Амерички Deus ex machina

Američki Deus ex machina

14 februara 2019

Piše: Filipš Rodić

Savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džon Bolton izgleda ima sklonost da čini, manje ili više slučajne, greške koje mnogo govore. U prošlom broju, kada smo pisali o situaciji u Venecueli, ukazali smo na propust koji je učinio na konferenciji za novinare, javnosti jasno pokazujući svoju beležnicu na kojoj je pisalo „5.000 vojnika u Kolumbiju“. Slučajno, ili namerno, ovim je pokazao da Vašington razmatra planove za rešavanje krize u Venecueli koji nisu baš miroljubivog karaktera. Druga njegova greška počinjena dva dana ranije (27. januara) mnogo je manje stvar proračunatosti, a mnogo više podsvesti. U jednom „tvitu“ u kojem razmatra situaciju u Venecueli, Bolton je, naime, pogrešno napisao ime samoproglašenog predsednika naftom najbogatije zemlje na svetu i umesto Gvaido (Guaidó) napisao Gijado (Guiado) što na španskom znači „vođen“, „onaj kojim se upravlja“, odnosno, u slobodnijem prevodu, „marioneta“. Da li je Džon Bolton ovim lapsusom u stvari rekao ono što zaista misli o najnovijem venecuelanskom borcu za demokratiju? Moglo bi biti, pošto postoje ozbiljne indicije da su Huan Gvaido i njegovi saborci „bebe iz epruvete“ američke laboratorije za obojene revolucije.

Ovaj „opskurni lik“ iz „politički marginalne partije“ (njegova stranka „Narodna volja“ u Skupštini Venecuele ima svega 14 od 167 poslanika), kako ga u tekstu „Stvaranje Huana Gvaida: Kako je američka laboratorija za smenu režima stvorila lidera udara u Venecueli“ opisuju američki istraživački novinari Den Koen i Maks Blumental, postao je predsedavajući Skupštine iako je i u sopstvenoj partiji doskora bio kadar srednjeg nivoa. Sve se to, navode oni, promenilo „posle jednog telefonskog poziva potpredsednika SAD Majka Pensa“ kada se Gvaido proglasio za prelaznog predsednika Venecuele.

Da se zaista vrlo verovatno radi o koordinaciji s Vašingtonom, ukazuje i promptna odluka predsednika SAD Donalda Trampa da ga prizna za novog vođu ove južnoameričke države, ali i horsko odobravanje vodećih američkih medija glavnog toka poput „NJjujork tajmsa“ („čovek osvežavajućeg stila i vizije koji će Venecuelu povesti napred“), „Blumberga“ („nadajmo se da će se Gvaidov rizik isplatiti, za šta će mu biti potrebna pomoć spolja), ili „Volstrit džornala“ („Gvaido je novi demokratski vođa Venecuele“).

TREĆI ČOVEK IZ KARAKASA

Iako deluje kao da se stvorio niotkuda, Gvaidu su put do pozicije opozicionog prvaka (za sada samo opozicije) utabala dvojica njegovih prethodnika – Enrike Kapriles i Leopoldo Lopez. Kapriles, vođa najjače opozicione partije „Pravda pre svega“, u dva navrata je bezuspešno pokušao da „čaviste“ svrgne s vlasti na predsedničkim izborima (2012. je izgubio od Uga Čaveza i 2013. od Nikolasa Madura). Američka agencija „Asošijeted pres“ ga je svojevremeno opisala kao „potomka jedne od najbogatijih venecuelanskih porodica, ali često vulgarnih manira i govora“. Leopoldo Lopez, koji se smatra Gvaidovim direktnim mentorom, lider je njegove „Narodne volje“ i pripadnik samog vrha venecuelanske aristokratije, s obzirom na to da je jedan od direktnih potomaka prvog predsednika Venecuele Hozea Antonia Paeza. Svestan da, za razliku od Kaprilesa, nema ni najmanje šanse da „čaviste“ skine s vlasti legalnim putem, pobedom na izborima, Lopez, obrazovan na Prinstonu i Harvardu, pribegavao je drugoj taktici – organizovanjem nereda i drugih nasilnih akcija koje su se često graničile s terorizmom. Zbog toga je, pošto je osuđen na skoro 14 godina zatvora septembra 2015, smešten u kućni pritvor gde se nalazi i danas.

Gvaido je, kako pišu Koen i Blumental, „proizvod više od decenije duge marljive trijaže elitnih američkih fabrika za promenu režima“, te je „odgajan kako bi podrivao venecuelansku socijalističku vladu, destabilizovao zemlju i jednog dana preuzeo vlast“. „Iako je bio minorna figura u venecuelanskoj politici, on je godinama tiho dokazivao svoju valjanost u američkim koridorima moći“, navode oni. Argentinski sociolog i stručnjak za venecuelansku politiku za njega je rekao da je napravljen „logikom laboratorije – mešavina je više elemenata koji stvaraju ličnosti koje, iskreno, osciliraju između smešnog i zabrinjavajućeg“.

Gvaido se danas javnosti prodaje kao heroj koji će vratiti izgubljenu demokratiju, poštovanje ljudskih prava i slobodu, ali je čitavu svoju političku karijeru proveo u najnasilnijoj i najekstremnijoj venecuelanskoj političkoj partiji pod okriljem već pomenutog Leopolda Lopeza koja je u velikoj meri izolovana i u venecuelanskoj opoziciji. Prema političkom analitičaru i istraživaču javnog mnjenja Luisu Visenteu Leonu, Gvaidova partija je usamljena jer većina stanovništva „ne želi rat nego rešenje“. Ali, prema Koenu i Blumentalu, upravo to je razlog zbog kojeg je Vašington izabrao njega – od Gvaida se ne očekuje da Venecuelu vodi ka demokratiji, nego da uruši zemlju koja je poslednje dve decenije bila bastion otpora američkoj hegemoniji.

BEOGRADSKI ĐAK

Poreklom iz skromne porodice, Gvaido se, kako je rekao, sa 16 godina razočarao u Uga Čaveza kada je u katastrofalnom klizištu koje je 1999. pogodilo njegov rodni Vargas poginulo više desetina hiljada ljudi. Pošto mu je postalo jasno da „zemlja pod Čavezom klizi ka totalitarizmu“, po završetku osnovnih studija 2007. otišao je u Vašington na postdiplomske studije javne administracije na Univerzitetu „Džordž Vašington“ u američkoj prestonici. To što je bogati Kapriles studirao u Americi nije toliko čudno, ali je interesantno da je i siromašni Venecuelanac Gvaido imao tu priliku. Pre odlaska u Vašington, međutim, sumnja se da se Gvaido obreo i u Srbiji zajedno sa „grupom studenata iz Venecuele“ koji su, kako je 2007. pisala privatna američka obaveštajna agencija sa bliskim vezama sa zvaničnom američkom obaveštajnom zajednicom „Stratfor“, „5. oktobra 2005, na petu godišnjicu pada Miloševićevog režima, doputovali u Beograd na obuku u Kanvas, koji je tada svoju pažnju usmerio na Venecuelu“. Za Centar za primenjenu nenasilnu akciju (Kanvas), koji predvodi bivši otporaš Srđa Popović, u ovom tekstu se navodi da je „saveznik Fridom hausa i Instituta Albert Ajnštajn, a preko njih sa USAID-om i američkim Stejt departmentom“. „Venecuelanski studenti su tek nedavno postali aktivni u borbi protiv Čaveza“, pisao je 2007. „Stratfor“, dodajući da su „predstavljali kičmu opozicionog protivljenja odluci vlade da se ne produži licenca za emitovanje jedinoj smislenoj privatnoj televizijskoj stanici u zemlji, RCTV“. Zanimljivo je da su ti protesti, demonstracije u zaštitu televizije koja je imala vodeću ulogu u neuspelom vojnom udaru protiv Čaveza iz 2002. godine, prvi na kojima je Gvaido aktivno učestvovao i imao konkretne zadatke.

Iz tih demonstracija rođena je grupa pod nazivom „Generacija 2007“, čiji je i Gvaido pripadnik i koja ima vodeću ulogu u rušenju bolivarskih vlasti u Venecueli. Nešto poput našeg „Otpora“. Na ovu „generaciju“ se, kako otkrivaju dokumenta iz 2007. koja je objavio „Vikiliks“, ozbiljno računa, a tadašnji američki ambasador u Venecueli Vilijam Braunfild je za njih pun reči hvale.

Gvaido je i 2010. išao na obuku i konsultacije sa proameričkim i američkim stručnjacima za obojene revolucije. Vlada Venecuele objavila je 2014. dokumenta koja ukazuju da je novembra te godine Gvaido u društvu još nekoliko svojih kolega bio na tajnom sastanku u Hotelu „Fiesta meksikana“ u Meksiko Sitiju koji su organizovali Oto Rajh, bivši pomoćnik američkog državnog sekretara, i bivši predsednik Kolumbije, glavna američka poluga u borbi protiv Uga Čaveza Alvaro Uribe. Prema ovim dokumentima, za obuku venecuelanskih otporaša „srpskim facilitatorima“ je plaćeno 10.498 dolara. Sastanku su, prema dokumentima, prisustvovala i trojica krupnih igrača u trgovini naftom – Gustavo Torar, Eligio Sedenjo i Pedro Bureli – koji su i platili ukupne troškove sastanka u iznosu od 50.326 dolara. Torar, koji se smatra filantropom, povezan je s privatnom meksičkom naftnom kompanijom „Petrokvemika del Golfo“, Sedenjo je odbegli venecuelanski biznismen koji je tražio azil u SAD, a Bureli je bivši direktor venecuelanske naftne kompanije PDVSA, i jedan od direktora u američkoj investicionoj banci „Džej-Pi Morgan“.

Sve i da nijedan od iznetih navoda nije tačan i da Gvaido nikada nikakve veze nije imao sa američkim establišmentom, Kanvasom i sličnim organizacijama, čudna je koincidencija da je, opet po pisanju „Stratfora“ od 4. februara 2019, obećao da će „njegova vlada“ ukinuti ograničenja stranim kompanijama u eksploataciji venecuelanske nafte, što nikako nije u interesu ni gore navedenih biznismena/filantropa, niti Vašingtona. A ako verujete u koincidencije, onda je, možda, ključni dokaz da su Gvaida za sadašnju ulogu godinama pripremali Amerikanci u izjavi visokog američkog zvaničnika iz Bele kuće „Vašington postu“: „Godinama sprovodimo istu strategiju – stvaranje međunarodnog pritiska, organizovanje međunarodne opozicije i rad na mirnom obnavljanju demokratije. Ali falio nam je taj unutrašnji deo. On je bio potreban da bi naša strategija bila koherentna i kompletna.“

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *