АМЕРИЧКИ СТРУЧЊАК ТВРДИ: Америка је почела да пропада, а све је кренуло од БОСНЕ!

AMERIČKI STRUČNJAK TVRDI: Amerika je počela da propada, a sve je krenulo od BOSNE!

19 juna 2019

Duh pokojnog američkog diplomate Ričarda Holbruka nedavno se ponovo ukazao na Balkanu.

Čovek koji je u stilu pitbula vodio američku spoljnu politiku u ovom delu sveta tokom 1990-ih ponovo je spomenut u kontekstu Kosova, kada je bivši glavnokomandujući američke vojske u Evropi Ben Hodžis Srbima i Albancima poručio: „Treba vam novi Holbruk!“



Pre nešto više od mesec dana, uticajni američki magazin „Atlantik“ objavio je opširnu analizu sa dramatičnom objavom: „Američki vek“ je završen. Ono što je interesantno, jeste da je autor analize, pisac i novinar Džordž Paker kraj dominacije donedavno najveće svetske supersile opisao kroz život i karijeru upravo — Ričarda Holbruka.

Paker piše da je ono što se obično zove „američki vek“ trajalo zapravo nešto više od 50 godina, što je bio i Holbrukov životni vek. Počeo je krajem Drugog svetskog rata i bumom koji je usledio — stvaranje Ujedinjenih nacija, NATO-a, nicanje globalnog slobodnog tržišta…

„Naš osećaj da možemo sve dao nam je Maršalov plan i Vijetnam, Dejtonski mir i beskrajni rat u Avganistanu. Naše samopouzdanje i energija, naš zamah i ambicije, naše preterivanje i slepilo — sve je bilo kao kod samog Holbruka. On je bio naš čovek. Zato pričam ovu priču“, piše Paker.

„Služio je kao diplomata u administracijama svih demokratskih predsednika SAD, od Džona Kenedija do Baraka Obame, od Vijetnama do Avganistana. Ali, njegov egoizam udaljio ga je od nadređenih i od kolega, iako nikada nije ostvario životni cilj — da postane državni sekretar. Nije bio veliki strateg, ali je zbog velikog javnog prisustva postao otelotvorenje određenih ideja u akciji. Njegovi pogledi potiču iz samog srca njegovog karaktera, gde je Amerika nešto više od njene gole moći.



On je verovao da moć donosi i odgovornost i da ako se ne suočimo s njom, onda će svet postati gore mesto, a problemi drugih ljudi će postati naši problemi. Ako mi ne uradimo ništa, niko drugi neće. Ne obavezno silom, nego punom težinom američkog uticaja. To je bila Holbrukova doktrina, potvrđena u Dejtonu, gde je on okončao rat i doneo nestalan mir u Bosnu. Ta zemlja svoje postojanje duguje liberalnom internacionalizmu Američkog mira (Pax Americana).

Poenta je jasna: Srbi su loši momci

Sada kada te reči pripadaju istoriji i kada smo se predali nacionalizmu čija me ružnoća sve više i više podseća na balkansku politiku, trebalo bi da ponovo posetimo Bosnu da bismo videli šta se gubi kada Amerika odluči da ostavi svet na miru“, piše Paker.

Paker se zatim upušta u detaljno, ali prilično pojednostavljeno predstavljanje suštine sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Poenta je jasna: Srbi su loši momci čija je „fašistička vojska“ pokušala da satre sve što nije srpsko u Hrvatskoj i BiH, a Amerika je jedina koja je to zlo mogla da zaustavi.

Tu je na scenu stupio novi američki predsednik Bil Klinton, koji je, prema Pakerovim navodima, bio opčinjen knjigom „Balkanski duhovi“ autora Roberta Kaplana. U toj knjizi je Balkan opisan kao region natopljen krvlju prastarih plemenskih mržnji: Ovi ljudi se bore jedni protiv drugih od postanka sveta.

„Kaplan je proputovao Balkan čitajući klasik Rebeke Vest ’Crno jagnje i sivi soko‘, o njenom putovanju kroz Jugoslaviju neposredno pred Drugi svetski rat, knjigu sa jakim prosrpskim i antimuslimanskim stavom“, piše dalje Paker.

„Tamo gde su Evropljani videli rat civilizacija, Amerikanci su digli ruke pred neshvatljivim problemima Starog sveta. Mi ne možemo da razumemo nacionalizme drugih ljudi — iako mi imamo sopstveni, rasni — jer smo svoju republiku izgradili na univerzalnim i optimističnim idejama. Krv i zemlja su za gubitnike istorije“, dodaje Paker.



„Amerika mnogo bolje razume nacionalizam sada, kad je ’američki vek‘ završen, a neki od nas više zvuče kao Srbi. Ali, te 1993. godine smo iza sebe imali tek dobijen Hladni rat i zajahali smo svet. Umesto uzdržavanja, došlo je širenje demokratije kao spoljna politika nove ere. Velika strategija Amerike postala je širenje tržišne demokratije širom sveta kroz podršku slobodnoj trgovini, liberalizovanju ekonomije, širenju NATO-a na Istok. To je postala spoljna politika globalizacije. Kakve veze s tim ima jedan krvavi, mali plemenski rat?“, piše Paker.

Prema njegovim rečima, Kaplanova knjiga je ostavila dubok utisak na Klintona, zbog čega je on oklevao da se umeša u rat u Bosni. „Knjiga putopisa o knjizi putopisa došla je u šake mladog predsednika i on je promenio stav prema Bosni. Spoljna politika nema nikakvog smisla“, navodi Paker.

Ipak, u leto 1994. godine, Bil Klinton i tadašnji državni sekretar Voren Kristofer postavili su Holbruka za pomoćnika državnog sekretara, sa zadatkom da pokuša da zaustavi rat na Balkanu, koji je u tom trenutku ušao u četvrtu godinu.

Ambasadore, uzmite tri

Kako piše Paker, Amerika je nakon „Oluje“ i Srebrenice odlučila da okonča rat na Balkanu kroz pojačan diplomatski pritisak, uz podršku NATO lovaca. Holbruk je ovo video kao svoju životnu priliku.

„U Miloševićevoj palati u Beogradu Holbruk je dočekan kao stari drugar iz kafane. Kada je batler u belom došao da ponudi mineralnu vodu i rakiju, Holbruk je pitao: ’Mogu li da uzmem dve?‘, Milošević je odgovorio: ’Ambasadore, uzmite tri‘“, prepričava ovaj susret Paker.



Tada su počeli pregovori oko mogućeg načina da se okonča sukob. Milošević je pio viski, a Holbruk se držao rakije.

„Priča, piće i hrana potrajali su osam sati. Milošević je pio sve vreme, malo bi ga uhvatilo, pa bi se otreznio i tako nekoliko puta. Za to vreme, Holbruk bi samo prineo šljivovicu ustima i jedva je liznuo“, piše Paker.

Usledili su udari NATO-a na Republiku Srpsku, nakon kojih je rukovodstvo na Palama bilo prisiljeno na povlačenje. Milošević je odredio pregovarački tim i tako su postavljene koordinate za pregovore u Dejtonu.

Paker do detalja opisuje atmosferu u bazi Rajt-Paterson, jednoj od najvećih u SAD, gde su pregovarači u prilično strogim uslovima bili prepušteni jedni drugima i iscrpljujućim razgovorima. Dogovor je na kraju postignut, a Holbruk je ubeležio veliku pobedu.

Paker piše da Dejton ne može da se poredi sa velikim istorijskim događajima poput Maršalovog plana ili otvaranja Kine, jer je rešio lokalni problem, „mali rat na opskurnom mestu bez posledice bilo gde izvan sebe samog“. „Dejton nije obeležio novi put napred u američkoj priči. Pre će biti da je bio početak jednog kraja“, piše Paker.

On navodi da nije tako izgledalo na prvi pogled. Delovalo je da je Holbruk postao autor nove doktrine.

„Setite se kasnih devedesetih: ’Majkrosoft‘, tomahavk rakete, film ’Titanik‘. Naša ekonomija, naša vojska i kultura bili su bez premca. Stvari su se u međuvremenu promenile. Bio je to vrhunac ’američkog veka‘. Ali, nije postojala nikakva Klintonova doktrina, pa čak ni spoljna politika, osim neograničenog poverenja predsednika u globalizaciju. Sve je išlo nabolje samo od sebe, a ako su se ljudi međusobno ubijali u istočnom Kongu ili južnom Balkanu, kakve je to zaista veze imalo s Amerikom“, navodi Paker.

Opisujući okolnosti u kojima je Holbruk delovao, Paker piše da Amerika tada praktično nije imala rivale.

„Prema Dejtonskom sporazumu, u posleratnoj Bosni razmešteni su i ruski vojnici pod komandom NATO-a, što je prvi i poslednji put da se to desilo. NATO se širio do samih granica bivšeg SSSR-a, a Holbruk se nije obazirao na upozorenja ljudi poput Henrija Kisindžera, da bi takvo ponašanje moglo da podstakne rusku paranoju. Čega je Rusija imala da se plaši sa Zapada? Hteli smo samo da ih uključimo u širi krug evropskih demokratija, ali ne i u NATO. Jedina vrlina realpolitike jeste u tome što vam daje osećaj za interese drugih ljudi, a Kisindžer je smatrao da je Holbruk previše razmetljivi Amerikanac da bi razumeo zašto bi Rusija mogla da pomisli da je opkoljavaju. Rizik njegove doktrine je u njenom liberalnom imperijalizmu“, piše Paker.



Ako bi morao da se odredi tačan trenutak kada je počeo pad Amerike, Paker navodi 1998. godinu. Zaokupljen skandalom oko Monike Levinski, Klinton se nije obazirao na opasnost koja je već dolazila od Al Kaide. „Da li je ikada neka zemlja kombinovala toliku moć sa tako malo odgovornosti? Polako, gotovo neprimetno, izgubili smo suštinsku veru u sebe“, vajka se Paker.

Rusija je jedina pribrana

Neuspeh posleratne Bosne Paker navodi kao ključni dokaz propasti Amerike.

„Ispostavilo se da su gospodari rata bili ispred svog vremena. Američki ekspert za Bosnu Kurt Basuener nazvao je Trampa ’prvim balkanskim predsednikom Amerike‘. Njegovi javni nastupi zvuče kao prevodi sa srpskog“, navodi Paker.

Ali, Amerike na Balkanu više gotovo i da nema, piše na kraju opširne analize u „Atlantiku“.

„Posle povlačenja SAD, Bosna je postala politički vakuum. Vakuum je polako počela da ispunjava Rusija“, piše Paker.

„Jedina zemlja koja ovde ima neki plan je Rusija“, rekao je Pakeru Emir Suljagić, sarajevski profesor.

Evropljani stalno nešto mrse, verujući u moć procedure i birokratije umesto politike i vizije. Amerika je podeljenija nego Bosna. A Rusija je jedina pribrana.“

(Sputnjik)

KOMENTARI



6 komentara

  1. Milan says:

    Ne mogu da verujem šta sve izmišljaju! Ispada da nakon američkog mešanja Bosna je procvetala, a samo Amerika je propala.

    • Velika Metla says:

      Kad god nešto čuješ,vidiš,pročitaš,drži UVEK na umu šta su nam preci ostavili u "amanet",a to je da je "zapadu majka laž,a otac obmana",i ništa te neće iznenaditi. Mene bi od zapšada samo nešto ljudsko iznenadilo. Mada znam da od takvog iznenađenja nema ništa.

  2. milorad2 says:

    haha holbruk je u paklu a medlinka uskoro stiže tamo i to punom brzinom,USA su pečena i razbijena država a to je sve samo dokaz da se sa bosnom ne treba zezati, SVI koji su tamo upadali su PUKLI odma posle toga, pa ne beže bosanci odatle bezveze:)

  3. teoretičar says:

    Lični pogled...Dosadno je i ako ne volite dosadu, nemojte čitati...Postoje ličnosti koje prave pare tako što objavljuju tekstove raznih tragedija u izgledu. Tako i ekonomskih. Svaki dan po je.an svetski stručnjak objavi po jedan članak o recesiji, jer to je isplativo i donosi pare ali ne svima. Zato stručnjaci imaju 365 verzija, odnosno za svaki dan po jednu i u 200 oblika odnosno za svaku državu po jednu verziju. I onda njih 1999,99 stručnjaka izlazi sa svojim stručnim ponudama na medijsko tržište koje u svakoj državi ima četir pravca. Deo medija ima pravac gore u nebo, deo na dole u Ad, deo levo i deo desno i to se zove turistički smerovi. Znači, bar sto država ima ta 4 medija suprotstavljenih smerova da bi se razbila monotonost i monopol jednog medija i nikada jedan medij ne uskače u smerove drugih medija jer je to zabranjeno zakonom o intelektualnoj svojini. U državama kao Srbija ima medija u 27,5 pravaca tako da svetski stručnjaci i nemaju dovoljno članaka, ali na primer, naši mediji ubacuju i svoja razmišljanja u tekstove i tako nadomeste manjak ponude na tržištu. Nemam pojma ko je ovaj stručnjak, ali oni svi imaju diplome harvarda, beograda, tifanija, oksforda i ostalih velikih naučno-psiholoških univerzita za lobotomiju i vratolomiju. I onda mi čitamo i radujemo se što merika i engleska idu u smeru da budu proleterska, ali ne može to tako uvek. Na primer mi smo u hiper recesiji od 1985. sa povremenim menjanjem intenziteta ali još nije izmišljen naziv za neke naše intenzitete jer smo iscrpeli i super i hiper a mikro kao recesija ne postoji ni u svetu a još manje u Srbiji. I dobro je jer su na mikro recesiju osetljivi svi ljudi na svetu koji su na nivou mojeg bogatstva. U Merici su preživeli i 2000. i 4. ne znam ni ja koju sve nisu i sećam se da se ljudi okretali i posmatrali na sve strane i iza svakog ćoška gde je ta recesija. Ko da igraju (za medije tabu) igru Pokimon. Mislim, mediji su pisali o toj igri ali je nakon ispunjenja zadatka na snagu nastupila zabrana jer taj Pokimon je ustvari savremena industrija i sastavni je deo kulture svakog naroda na svetu. Iznad svega, pokimon je prirodno imun na recesiju.

  4. teoretičar says:

    Niko i nikad nije uspeo da pronađe ni jednu jedinu recesiju na ulici(nisu to pokimoni), osim onih istorijski svakodnevnih, mediji su se potrudili da nabave i objave na hiljade reklamnih i studijskih recesija i imate čuvenu bilbord reklamu kako prelepa ženka od svojih 35 40 leta surovo plače na bilbordu i kuka verovatno iz sveg glasa "Ja ne želim da izgubim moju kuću" Samo se nečuje jer bilbordi još nemaju zvuka ali biće pre sledeće recesije tako da ćemo gledati elektronske bilborde u panoramiku i sinemaskopu uz zastrašujuće zvukove naricanja prelepe žene. Nas nekoliko dokonih i već decenijama debelo iskusnih i recesovanih ljudi stalo ispod i sa tugom izglasamo da pomognemo prelepoj ženi. Jeste prelepa ali joj nije trebala pomoć jer kada smo se raspitali za njeno ime, ispalo da je ona jedna od vrlo plaćenih manekenki. Kako god okrenete, ljudi plaćali skupu naftu i skupe bilborde, e ali nisu kompanije i seljaci. Za njih nije bilo ama baš nikakvog poskupljenja nafte jer oni ne mogu da zarade tolike pare i svi bi zatvorili kapije. Ali, eto nisu. 2008. 9. recesije je bila tolika dreka da sam se ja sakrio u klozet na mesec dana da me nebi neki reces gurnuo pa da padnem. I posle mi se smeju i kažu ma neće te niko gurnuti. Tu su bre subvencije, tvoja banka dobila 500 milijardi samo da nastavi da nam pozajmljuje pare a tvoj račun u banci je moćan kao i uvek. Jeste, ja sam imao ogroman novac u banci. Negde oko 453,799 dinara a ako hoćete može i evra. Zovite ih kako god hoćete, samo ih nemojte razbiti. Nema brale, ništa nije propalo. Danas sam duplo bogatiji. E, ali u Srbiji držim nešto manje novca u banci, iako opet moćna rezerva, Uvek nastojim da to bude bar 250 dinara. Za debele svinje svake jeseni ja imam dovoljno novca od kamata. Ne baš jako debele jer ja nesmem da jedem masno pa onda najrađe kupujem one žgoljave svinje dvaestries kila žive vage. I ima za svaku slavu, 1 maj, 4 džulaj, 29 november dan republike, uskrs i božić a ja slavim i katolički i pravoslavni kao i sve svece po oba kalendara. Mislim, ja nisam rasista kada su sveti dani u pitanju. Dakle, o kakvoj recesiji čovek priča? Jel se to jede? Jeste li onda imali samo 100 grama leba po glavi stanovnika u vašoj kući? Imate li danas duplo kada ste se izvukli iz recesije? Ja nemam. I dalje kupujem žgoljave primerke svinja a ponekad i ovaca. Ja sam belosvetski čovek i svaki dan sretnem bar 3 do 5000 ljudi ali u zadnjih 10 godina nisam sreo ni jednog jedinog čoveka koji je izgubi nešto zbog recesije. Zato ne razbijajte glavu, Plata nam ne može biti manja nego što jeste, jer ih sramota da nam daju još manje para, a i mi svi umemoi da radimo manje nego što oni mogu da nas plate, kuću možete izgubiti većinom ako ste kockar i ako je imate. Današnje mlade generacije su pametne. Oni uopšte i ne zidaju kuće, i to nije slučaj samo u Srbiji nego i u celom svetu, osim nekih manijaka i ne mogu ni da je izgube. Narodi sveta su oduvek u recesiji. A o bankama ima ko da brine. Vaše ogromne pare ne mogu propasti ni u jednoj banci. Ja sam živi primerak. U osvrtu na recesije nisam diskutovao one recesije na nivou države jer to je neki poseban nivo koji je izvan mojih saznanja i verujem da niko od običnog sveta nema pojma zašto država uđe u neki proces sa tako rasističkim imenom, ali eto uđe i onda nas počnu ubeđivati da plate mora da se smanje ali i tome došao kraj. Nemaju šta da smanje tako da ja baš i ne razumem o čemu se tu radi. Amin.

    • teoretičar says:

      auuuuu, ova dva komentara, ako su objavljiva, trebala su da se nađu ispod teksta "NAJPOZNATIJI EKONOMSKI STRUČNJAK TVRDI: Nova svetska kriza – USKORO" Neki pokimon ubacio ovde ali nije u stanju da je postavi na pravo mesto.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *