АМЕРИЧКИ ЧОВЕК У КРЕМЉУ ЗАБИО НОЖ У ЛЕЂА СРБИЈИ: Испуњавао је све наредбе Запада

AMERIČKI ČOVEK U KREMLJU ZABIO NOŽ U LEĐA SRBIJI: Ispunjavao je sve naredbe Zapada

9 avgusta 2020

MINISTAR spoljnih poslova Ruske Federacije u vreme vlasti Borisa Jeljcina Andrej Kozirjev pokušavao je da kardinalno promeni suštinu spoljne politike naše zemlje – da pređe s politike suprotstavljanja Zapadu na savezništvo s njim.

On je Rusiju proglasio novom demokratskom državom i svim se silama trudio da dokaže da je Rusija postala prirodni saveznik zapadnog sveta. Da li je Zapad bio spreman na takav preokret? Dokumenti svedoče da nije. Evropa i SAD su nastojale da ograniče uticaj Rusije, koja im je bila potrebna samo kao izvršilac njihove volje u odnosima sa nepopustljivim Srbima na Balkanu.



Ovako ulogu Kozirjeva u raspadu Jugoslavije opisuje čuvena ruska istoričarka Jelena Jurjevna Guskova, doktor istorijskih nauka, u autorskom tekstu za „Napredak“, časopis za političku teoriju i praksu, čiji je izdavač „Fondacija za srpski narod i državu“ koji je osnovala SNS.

Guskova, inostrani član SANU, navodi da je Kozirjev, kako bi učvrstio svoju politiku, činio mnoge ustupke, uključujući i potpunu transparentnost svojih postupaka u korist SAD i ispunjavanje njihovih želja i molbi.

Jeljcin je naivno verovao da će Kozirjev biti u stanju da svima pokaže da Rusija nastupa kao garant mira u raznim regionima, između ostalog i u Jugoslaviji, jer je njegova prednost u tome što je dinamičan čovek savremenih shvatanja.

U Vašingtonu je ministar Ruske Federacije već bio poznat.

– Bio je svetski čovek, blag, tečno je govorio engleski. Kozirjev je bio iskusan diplomata i štićenik Ševardnadzea – govorili su o njemu istoričar Majkl Bešlos i političar Stroub Talbot.

Portparol predsednika Vjačeslav Kostikov pisao je da su se prema Andreju Kozirjevu zapadni partneri odnosili veoma pažljivo. Očigledno je da je Andrej Kozirjev odgovarao Evropi i SAD jer je bio njihov čovek u Kremlju, imao je dobru reputaciju, ispunjavao želje zapadnih partnera i smanjivao opasnost od nepredvidivosti Rusije.

Podržavali su Kozirjeva jer je bio bez pogovora spreman na saradnju, na ispunjavanje svakojakih molbi i naredbi. Bio je ličnost tako potrebna Zapadu. Nažalost, nade koje je Jeljcin polagao u Kozirjeva nisu bile opravdane. Nedostatak iskustva, nepoštovanje tradicija sovjetske diplomatske škole, bespogovorna prozapadna orijentacija, pa i njegov uski vidokrug, naneli su Rusiji u tom teškom periodu ozbiljnu štetu. Mi ćemo se detaljnije zadržati na balkanskom (jugoslovenskom) pravcu spoljne politike.

Predsednik Jugoslavije i poznati pisac Dobrica Ćosić, koji je bio spreman na ustupke radi zaustavljanja ratnih dejstava, zapisao je u dnevniku svoje utiske o Kozirjevu:

„Bleda, hladna, konvencionalna ličnost. Taj čovek ni svojim očima ne uliva poverenje. Predstavlja se kao diplomata velike sile, a po idejama je samo kurir Zapada. Posreduje, ali neubedljivo. Ne verujem u rusku ulogu“.

Ministra Kozirjeva su na Zapadu nazivali „Mister Da“, za razliku od Andreja Gromika, sovjetskog diplomate broj jedan, kome su dali nadimak „Mister Njet“. Naš duhovit narod brzo je počeo da Kozirjeva naziva „našim ministrom njihovih spoljnih poslova“.

Jeljcin se tokom prvih godina malo bavio međunarodnim poslovima i dao je odrešene ruke Kozirjevu, kome je u potpunosti verovao. On je pak odlično koristio takvu situaciju i uvek umeo da ubedi predsednika u neophodnost ovih ili onih koraka.

„Balkanski problem“ je nastao u vreme kad je u Rusiji antikomunistički trend doživljavao vrhunac, kad su odbacivani svi elementi spoljne politike iz sovjetske prošlosti, uključujući i sfere uticaja, kad su odbačeni svi saveznici bivšeg SSSR, a protivnici, navodno, nestali. Evropa i SAD su smatrani idealima demokratije i ekonomskog prosperiteta.



Kakve je ideje imao ministar kad je počeo da rukovodi Ministarstvom spoljnih poslova? Njegova ideja vodilja bile su „univerzalne vrednosti“. Najmanje je govorio o nacionalnim interesima Rusije. Jedino u šta je bio ubeđen od samog početka bilo je to da NATO nije neprijatelj Rusije.

Kozirjev je koketirao sa Zapadom, suprotstavljajući se onima koji su pokušavali da govore o nacionalnim interesima na postsovjetskom prostoru. Jednom je pribegao zanimljivom pristupu – istupio je u ime svojih neprijatelja na susretu ministara spoljnih poslova

OEBS u Stokholmu, 14. decembra 1992. godine.

Pisao je da je „u avionu napisao govor na osnovu članka naših prijatelja iz veoma umerene opozicije, na osnovu programa ‘Građanskog saveza. Odatle sam konkretno prepisao jedan deo i počeo da ga čitam kao da je to moj govor, ništa ne objašnjavajući. Pre toga sam se bio dogovorio s predsedavajućom na tom skupu, Šveđankom, da mogu da nastupim dva puta. Nastupio sam, pročitao ta dva pasusa iz programa ‘Građanskog saveza’. To je izazvalo maltene hladni rat. Tamo su svi o tome pisali, svi su o tome govorili na sav glas, čitav svet se podigao na noge.“

Konkretno, Kozirjev je izjavio da mora uneti ispravke u koncept ruske spoljne politike. Istakavši nepromenljivost kursa NATO i neophodnost očuvanja tradicija, on je zahtevao ukidanje sankcija protiv Jugoslavije, obećao podršku Vladi Srbije, izjavio da će Rusija štititi svoje interese na postsovjetskom prostoru, da je spremna da štiti sebe i svoje prijatelje. Njegove su reči zbunile prisutne. Sam ministar se seća da je silazio s govornice praćen mrtvom tišinom, da je na sebi osećao „prodorne poglede pedeset dvoje kolega – ministara. U njihovim je očima bilo iznenađenje, strah“.

„Andrej, šta možemo da učinimo za tebe?“, pitao ga je državni sekretar SAD Lorens Iglberger, misleći da je Kozirjev nateran da pročita tuđi tekst jer se nalazi u rukama agenata KGB.

Nakon izvesnog vremena Kozirjev je ponovo zatražio reč i umirio prisutne izjavivši da je samo hteo da iznese stavove svojih oponenata, da pokaže realnu opasnost koju predstavlja povratak na kurs ka komunizmu, da se ni predsednik, ni on „nikada neće složiti s onim što sam pročitao u svom prethodnom nastupu“. Ministar je mirne savesti potpisao dokument usvojen na tom zasedanju kojim je Savetu bezbednosti UN preporučeno da „razmotri pitanje ukidanja embarga na isporuku oružja i municije BiH, tj. muslimanskim formacijama“.

O tom nastupu ministra ozbiljno se diskutovalo u Vrhovnom savetu RF, 17. decembra 1992. godine. Jevgenij Aršakovič Ambarcumov je otvorio zasedanje i podneo izveštaj. Osudio je ministrov nastup u Stokholmu: „Ja ne razumem zašto dobronameran odnos prema Srbiji, prema srpskom narodu, treba smatrati reakcionarnim stavom neprihvatljivim za Rusiju.“

Tek je u decembru 1992. godine Andrej Kozirjev prvi put formulisao principe balkanske politike ruske države: princip jednake odgovornosti sukobljenih strana uz odbacivanje „prezumpcije krivice“ isključivo Srba, ublažavanje sankcija prema SRJ kao rezultat gestova dobre volje Beograda, uvođenje sankcija protiv Hrvatske u slučaju nastavka ofanzivnih borbenih dejstava u Srpskoj Krajini. Međutim, ti principi nikada nisu primenjeni u praksi, a njihovo je obelodanjivanje povezano s neophodnošću da se skine optužba za nedefinisanje ciljeva i programa spoljne politike, s krizom Vlade, kada je ministar jednostavno zaigrao na kartu Srbije kako bi ostao u fotelji.

Sjedinjene Američke Države su bile zadovoljne kako je tekla saradnja s Rusijom povodom jugoslovenske krize. Ruski ministar je izvršavao naloge bez pogovora. Opozicioni list „Dan“ objavio je nekoliko dokumenata koji razotkrivaju karakter međusobnih odnosa Andreja Kozirjeva i spoljnopolitičkih struktura SAD. Na primer, 11. aprila 1992. državni sekretar SAD Džejms Bejker je tokom telefonskog razgovora s Kozirjevom izneo svoju molbu da Rusija što pre prizna BiH. Ministar je istog dana dao nalog Kolokolovu i Gluhovu da „hitno pripreme akt o priznavanju Bosne i Hercegovine“. O tom se pitanju nije čak ni diskutovalo. Takvih slučajeva bilo je mnogo. Setimo se, na primer, ministrovih postupaka uoči donošenja sankcija protiv Jugoslavije i za vreme njih.

Osim toga, na savesti Kozirjeva leži uvođenje sankcija Jugoslaviji u maju 1992. godine, zamrzavanje odnosa sa Jugoslavijom, nepostojanje želje da se pažljivo prouče događaji na Balkanu, podrška mešanju u unutrašnje stvari republika bivše Jugoslavije, pritisak na rukovodstvo SRJ da ispuni zahteve Zapada i još mnogo toga.



Amerika za njega „SVETIONIK MORALA“

U JEDNOM svom intervjuu Kozirjev je izjavio da je u početku bio ubeđeni komunista, ali je od 1976. doživeo unutrašnju revoluciju. Zapad ga je zaslepio još 1975. godine, kada je kao mladi diplomata ostao zatečen u jednom njujorškom supermarketu.

– Doživeo sam šok. Ne zbog onoga što sam video na policama, već zbog toga što kupci nisu bili tamo nekakvi kapitalisti, već obični ljudi. Latinoamerikanci ili Afroamerikanci, koji očigledno nisu bili „beli okovratnici“. Oni su punili svoje korpe.

Tamo je takođe pročitao roman Borisa Pasternaka „Doktor Živago“. Iz knjige je zaključio da sovjetski sistem ne trpi ličnu slobodu i „ta okolnost me je dovela do potpunog unutrašnjeg disidentstva“. Za njega je „Amerika bila svetionik moralne istine“ i odigrala je ključnu ulogu u njegovom životu.

ZADRŽAO ANTIRUSKU POZICIJU

ANDREJ Kozirjev danas živi u SAD, piše knjige, daje intervjue. Optužuje Rusiju za nuklearnu ucenu i poziva Zapad na mešanje u unutrašnje poslove Rusije. Od svoje antiruske pozicije bivši ministar nije odustao.

(Novosti)

KOMENTARI



4 komentara

  1. šiško says:

    Takvih mrzitelja Rusa i Srba je bilo svuda, u svim državama, na najvišim funkcijama. I ima ih i danas. To su uglavnom bivši nacistički funkcioneri i oficiri ili njihovi potomci. Nismo znali, ali smo osećali da se na nama sprovodi dobro osmišljen plan protiv kog mi nemamo mnogo šanse. Čudo pa je bilo ko preživeo. Mora da su naši neprijatelji i to isplanirali. *** Ali nešto drugo je mnogo važnije da se pomene. Nismo mi toliko mnogo pogrešili u oceni zapada. Naš stav prema njemu je bio u dobroj meri zasnovan na realnosti. U to vreme, devedesetih, pa i neku godinu kasnije Amerika i EU su zaista i bile drugačije. To jesu bile zemlje slobode, pravde, demokratije, prosperiteta u kojim je svako imao šansu da uredi svoj život najbolje što ume. U medjuvremenu zapad se drastično promenio. Ovde nije bitno da li je ono ranije bila samo šarena laža, Potemkinova sela, ili su stvari i kod njih krenule nizbrdo. S pravom ili ne, mi svi smo zapad smatrali idealom kom treba težiti. Dakle, nismo mi bili budale, nego su se stvari promenile.

  2. Gagi says:

    Jesmo mi bili budale jer smo zaboravili istoriju, narod kome se to desi ponovo ispasta i strada na isti nacin. Turci su vodili englesku politiku kada su nas 400 god.nabijali na kolac. Ko nas je napao u I sv. ratu, ko nas je bombardovao u II sv. ratu, ko nas je bombardovao 99 god. Ko je pomogao proterivanju Srba sa KiM i Krajine, ko nam je razarao privredu i ekonomiju od 2000-te god. na ovamo. Kakav crni zapad, kroz celu istoriju su bili kolonijalisti i ljudozderi koji su otimali tudje vrednosti. Povremeno su menjali politicke sisteme i uredjenja da bi sakrili svoje prave namere koje su vekovima ostale iste, napredak kulture i civilizacije im je samo doprineo da se bolje maskiraju i nanovo prevare stare-nove zrtve. Nema tu nikakve popravke, sve njihovo je zasnovano na lazi i prevarama, jednostavno, to je takav zivotni duh i filozofija zivota. Svetski haos ce trajati dok njih bude bilo i dok im drugi moralni jadnici ukazuju neskriveno divljenje i podrsku za "zivotni i nacionalni uspeh". Slicno je i kod nas u zemlji,"elita" naseg drustva nisu hirurzi i akademici, ne, forsiraju se kontroverzni biznismeni i neki moralni olos. Ocigledno da je kod nas uveden taj isti zapadni model, grdne serpe su tada stradale.

    • šiško says:

      Ne govorim o zapadnoj spoljnoj politici, već o unutrašnjem uredjenju i organizaciji njihovih država i društava. Istina, to uredjenje je u velikoj meri počivalo na pljački siromašnog dela planete, ali to nije bilo očigledno, čak ni gradjani zapadnih zemalja o tome nisu znali ništa, a ako su nešto i znali, sve je bilo tako lepo upakovano i umiveno da je izgledalo najnormalnije da rudnike dijamanata u Africi poseduju beli kolonizatori, a da u njima u nehumanim uslovima i uz bednu nadnicu rade crni urodjenici. Seti se kako je objašnjavano savezničko bombardovanje Srbije 1945: "isterivali Nemce"! Sačuvaj me Bože. Pošto je ovo objašnjenje potpuno besmisleno, mi smo doneli jedini zaključak koji smo mogli, da su oni, saveznici, mooogo glupi. I na tome je i ostalo. Ko bi mogao pretpostaviti da su toliko perfidni da bombarduju nekog ko se borio i za njihovo oslobadjanje, pa još da ga farbaju ovako glupim opravdanjima? Ali ovo je jako duga priča o kojoj bi se moglo raspredati danima, a nama to nije potrebno. Potrebno nam je samo da saznamo što više istinitih podataka o prošlosti i razvejemo sve iluzije o svojoj i svetskoj istoriji.

  3. doktrina soka says:

    Kozirjev? A koliko ima nasih necastivih u svim strukturama u EU SADe i Rusiji koji rade protiv Srbije i srpskog naroda,a tek koliko ih ima u Srbiji,koji ljube skute za sitnis,kao JASLOVACA DANICA DRASKOVIC I NJEN USKOPLJENI MUZ,PLJUJU LI GA PLJUJU PO SRBIMA I SRBIJI.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *