Америчка војска деценијама није ратовала против правог непријатеља – ЕВО ШТА ЋЕ СЕ ДЕСИТИ У СУКОБУ СА РУСИЈОМ, КИНОМ И ИРАНОМ

Америчка војска деценијама није ратовала против правог непријатеља – ЕВО ШТА ЋЕ СЕ ДЕСИТИ У СУКОБУ СА РУСИЈОМ, КИНОМ И ИРАНОМ

23 септембра 2019

Америчка флота није била у рату од 1945., ваздушне снаге од 1975, а војска од жестоке борбе у Вијетнаму. Бомбардовање беспомоћних сељака, што је главна функција америчке војске, није рат.

У продуженим периодима мира, који укључују бомбардовање сељака, војска има тенденцију да не дође до већег рата током каријере оних који су тренутно у служби. Зато команданти раде оно што им олакшава живот, оно што морају да ураде за дан како би имали прихватљиве извештаје о кондицији. То не укључује указивање на неадекватност обуке или опреме.



Такође не укључује ни препоруке о повећању трошкова за уклањање недостатака. Такође не укључује препоруку веома скупих, мобилизационих вежби које би преусмериле новац од новог оружја.

Тако оклопна команда има довољно резервних стаза за обуку, али недовољно за тенкове тешке артиљерије у продуженој борби. Kада зашкрипи, испостави се да добијање додатних стаза захтева нове уговоре са произвођачима, који су затворили производну линију. Исто важи и за филтере за ваздух, код Форт Kампела није било пуно песка, али јесте у Ираку. Свакодневне ствари попут МРАТ и чизми, нема у довољним количинама.

Неке ствари једноставно не функционишу како се очекује.

Регрутација

Сједињене Државе не могу се борити у великом, копненом рату против рецимо Русије, Kине или Ирана. Такав рат би захтевао регрутацију. Јавност то не би поднела. Америка више не ужива ону врсту патриотског јединства какву је имала на почетку рата против Вијетнама. Неће прихватити велике жртве. Људи су данас далеко спремнији да не послушају савезну владу. Имајте на уму да су многе државе легализовале марихуану у супротности са савезним законом. Сваки покушај регрутовања резултирао би широком грађанском непослушношћу.

Морнарица

Постојећа флота никада није била изложена борби и не мисли да ће икада бити. Већина америчких бродова је ненаоружана. Један погодак противбродске ракете би их уништио. То важи и за бродове Аегис класе Тицо као и за новије Арлеигх Буркес.

Носач авиона је мехур млазног горива омотан око високог експлозива. Импликације су велике. Понирање хиперсоничне, крајње вођене балистичке ракете, пробијање пилотске кабине и експлодирање у палуби хангара, захтеваће годину дана поправке. Руси и Kинези развијају – развијали су – ракете посебно за уништење носача. Имајте на уму да је домет неких од ових пројектила много већи од борбеног радијуса носача авиона.

Морнарица претпоставља да га не могу погодити.

У Вијетнаму, Амерички рат су водила жилава деца, често из руралних средина која су била упозната са оружјем и напорним физичким радом. Дисциплина, ако не прилично брутална, била је близу томе. Физички захтеви су били високи.

Америка данас има војску корумпирану социјално-правном политиком. Регрути више нису сеоски дечаци који би могли да секу дрва. Гојазност је честа. Пентагон је смањио физичке стандарде, сакрио расне проблеме, ублажио вежбе. Официри се плаше великог броја жена војника које се сада налазе на борбеним положајима. Једна притужба на сексизам и каријера се завршава.

У време продуженог мира официрски труп пропада. Сви официри су политичари, посебно изнад нивоа потпуковника. Нећете бити унапређени ако сугеришете да високи официри лажу из политичких разлога, као што инсистирају на томе да је рат у Авганистану добијен. Мирно време охрабрује каријеристе који напредују без много таласања.

Данашња војска неће успети у било чему што личи на једнаке борбе против Авганистанаца, Руса или Иранца. Америчка војска није успела да савлада афганистанске сељаке током осамнаест година са огромном предношћу у ваздушној снази, оружју, оклопу, артиљерији, медицинској нези и ПKС-овима. Шта мислите шта би се догодило ако би морали да се боре против талибана под једнаким условима?

Будућност је непријатељ садашњости.

Војска сада није спремна за прави рат, јер је њен фокус увек на споредним стварима. На пример, морнарица сада не може да победи хиперзвучне противбродске ракете, али ће моћи, једног дана, можда, са готово магичним ласерима који су још у фази развоја. Они ће усмерити пуно новца за Раyтхеон или Лоцкхеед Мартин или нешто друго, без обзира раде ли или не, што и није важно јер нико заиста не верује да ће доћи до озбиљног рата.



Ово је уобичајено размишљање. Америка је у процесу набавке интерконтиненталних нуклеарних бомбардера Б-21 по застрашујућој цени. Они ће бити бескорисни, осим у нуклеарном рату, када би и даље били бескорисни јер би ИЦБМ-ови већ претворили циљеве у ужарене рушевине када би Б-21 стигли тамо.

Укратко, много оружја се купује из економских разлога, а не ради рата.

Тешко је бити у стварном рату. Постоје оштећења у биткама и велики губици. То није важно у данашњим, ратним, војним борбама. Америка не може заиста да изгуби, само може да се истроши и оде. Ако САД „изгубе“ у Авганистану или Сирији, то неће бити битно за Американце, а само неколицина ће то и приметити.

Будући да се Америка увек бори из добро заштићених база и аеродрома, може себи да приушти употребу оружја за које је потребно пуно одржавања, често укључујући рад на високим технологијама. У правом рату, не.

У Другом светском рату борбени авион био је само неправилно обликован камион: мотор, ветробранско стакло, гуме, мотор, жичани метал. Ако би се неко вратио пун рупа, посаде за поправку, уз праву обуку, могле би их брзо поправити.

Након Великог рата, амерички авиони су готово увек летели из релативно сигурних база. На пример, у Вијетнаму превозници никада нису били у опасности. После Вијетнама, ваздухопловне снаге су ретко претрпеле и борбену штету. Пошто су САД увек нападале крајње инфериорне непријатеље трајање поправке је престало да буде важно.

Али сада имамо Ф-35, најновију летелицу која чини све и има гротескну цену. Изгледа да је лоше дизајнирана и да има бескрајних проблема. То је краљица хангара са врло слабом спремношц́у и која захтева сложено електронско одржавање често у удаљеним ешалонима.

Тако се не бори у правом рату.

Kако се ратови завршавају

Обично не по плану. Погледајте историју:

Амерички грађански рат је требао да траје један дан, трајао је четири године и било је 650.000 мртвих. Наполеон је мислио да ће се његов напад на Русију завршити с Французима у Москви, а не с Русима у Паризу – што се и догодило.

Први светски рат требало је да траје недељама и да буде рат покрета-четири крваве године рововског ратовања. Немци нису очекивали да ће Други светски рат да се заврши са руском пешадијом у Берлину. Американци нису мислили да ће изгубити у Вијетнаму, а Руси у Авганистану. И тако даље.

То се делом дешава и због тога што су војници препуни самопоуздања, што је предуслов за посао. Не можете рећи маринцима да су у најбољем случају осредња пешадија или морнарица да је у основи циљна група. Уместо тога, за америчке оружане снаге се увек каже да су најбоље опремљена, најбоље обучена, најхрабрија војска коју је свет икада видео. Проблем је што нису.

Нуклеарни рат

Неизмерно глупи људи говоре о нуклеарном рату као о победи. Размислите: амерички градови се не могу прехранити. Три дана без испоруке хране и Њујорчани би очистили полице супермаркета. Након седам дана би убили за конзерве туне. Након две недеље јели би једни друге. Врло мало нуклеарних бомби на транспортним чвориштима месецима би спречавало дистрибуцију хране. Чак и мање кобалтних бомби, дизајнираних да произведу максимално дуготрајну радијацију, учинили би пољопривредне појасеве смртоносним и радиоактивним деценијама.

„Интелектуалци одбране“, обично довољно глупи да би требало да живе на дрвећу, брбљају о ескалацијској доминацији и фактору застрашивања и непропусној ракетној одбрани. Оно што им стварно треба јесте претплата на Порнхуб Премиум.

То је разлог зашто је заиста, заиста, лоша идеја имати инфериорне мамине дечаке на позицијама са којих могу да започну рат, завршава анализу Фред Рид за Унз Ревиеw.

Wебтрибуне.рс

KOMENTARI



4 коментара

  1. Istina says:

    Hahahahaha, koja analiza, bolje analize nisam čitao. Naravno ni Napoleon ni Hitler nisu mogli da predpostavljaju kako izgleda kada Ruska vojska ulazi u Pariz ili Berlin tako i EU nemože da zamisli kako izgleda kada opet krenu Rusi na EU.

  2. теоретичар says:

    Да удем искрен, читао сам неке његове чланке. Мало је повише на страни глобалиста, паметан човек и убедљиво пише, и...Нормално, понекад и промаши. Надаље само о овоме му чланку. Е па нисам му дорасто а и изненадио ме. Има неких слабости, као на пример тврдња да америка нема војску, па све личи на увек исто - дајте народе пара да Америка створи војску, јер ово што има, нема. То "нема" се окрене врло брзо, али не бих сада о ратним темама јер ме је тај орасположио са својим карикираним описима пуним реалне истине. Зна човек. А мене погодило највише тамио где не треба његова мудра изрека, а ако је позајмљена, свеједно је нисам чуо до данас. "Будућност је непријатељ садашњости." Ето, то ме погодило јер је теоретисање само моја ствар а нађе се неко да одалами још боље и остане жив. Не бих теоретисо, јер напросто није могуће. Осим само мало. Садашњост је непријатељ будућности...и тако то. Дакле свеједно вам је како окренете ову мудрост, она ипак функционише, наравно, морате да верујте. Није то религија, али је као религија. Ако верујеш јако, онда је све то истина. А у религији опет, неверово верово, све је тачно и Бог само посматра. Значи, како он каже а како ја закључујем, дође нам непријатељ из будућности а непрекидно долази, и следећег секунда сте мртви намртво. Просто сам љубоморан што се ја нисам досетио тако узвишене мисли. Дакле, мој закључак после тешке анализе овог чланка је да нам нема будућности. Тамо нас чека само непријатељ. Сад идем да извршим покушај самоубиства, па ћу ван пренети искуства дал је вредело или није. А пошто никад нисам, можда нећу ни сада, јер уплаши ме да је тамо непријатеље па можда узме моје речи здраво за готово и да ми задње искуство које не може да се пренесе. Иначе, у склопу онога што сам већ писао, валда је и демократа, да нам главна подметања долазе баш из Америке...Па ето. То је то горе. И сада ће сеиримо. Америка нема војску а оружје јој не ради. Ма није то ЦИЈА овог пута, исувише је сликовито и инспиративно а ЦИЈА нема такве инспирације, али јесте директ из Мерике. Па ко загризе покушаће да рокне прву бомбу која се упути на њега са праћком сигуран да бомба свеједно неће експлодирати јер меричке бомбе не раде, мада ми имамо другачија искуства. Оне не пуцају више. Једина мана ће бити што нам после неће пренети искуства. Није то покушај самоубиства, него самоубиство из незнања. Гадно, брате. Јооој, што сам бесан што се ја нисам први сетио мудрости...

  3. persida says:

    Kakvi tupsoni, pa zaglavice se u prvom blatu i zvati deda Milojka da ih izvuce. Posle ce njihovi istoricari pisati da su pobedili.

  4. da da says:

    Ta američka vojska se dobro pripremila 99 god,da ratuje na kosovu i metohiji.Problem je bila naša srpska strana koja je imala Prištinski korpus,koji je bio pravi neprijatelj.Sastav korpusa.9 brigada,1 oklopna,3 motorizovane,1 laka mehanizovana,1 mešovita protivtenkovska,3 mešovite artiljerijske.Zatim 7 bataljona.3 granična bataljona,1 sanitetski,1 autotransportni,1 za snabdevanje,1 bataljon za specijalna dejstva.Zatim 2 čete,1 izviđačko-diverzantska,1 abho četa i jedan laki artiljerijsko-raketni puk.Tu nisu nabrojane 72-druga specijalna brigada,63-padobranska.Ameri jesu krenuli kopneno zajedno sa teroristima učk.Odustali su posle više pokušaja ulaska na našu teritoriju.Nastavili su bombardovanjem civilnih ciljeva (svojstveno njima) do potpisa kumanovskog sporazuma..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u