АМЕРИЧКИ СТРУЧЊАК ТВРДИ: Америка је почела да пропада, а све је кренуло од БОСНЕ!

АМЕРИЧКИ СТРУЧЊАК ТВРДИ: Америка је почела да пропада, а све је кренуло од БОСНЕ!

19 јуна 2019

Дух покојног америчког дипломате Ричарда Холбрука недавно се поново указао на Балкану.

Човек који је у стилу питбула водио америчку спољну политику у овом делу света током 1990-их поново је споменут у контексту Косова, када је бивши главнокомандујући америчке војске у Европи Бен Хоџис Србима и Албанцима поручио: „Треба вам нови Холбрук!“



Пре нешто више од месец дана, утицајни амерички магазин „Атлантик“ објавио је опширну анализу са драматичном објавом: „Амерички век“ је завршен. Оно што је интересантно, јесте да је аутор анализе, писац и новинар Џорџ Пакер крај доминације донедавно највеће светске суперсиле описао кроз живот и каријеру управо — Ричарда Холбрука.

Пакер пише да је оно што се обично зове „амерички век“ трајало заправо нешто више од 50 година, што је био и Холбруков животни век. Почео је крајем Другог светског рата и бумом који је уследио — стварање Уједињених нација, НАТО-а, ницање глобалног слободног тржишта…

„Наш осећај да можемо све дао нам је Маршалов план и Вијетнам, Дејтонски мир и бескрајни рат у Авганистану. Наше самопоуздање и енергија, наш замах и амбиције, наше претеривање и слепило — све је било као код самог Холбрука. Он је био наш човек. Зато причам ову причу“, пише Пакер.

„Служио је као дипломата у администрацијама свих демократских председника САД, од Џона Кенедија до Барака Обаме, од Вијетнама до Авганистана. Али, његов егоизам удаљио га је од надређених и од колега, иако никада није остварио животни циљ — да постане државни секретар. Није био велики стратег, али је због великог јавног присуства постао отелотворење одређених идеја у акцији. Његови погледи потичу из самог срца његовог карактера, где је Америка нешто више од њене голе моћи.



Он је веровао да моћ доноси и одговорност и да ако се не суочимо с њом, онда ће свет постати горе место, а проблеми других људи ће постати наши проблеми. Ако ми не урадимо ништа, нико други неће. Не обавезно силом, него пуном тежином америчког утицаја. То је била Холбрукова доктрина, потврђена у Дејтону, где је он окончао рат и донео несталан мир у Босну. Та земља своје постојање дугује либералном интернационализму Америчког мира (Pax Americana).

Поента је јасна: Срби су лоши момци

Сада када те речи припадају историји и када смо се предали национализму чија ме ружноћа све више и више подсећа на балканску политику, требало би да поново посетимо Босну да бисмо видели шта се губи када Америка одлучи да остави свет на миру“, пише Пакер.

Пакер се затим упушта у детаљно, али прилично поједностављено представљање суштине сукоба у бившој Југославији. Поента је јасна: Срби су лоши момци чија је „фашистичка војска“ покушала да сатре све што није српско у Хрватској и БиХ, а Америка је једина која је то зло могла да заустави.

Ту је на сцену ступио нови амерички председник Бил Клинтон, који је, према Пакеровим наводима, био опчињен књигом „Балкански духови“ аутора Роберта Каплана. У тој књизи је Балкан описан као регион натопљен крвљу прастарих племенских мржњи: Ови људи се боре једни против других од постанка света.

„Каплан је пропутовао Балкан читајући класик Ребеке Вест ’Црно јагње и сиви соко‘, о њеном путовању кроз Југославију непосредно пред Други светски рат, књигу са јаким просрпским и антимуслиманским ставом“, пише даље Пакер.

„Тамо где су Европљани видели рат цивилизација, Американци су дигли руке пред несхватљивим проблемима Старог света. Ми не можемо да разумемо национализме других људи — иако ми имамо сопствени, расни — јер смо своју републику изградили на универзалним и оптимистичним идејама. Крв и земља су за губитнике историје“, додаје Пакер.



„Америка много боље разуме национализам сада, кад је ’амерички век‘ завршен, а неки од нас више звуче као Срби. Али, те 1993. године смо иза себе имали тек добијен Хладни рат и зајахали смо свет. Уместо уздржавања, дошло је ширење демократије као спољна политика нове ере. Велика стратегија Америке постала је ширење тржишне демократије широм света кроз подршку слободној трговини, либерализовању економије, ширењу НАТО-а на Исток. То је постала спољна политика глобализације. Какве везе с тим има један крвави, мали племенски рат?“, пише Пакер.

Према његовим речима, Капланова књига је оставила дубок утисак на Клинтона, због чега је он оклевао да се умеша у рат у Босни. „Књига путописа о књизи путописа дошла је у шаке младог председника и он је променио став према Босни. Спољна политика нема никаквог смисла“, наводи Пакер.

Ипак, у лето 1994. године, Бил Клинтон и тадашњи државни секретар Ворен Кристофер поставили су Холбрука за помоћника државног секретара, са задатком да покуша да заустави рат на Балкану, који је у том тренутку ушао у четврту годину.

Амбасадоре, узмите три

Како пише Пакер, Америка је након „Олује“ и Сребренице одлучила да оконча рат на Балкану кроз појачан дипломатски притисак, уз подршку НАТО ловаца. Холбрук је ово видео као своју животну прилику.

„У Милошевићевој палати у Београду Холбрук је дочекан као стари другар из кафане. Када је батлер у белом дошао да понуди минералну воду и ракију, Холбрук је питао: ’Могу ли да узмем две?‘, Милошевић је одговорио: ’Амбасадоре, узмите три‘“, препричава овај сусрет Пакер.



Тада су почели преговори око могућег начина да се оконча сукоб. Милошевић је пио виски, а Холбрук се држао ракије.

„Прича, пиће и храна потрајали су осам сати. Милошевић је пио све време, мало би га ухватило, па би се отрезнио и тако неколико пута. За то време, Холбрук би само принео шљивовицу устима и једва је лизнуо“, пише Пакер.

Уследили су удари НАТО-а на Републику Српску, након којих је руководство на Палама било присиљено на повлачење. Милошевић је одредио преговарачки тим и тако су постављене координате за преговоре у Дејтону.

Пакер до детаља описује атмосферу у бази Рајт-Патерсон, једној од највећих у САД, где су преговарачи у прилично строгим условима били препуштени једни другима и исцрпљујућим разговорима. Договор је на крају постигнут, а Холбрук је убележио велику победу.

Пакер пише да Дејтон не може да се пореди са великим историјским догађајима попут Маршаловог плана или отварања Кине, јер је решио локални проблем, „мали рат на опскурном месту без последице било где изван себе самог“. „Дејтон није обележио нови пут напред у америчкој причи. Пре ће бити да је био почетак једног краја“, пише Пакер.

Он наводи да није тако изгледало на први поглед. Деловало је да је Холбрук постао аутор нове доктрине.

„Сетите се касних деведесетих: ’Мајкрософт‘, томахавк ракете, филм ’Титаник‘. Наша економија, наша војска и култура били су без премца. Ствари су се у међувремену промениле. Био је то врхунац ’америчког века‘. Али, није постојала никаква Клинтонова доктрина, па чак ни спољна политика, осим неограниченог поверења председника у глобализацију. Све је ишло набоље само од себе, а ако су се људи међусобно убијали у источном Конгу или јужном Балкану, какве је то заиста везе имало с Америком“, наводи Пакер.

Описујући околности у којима је Холбрук деловао, Пакер пише да Америка тада практично није имала ривале.

„Према Дејтонском споразуму, у послератној Босни размештени су и руски војници под командом НАТО-а, што је први и последњи пут да се то десило. НАТО се ширио до самих граница бившег СССР-а, а Холбрук се није обазирао на упозорења људи попут Хенрија Кисинџера, да би такво понашање могло да подстакне руску параноју. Чега је Русија имала да се плаши са Запада? Хтели смо само да их укључимо у шири круг европских демократија, али не и у НАТО. Једина врлина реалполитике јесте у томе што вам даје осећај за интересе других људи, а Кисинџер је сматрао да је Холбрук превише разметљиви Американац да би разумео зашто би Русија могла да помисли да је опкољавају. Ризик његове доктрине је у њеном либералном империјализму“, пише Пакер.



Ако би морао да се одреди тачан тренутак када је почео пад Америке, Пакер наводи 1998. годину. Заокупљен скандалом око Монике Левински, Клинтон се није обазирао на опасност која је већ долазила од Ал Каиде. „Да ли је икада нека земља комбиновала толику моћ са тако мало одговорности? Полако, готово неприметно, изгубили смо суштинску веру у себе“, вајка се Пакер.

Русија је једина прибрана

Неуспех послератне Босне Пакер наводи као кључни доказ пропасти Америке.

„Испоставило се да су господари рата били испред свог времена. Амерички експерт за Босну Курт Басуенер назвао је Трампа ’првим балканским председником Америке‘. Његови јавни наступи звуче као преводи са српског“, наводи Пакер.

Али, Америке на Балкану више готово и да нема, пише на крају опширне анализе у „Атлантику“.

„После повлачења САД, Босна је постала политички вакуум. Вакуум је полако почела да испуњава Русија“, пише Пакер.

„Једина земља која овде има неки план је Русија“, рекао је Пакеру Емир Суљагић, сарајевски професор.

Европљани стално нешто мрсе, верујући у моћ процедуре и бирократије уместо политике и визије. Америка је подељенија него Босна. А Русија је једина прибрана.“

(Спутњик)

KOMENTARI



6 коментара

  1. Milan says:

    Ne mogu da verujem šta sve izmišljaju! Ispada da nakon američkog mešanja Bosna je procvetala, a samo Amerika je propala.

    • Velika Metla says:

      Кад год нешто чујеш,видиш,прочиташ,држи УВЕК на уму шта су нам преци оставили у "аманет",а то је да је "западу мајка лаж,а отац обмана",и ништа те неће изненадити. Мене би од запшада само нешто људско изненадило. Мада знам да од таквог изненађења нема ништа.

  2. milorad2 says:

    haha holbruk je u paklu a medlinka uskoro stiže tamo i to punom brzinom,USA su pečena i razbijena država a to je sve samo dokaz da se sa bosnom ne treba zezati, SVI koji su tamo upadali su PUKLI odma posle toga, pa ne beže bosanci odatle bezveze:)

  3. теоретичар says:

    Лични поглед...Досадно је и ако не волите досаду, немојте читати...Постоје личности које праве паре тако што објављују текстове разних трагедија у изгледу. Тако и економских. Сваки дан по је.ан светски стручњак објави по један чланак о рецесији, јер то је исплативо и доноси паре али не свима. Зато стручњаци имају 365 верзија, односно за сваки дан по једну и у 200 облика односно за сваку државу по једну верзију. И онда њих 1999,99 стручњака излази са својим стручним понудама на медијско тржиште које у свакој држави има четир правца. Део медија има правац горе у небо, део на доле у Ад, део лево и део десно и то се зове туристички смерови. Значи, бар сто држава има та 4 медија супротстављених смерова да би се разбила монотоност и монопол једног медија и никада један медиј не ускаче у смерове других медија јер је то забрањено законом о интелектуалној својини. У државама као Србија има медија у 27,5 праваца тако да светски стручњаци и немају довољно чланака, али на пример, наши медији убацују и своја размишљања у текстове и тако надоместе мањак понуде на тржишту. Немам појма ко је овај стручњак, али они сви имају дипломе харварда, београда, тифанија, оксфорда и осталих великих научно-психолошких универзита за лоботомију и вратоломију. И онда ми читамо и радујемо се што мерика и енглеска иду у смеру да буду пролетерска, али не може то тако увек. На пример ми смо у хипер рецесији од 1985. са повременим мењањем интензитета али још није измишљен назив за неке наше интензитете јер смо исцрпели и супер и хипер а микро као рецесија не постоји ни у свету а још мање у Србији. И добро је јер су на микро рецесију осетљиви сви људи на свету који су на нивоу мојег богатства. У Мерици су преживели и 2000. и 4. не знам ни ја коју све нису и сећам се да се људи окретали и посматрали на све стране и иза сваког ћошка где је та рецесија. Ко да играју (за медије табу) игру Покимон. Мислим, медији су писали о тој игри али је након испуњења задатка на снагу наступила забрана јер тај Покимон је уствари савремена индустрија и саставни је део културе сваког народа на свету. Изнад свега, покимон је природно имун на рецесију.

  4. теоретичар says:

    Нико и никад није успео да пронађе ни једну једину рецесију на улици(нису то покимони), осим оних историјски свакодневних, медији су се потрудили да набаве и објаве на хиљаде рекламних и студијских рецесија и имате чувену билборд рекламу како прелепа женка од својих 35 40 лета сурово плаче на билборду и кука вероватно из свег гласа "Ја не желим да изгубим моју кућу" Само се нечује јер билборди још немају звука али биће пре следеће рецесије тако да ћемо гледати електронске билборде у панорамику и синемаскопу уз застрашујуће звукове нарицања прелепе жене. Нас неколико доконих и већ деценијама дебело искусних и рецесованих људи стало испод и са тугом изгласамо да помогнемо прелепој жени. Јесте прелепа али јој није требала помоћ јер када смо се распитали за њено име, испало да је она једна од врло плаћених манекенки. Како год окренете, људи плаћали скупу нафту и скупе билборде, е али нису компаније и сељаци. За њих није било ама баш никаквог поскупљења нафте јер они не могу да зараде толике паре и сви би затворили капије. Али, ето нису. 2008. 9. рецесије је била толика дрека да сам се ја сакрио у клозет на месец дана да ме неби неки рецес гурнуо па да паднем. И после ми се смеју и кажу ма неће те нико гурнути. Ту су бре субвенције, твоја банка добила 500 милијарди само да настави да нам позајмљује паре а твој рачун у банци је моћан као и увек. Јесте, ја сам имао огроман новац у банци. Негде око 453,799 динара а ако хоћете може и евра. Зовите их како год хоћете, само их немојте разбити. Нема брале, ништа није пропало. Данас сам дупло богатији. Е, али у Србији држим нешто мање новца у банци, иако опет моћна резерва, Увек настојим да то буде бар 250 динара. За дебеле свиње сваке јесени ја имам довољно новца од камата. Не баш јако дебеле јер ја несмем да једем масно па онда најрађе купујем оне жгољаве свиње дваестриес кила живе ваге. И има за сваку славу, 1 мај, 4 џулај, 29 новембер дан републике, ускрс и божић а ја славим и католички и православни као и све свеце по оба календара. Мислим, ја нисам расиста када су свети дани у питању. Дакле, о каквој рецесији човек прича? Јел се то једе? Јесте ли онда имали само 100 грама леба по глави становника у вашој кући? Имате ли данас дупло када сте се извукли из рецесије? Ја немам. И даље купујем жгољаве примерке свиња а понекад и оваца. Ја сам белосветски човек и сваки дан сретнем бар 3 до 5000 људи али у задњих 10 година нисам срео ни једног јединог човека који је изгуби нешто због рецесије. Зато не разбијајте главу, Плата нам не може бити мања него што јесте, јер их срамота да нам дају још мање пара, а и ми сви умемои да радимо мање него што они могу да нас плате, кућу можете изгубити већином ако сте коцкар и ако је имате. Данашње младе генерације су паметне. Они уопште и не зидају куће, и то није случај само у Србији него и у целом свету, осим неких манијака и не могу ни да је изгубе. Народи света су одувек у рецесији. А о банкама има ко да брине. Ваше огромне паре не могу пропасти ни у једној банци. Ја сам живи примерак. У осврту на рецесије нисам дискутовао оне рецесије на нивоу државе јер то је неки посебан ниво који је изван мојих сазнања и верујем да нико од обичног света нема појма зашто држава уђе у неки процес са тако расистичким именом, али ето уђе и онда нас почну убеђивати да плате мора да се смање али и томе дошао крај. Немају шта да смање тако да ја баш и не разумем о чему се ту ради. Амин.

    • теоретичар says:

      аууууу, ова два коментара, ако су објављива, требала су да се нађу испод текста "НАЈПОЗНАТИЈИ ЕКОНОМСКИ СТРУЧЊАК ТВРДИ: Нова светска криза – УСКОРО" Неки покимон убацио овде али није у стању да је постави на право место.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u