Америка победила Вашингтон

Amerika pobedila Vašington

13 novembra 2016

Bosko Jaksic 55

Piše: Boško Jakšić

Podeljena kao nikad do sada, poljuljanog samopouzdanja, Amerika se suočila s trenutkom istine, očekujući da se nešto bitno promeni u funkcionisanju njene liberalne demokratije, a svet se duboko zamislio oko toga šta su imali da ponude predsednički izbori u zemlji koja voli da se ponosi sopstvenom ,,izuzetnošću”.

Posle kampanje ličnih vređanja, izbegavanja pravih analiza i nuđenja ozbiljnih rešenja, afera i policijskih istraga, sumnji u regularnost izbornog procesa, kandidati republikanaca i demokrata suočili su se u utorak s najvećim izazovima: nepoverenjem da političari mogu da poboljšaju život sve manje srećne nacije. Čak 63 odsto Amerikanaca, demokrata i republikanaca, ubeđeno je da je njihova zemlja na pogrešnom putu.

Ispostavilo se da je Donald Tramp, novajlija bez prethodnog političkog iskustva, bolje prepoznao tektonska pomeranja u američkom društvu poslednje dve decenije od Hilari Klinton, pretendenta za uspostavljanje još jedne političke dinastije, miljenice Baraka Obame, establišmenta, Volstrita i uticajnih medija.

Tramp se, kao najneočekivaniji od svih republikanskih kandidata, vezao za ,,zaboravljenog” čoveka, za ruralnu Ameriku ,,plavih okovratnika”, pre svega konzervativnih belih muškaraca.

Pobedio je, za mnoge neočekivano, jer se činilo da će suficitom svoje zapaljive retorike stvoriti birački deficit. U zemlji u kojoj bi belci 2050. mogli da postanu manjina plašio je Afroamerikance i Hispanose. Govorio je o deportovanju miliona ilegalnih imigranata i podizanju ,,lepih zidova” prema Meksiku. Pretio je muslimanima zabranom ulaska u zemlju. Svojim seksizmom na granici mizoginije odbijao je žene. Okrenuo je protiv sebe uticajnu gej zajednicu.

Širio je sve moguće strahove, ali ispostavilo se da je uspeo da pridobije dovoljno elektoronskih glasova koliko mu je bilo potrebno da se kao 45. predsednik SAD useli na vašingtonsku adresu Pensilvanija avenija 1600. Njegov trijumf je prava mera američkog nezadovoljstva. Ne toliko glas ,,za” Trampa, koliko ,,ne” sve otuđenijem, pa i korumpiranom establišmentu.

Iza izbora ostala je duboko podeljena Amerika: Tramp je dobio 48, Klintonova 47 odsto podrške biračkog tela. Jednima je Klintonova bila ,,demon”, drugima je Tramp bio oličenje najgoreg noćnog košmara.

Predsednička kampanja umnogome je doprinela da birači sumnjaju u temeljne vrednosti društva u kome se američki san pretvorio u turobnu javu. Klintonova se branila u aferama. Optuživali su je da lične interese stavlja iznad javne odgovornosti. Tramp je odbijao da javnosti dostavi svoje poreske knjige, lagao je oko filantropije. Direktor FBI se odlučio da igra tužioca, pa je uplitanjem na kraju kampanje svoja svedočenja stavljao iznad institucionalnog integriteta agencije i svetosti demokratskih izbora.

Ali, Amerikanci su morali da se izjasne između dvoje najnepopularnijih kandidata u istoriji. Glas za etablirane političke strukture protiv glasa socijalnog besa i straha od neizvesnosti. Glas za bivšu Prvu damu, senatorku i državnog sekretara, protiv glasa za političkog autsajdera. Glas za advokata američke različitosti protiv glasa nezadovoljnih, manje obrazovanih i netrpeljivosti sklonih belaca.

Narcisoidni milijarder, koji se lansirao u stratosferu uprkos otporu republikanskih bardova, bio je agresivan, ciničan i beskompromisan. Uspešan i opasan u obračunu s ,,nepoštenom Hilari”, ,,đavolom” i ,,osnivačem Islamske države”, koju bi trebalo zatvoriti. Iako bez jasnog plana, bolje je od suparnice prepoznavao da Amerika želi promenu, nešto novo, nekog novog.

Klintonova se fokusirala na zbijanje i pomirenje različitih elemenata društva – od socijalnih, rasnih, verskih ili etničkih, do rodne ravnopravnosti, ali pratile su je afere koje su odnele stotine časova istrage i milione dolara poreskih obveznika.

Afere su kristalizovale zaključak da Klintonova misli da je iznad zakona, da je samo ona ta koja donosi odluke, da mora da ima nešto što krije, da može da bude van kontrole javnosti. Njeni odnosi s medijima su sve vreme bili problematični, osvetljavajući njen karakter: publicitet joj je neophodan da bi doprla do javnosti, ali ona medijima ne veruje. Kao ni ljudima oko sebe.

To što je godinama gradila distancu između sebe i Amerike koštalo ju je prokockane šanse da postane prva žena predsednik SAD. Suviše Amerikanaca je ne vole. Njena popularnost je problematična, iako je uspela da mnoge birače ubedi da im je u vremenima krize neophodan neko sa iskustvom.

Ako je Tramp bio kandidat ljutnje, da li je njegova suparnica bila kandidat hladne pameti s podrškom liberalne buržoazije koja želi nastavak Obaminog ,,prosvećenog pragmatizma”? Enigma zasad nije otklonjena: ne zna se da li u ovakvoj Americi ima više besa ili hladne pameti.

Kako god, Klintonova odlazi u istoriju jer je propustila priliku da detektuje istinsko, većinsko raspoloženje nacije, čiji se potmuli revolt iskazao tokom glasanja. Ona nije ponudila ništa više od statusa kvo.

Nedovoljno da bi pobedila Trampa, koji, ako ništa drugo, nosi potencijal promene. Ne samo unutar Amerike već i u svetu po kome je njegov trijumf dočekan u rasponu od šoka, neverice i zebnje, do podrške i nade.

Koliko je Tramp pravi lider za nezadovoljnu, uzdrmanu i podeljenu zemlju, koja je uverena da uobičajena rešenja više nisu dovoljna da je vrate u ritam na koji se navikla? Da li će moći da se predstavi kao predsednik svih Amerikanaca? Porukom da je ,,došlo vreme da se zaleče rane podela” on se nada de će uspeti.

Izbori i sve što im je prethodilo nesumnjivo su učinili da je značajan deo sveta na politički život SAD počeo da gleda kao na model koji ne treba slediti. Kampanja je narušila međunarodnu reputaciju SAD koliko i irački rat. Značajan deo Evropske unije je Trampovu pobedu dočekao kao najavu ulaska u vreme velike neizvesnosti.

Pobeda njujorškog milijardera nesumnjivo ohrabruje razne nacionaliste, populiste i ksenofobe koji po Evropi sve agresivnije ruše norme liberalnog društva, ali ono što je tokom kampanje govorio o saradnji s Vladimirom Putinom nagoveštava da bi mogao da bude spoljnopolitički realista koji ima averziju prema američkom uplitanju u ratove.

U pomirljivom govoru posle pobede ponudio je saradnju. ,,Tražićemo zajedništvo, partnerstvo, a ne konflikte”. Smanjenje usijane tenzije između dve sile, koje se prenosi na razne tačke sveta, moglo bi da bude dobra vest. Možda bi i Zapadni Balkan skinula sa ,,linije vatre”.

(Politika)

KOMENTARI



4 komentara

  1. Milan says:

    Na srpskoj medijskoj sceni sigurno je jedno - nemoguce je naci veceg prelivodu i demagoga od Boska Jaksica! Mnogi citaoci beogradske Politike sigurno se secaju kako je Jaksic svojevremeno, prilikom proglasenja nezavisnosti kvazidrzave Kosovo napisao clanak u kome je rekao da bi "Srbija trebalo da bude prva zemlja koja treba da prizna Kosovo". Jaksic je odmah od strane poznatih americkih srbomrzaca i lobista ove siptarske kvazidrzave, kao sto su Danijel Frid i Danijel Server dobio priznanje za svoje pisanje i stavove.

  2. Egoista says:

    Pa i ja kad hoću kulturno i analitičarski prljavo da se izderem na nekog, da me tuga mine, prvo pljucnem na moju stranu, vodeć računa da ne duva jak vetar u moje lice, pa sve to lagano dok se raja primi, a onda...Pa tek onda se poserem na njihovu stranu. Onako iznenada, horski glasno, opširno i nezaustavljivo, proglasim ih nižom radničkom, srednjom rasom, belim ksenofobima, ne inteligentnim bićima koja ne znaju šta rade i tako pljujem po Trampu...Jel tako gosin Jakšić? Ne vredi, Gosin Jakšić. Narod niže kategorije u Srbiji vam ne veruje kao ni identičan narod amerike što nije verovao Hilari. Samo što ste vi nižerazredni pljuvač sa lukavim gazdama koji vas drže na nižerazrednom mestu pljuvača iz Politike, koju zloupotrebljavaju kao srpsku medijsku ikonu, i zajedno sa vama seru po nama. Pitanje samo da li vi shvatate da mi to shvatamo? (Ovaj čovek je iz kluba Biserko, Kandić, Čeda Jov i ostala prljavština koju neguju nacistički okupatori Srbije) A da sam hteo da budem malo kulturniji, bio bih na nivou Jakšića. Ali pao mi mrak na oči. Uvek kad vidim ovog podrepaša i šefa gospon Lazanskog. Od kada je Jakšić urednik rubrike u Politici gde piše Lažanski, sve se okrenulo. Samo su im Putin i Tramp iskrsli na putu. Ne kažem da će Tramp promeniti svet sarađujući sa Putinom. Ne kažem, ali ipak hoće. Makar toliko da se ovi Jakšići Srbije penzionišu. Mrzim lukave, podmukle, izdajničke duše koje su nekim čudom rođeni kao Srbi.

  3. Đura inkognito says:

    Đura inkognito pita - Šta bi sa mojim "pljuvačkim" komentarom o Gospon Jakšiću? Nije valda da ga nisam "uspešno" poslao? Nisam ga sačuvao da bih mogao ponovo da ga pošaljem i vidim o čemu se radi, ali ukratko, zašto nam puštate tekstove ovog aldžazirisanog čoveka? A voleo bih strašno da nam gospon kaže koju o tome koliko je dobrodošao u Egipat? Nije Sisi Vučić. Eh, mrzi me dalje da pišem, ali ima toliko lepih stvari što je Sisi uradio jednoj od kuća za koje Jakšić radi, a zove se ta kuća Al Džazira. Al Džazira je islamski ogranak američke propagandne fašističke institucije zvane SIENEN. A tu AlDžaziru, ili ti čitaj sienen je iz Egipta Sisi isterao usranom motkom. Na spisku onih koje je ova motka udarila je i Jakšić. Eto, Gospon Jakšić, ja bih voleo da pročitam neki vaš osvrt na vaš predani rad sa AlDžazirom, ako mi intermagazin, koji to radi samo u ekstremnim situacijama, ne zbriše i ovaj komentar. Moguće, iako je manje ekstreman nego onaj prvi. Sa Trampom se menja Zapad. Isto kao što se sa Putinom promenio Istok. Gospon Jakšić se našao u procepu. Jeste, ja seirim zbog dolaska Trampa na vlast u Americi, iako nikad to nisam radio ni zakoga, nikad nisam bio tako loš čovek, ali eto, sve se menja. Postao sam loš. Oćel se i Jakšić promeniti?

    • Egoista says:

      Neka mi intermagazin oprosti na nestrpljivosti. Hvala za objavljivanje komentara.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *