, a jedina varijanta za Amerikance bilo bi nemoguće: organizovanje upada na rusku teritoriju. Amerikanci ne žele da Rusi realizuju vojne varijante zato što bi to pokazalo nesposobnost SAD da blagovremeno odgovore. Takođe bi se pokazala slaba mesta u NATO-u.

Amerikanci takođe ne žele da naprave test za Nemce, jer ne znaju na koju će stranu krenuti Berlin.

U izvesnom smislu, Nemci su otpočeli krizu pošto su istupili protiv odbijanja Ukrajinaca da počnu proces zbližavanja sa EU i podržali jednog od lidera pobune pre i posle protesta. Ali, od tada su Nemci ublažili svoj zanos, a čovek kojeg su oni podržavali -Vitalij Kličko, ispao je iz trke za funkciju predsednika Ukrajine. Nemci su se povukli.

Nemci ne žele otpočinjanje, čak ni malog hladnog rata. Konstantni sukob na istoku kod njih će pogoršati nestabilnost Evropske unije i može primorati Nemačku na oštrije postupke, koje ona, u stvari, ne želi da preuzima na sebe.

Berlin je veoma zauzet pokušajima da stabilizuje Evropsku uniju i sačuva zajedno Južnu i Centralnu Evropu u uslovima opšteg rasula i pojavljivanja na vidiku sve izraženijih radikalnih desničara. Zato mu nije potreban dvoboj s Rusijom. Takođe, Nemci dobijaju iz Rusije trećinu svoje energije. To je uzajamno korisno, ali Nemci nisu sigurni da Rusija vidi uzajamne koristi za vreme krize. To je rizik koji Nemci ne mogu da dopuste da preuzmu na sebe.

Ako Nemačka oprezno deluje, onda, bez obzira na to, strasti u regionu jačaju. Evropljani u Centralnoj Evropi treba da budu oprezni. Na primer, Poljska, jednostavno ne može da ignoriše Nemačku.

Sjedinjene Države mogle bi da izgrade bilateralne odnose u regionu, kako sam ja zamislio, što će se vremenom desiti, ali u ovom trenutku Amerikanci uopšte nisu spremni da deluju tako da ostave region gde dve sile – Rusija i Nemačka mogu da se suprotstavljaju američkom delovanju.

Vašington kao i Moskva ima ograničene mogućnosti. Čak, ako pretpostavimo da su prigovori Rusije o uticaju SAD preko nevladinih organizacija istina, onda su one odigrale na tu kartu i biće teško ponovo na nju igrati kada su preduzete mere. Prema tome, poslednji događaji su logični.

Rusi su se obratili Amerikancima da bi razmotrili ublažavanje krize i molili su za osnivanje federacije u Ukrajini. Takođe su stigli predlozi i o raspoređivanju posmatrača.

Značaj pregovora

Najzanimljivije je to što su se u sledećem činu razigrane radnje Rusi i Amerikanci obratili jedni drugima. Naravno, Rusi su razgovarali i sa Evropljanima, ali čim je diskusija došla do faze određivanja budućnosti i mogućih varijanti, Lavrov je telefonirao Keriju, a Keri je odgovorio na poziv.

To nam govori nešto veoma važno o tome kako je svet uređen.

Ja sam ustanovio slabost obe zemlje, ali čak i pred licem te slabosti Rusi znaju da oni bez američke saradnje ne mogu sebe da se izvuku iz krize, a i Sjedinjene Države takođe shvataju da će morati da imaju posla s Rusima i da se ne može računati na jednostavan ishod kao što su to ponekad činili u regionu tokom 1990-ih.

Armed Russian troops wait in convoyDelimično to može da bude navika stečena u vreme hladnog rata. Ipak, ovde nije samo to, nego i više od toga. Ako Rusi, da bi zaštitili svoje nacionalne interese ne dovodeći ih do nivoa rizika, žele da postignu rešenje ukrajinskog problema koji oni smatraju prihvatljivim, jedina zemlja sa kojom mogu da razgovaraju jesu Sjedinjene Države.

U Evropi nema nijedne ličnosti koja o tako značajnom pitanjugovori u ime evropskih država. Englezi samo govore za Engleze, Francuzi – za Francuze, Nemci – za Nemce, a Poljaci – za Poljake. Prilikom vođenja pregovora sa Evropljanima prvo morate da omogućite Evropljanima da se međusobno dogovore. Posle pregovora pojedine zemlje ili, možda, Evropska unija, mogu, na primer, da pošalju posmatrače. Ali, kada stvar dođe do politike sa pozicija sile, Evropa je apstrakcija.

Rusi su se obratili Amerikancima zato što su shvatili da je, bez obzira na slabost SAD, u tom momentu i na tom mestu, potencijal moći Sjedinjenih Država suštinski veći od njihovog.

U tom svetlu, neuspeh u odnosima sa SAD za Ruse bi bio opasan, a pregovori su bili najbolji način za rešenje problema.

Sporazum između SAD i Rusije o popuštanju krize najverovatnije će dovesti Nemce i sve ostale do tog sporazuma.

Nemačka želi rešenje koje ne narušava odnose sa Rusijom i ne pogoršava odnose sa Centralnom Evropom. Nemcima su potrebni dobri odnosi sa Evropljanima Centralne Evrope u kontekstu Evropske unije. Amerikanci žele dobre odnose, ali u ovom momentu malo zavise od Centralne Evrope. Prema tome, Amerikanci potencijalno mogu da daju više nego Evropljani, čak i u slučaju da Evropljani mogu da se organizuju za vođenje pregovora.

Na kraju, Sjedinjene Države imaju globalne interese na koje Rusi mogu da utiču. Iran je najočigledniji. Na taj način Rusi mogu da povežu pitanja o Ukrajini sa pitanjima o Iranu da bi izvukli povoljniji sporazum sa Sjedinjenim Državama.

Pregovori sa SAD imaju minimalnu ekonomsku komponentu i maksimalne političke i vojne komponente. Postoje mesta gde Sjedinjene Države žele pomoć Rusije u takvim stvarima. One mogu da imaju posla jedna s drugom.

Razna strahovanja SAD

Osnovno je da Sjedinjenim Državama nije jasno šta one hoće od Rusa.

Delimično one žele da organizuju ustavnu demokratiju u Ukrajini. Rusi, zapravo, nisu protiv toga dok Ukrajina ne uđe u NATO ili u Evropsku uniju. Ipak, Rusima je takođe poznato da je izgradnja ustavne demokratije u Ukrajini ogroman, možda i uzaludan posao. Oni znaju da vlada stoji na opasnom ekonomskom i socijalnom živom pesku.

Postoji deo vlade SAD koji je zabrinut zbog problema pretvaranja Rusije u regionalnog hegemona, a postoji deo vlade SAD koji je kao i ranije obuzet Bliskim Istokom i u Rusima vidi pretendente na značaj u regionu, dok ih drugi vide kao potencijalne partnere.

Kao što se ponekad dešava, u Sjedinjenim Državama postoji kompleks idejno-institucionalne raznolikosti.

Stejt department i Ministarstvo odbrane retko istovetno gledaju na problem, različite kancelarije imaju oprečne stavove, a isto to se odnosi i na Kongres. To u izvesnom smislu čini Sjedinjene Države donekle sličnim Evropljanima, ali takođe otvara mogućnosti za manipulacije tokom pregovora.

Ipak, o pitanjima koja se tiču najvišeg nacionalnog značaja, nezavisno od raznolikosti pogleda, predsednik ili neka druga dominantna ličnost, može da govori autoritativno. U ovom slučaju, čini se, da je to Keri koji je patio zbog drugačijih pogleda na ljudska prava i na politiku sile, ali još uvek može da govori u ime jedinstvene države koja može da zaključi sporazum o organizuje koaliciju u Evropi i u Kijevu da bi potvrdila sporazum.

Posle pada bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, Rusija je doživela značajan zaokret. Rusija je javno nastupila ne toliko da bi prekinula poraz, nego radi formiranja percepcije njene vlasti. Moć Moskve je realna, ali nedovoljna da zauzevši Kijev neposredno vrati događaje.

Ona će morati da iskoristi ekonomsku slabost Ukrajine, njenu političku razdrobljenost i vreme da bi pokušala da obnovi svoj položaj. Da bi to učinila neophodna je usaglašena odluka koja će biti podstaknuta događajima. Da bi imala takvu odluku Moskvi je neophodan značajan partner za pregovore. Sjedinjene Države su – jedine od mogućih. I pored sve njihove složenosti i neobičnosti, ako bude moguće ubediti ih da deluju, samo one mogu da obezbede stabilnu platformu koja je sada potrebna Rusiji.

Sjedinjene Države nisu spremne da priznaju da su ušle u period tokom kojeg će suparništvo sa Rusijom određivati elemente u njihovoj spoljnoj politici.

Njihova unutrašnja logika nije orijentisana na Rusiju, ni na nivelisanje unutrašnjih birokratskih interesa. Postoji argument da nije u interesu SAD da se prekine ukrajinska kriza, budući da njeno nastavljanje dovodi do toga da se Rusija uvlači u ukrajinsko blato da bi gubila snagu i prekinula započeto suparništvo pre nego što ono stvarno počne. Ali, Sjedinjene Države rade na svojim sopstvenim poslovima i još nisu spremne da razmišljaju o terminima slabljenja Rusije. Uzimajući u obzir relativnu izolaciju Sjedinjenih Država, odlaganje – nije loša ideja.

Zato pregovori pokazuju da će biti obećavajući. Ipak, važnije je da su nam Rusi pokazali kako svet još uvek radi. Onda kad nešto mora da se stigne da se uradi, telefon za poziv još uvek se nalazi u Sjedinjenim Državama.

(Za Fakti.org prevela: Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *