АМЕРИКА У ШОКУ – ЗАПАД НОКАУТИРАН: Kако је „генијални преговарач“ Трамп препустио цели регион Путину!

AMERIKA U ŠOKU – ZAPAD NOKAUTIRAN: Kako je „genijalni pregovarač“ Tramp prepustio celi region Putinu!

16 januara 2020

U jednom od stripova, Talični Tom se nađe u Teksasu i bavi se naftom. Dno svake od sličica je crn i predstavlja kaljugu koju je napravila nafta. Nakon uobičajenih peripetija, jedan od sporednih junaka, bušač nafte, ljutito preseče: „Dosta mi je ove nafte. Idem negde gde je nema, gde je sve suvo. Idem u Arabiju, tamo je samo pesak“.

Nešto slično dogodilo se 1931. godine kad je „Standard Oil“, firma koju je osnovao Džon Rokfeler, nakon što su SAD službeno priznale Saudijsku Arabiju, dobio koncesiju za crpljenje nafte u istočnoj pokrajini al-Hasa. I tako počinje formalno širenje američkog interesa i na prostor MENA (Severna Afrika i Srednji istok), podseća „Euractiv“.



Odnos sa Saudijskom Kraljevinom zacementiran je u februaru 1945. godine kad su se na američkom razaraču USS Marfi sastali predsednik Frenklin Ruzvelt i kralj Abdulaziz ibn Saud. Što je bio jedan od jasnih znakova formiranja novog svetskog poretka u kojem će SAD, odustavši od svog dugotrajnog izolacionizma, odlučno preuzeti vodeću globalnu ulogu. Na snazi je i dalje ostala Monroova doktrina “Amerika Amerikancima”, ali američki je interes sada i Evropa (Maršalov plan), Azija (Korejski rat) i MENA.

Džordž Kenan, američki diplomata, 1946. godine šalje poznati telegram kojim upozorava na opasnost koju SSSR predstavlja Sjedinjenim Državama. Time su postavljeni temelji doktrine američkog predsednika Harija Trumana čime neformalno počinje Hladni rat. Jezgro Trumanove doktrine je sprečavanje širenja geopolitičkog uticaja Sovjetskog Saveza.

Proces dekolonizacije

Prostor MENA nakon Drugog svetskog rata doživljava turbulentne promene. Nedavno je hrvatski profesor Daniel Bučan, arabista i ambasador u Egiptu, precizno definisao da ne treba da nas čudi sadašnje stanje u MENA-i jer je ono takvo već sto godina, od raspada Osmanskog Carstva. Tada je Liga naroda definisala mandate koje su dobile Velika Britanija (Irak, Palestina) i Francuska (Sirija i Liban), a Italija je već bila ušla u Libiju. Pariz i London su se za to bili pripremili, njihove diplomate su još 1916. godine izradili plan podele osmanskih područja. Postoji i anegdota da je granica Jordana tako izlomljena jer je Vinston Čerčil malo popio, pa je štucnuo dok je povlačio liniju koja zato nije ravna.

Nakon 1945. godine UN počinje proces dekolonizacije koji je uključivao i ukidanje mandata. A onda je doneta odluka o podeli Palestine i formiranju države Izrael. Što postaje prvo izvor, a posebno u novije doba, sve više povod za sukobe u MENA-i. Presudni je događaj Suecka kriza 1956. godine koja je potvrdila da Francuska i Britanija više nisu ključni regionalni akteri. Novi igrači su SAD i SSSR.

Zbog toga je 1957. godine definisala svoju doktrinu koja daje svakoj zemlji MENA-e mogućnost da zatraži američku ekonomsku saradnju ili vojnu pomoć SAD „ako joj zapreti oružana agresija“. SAD se tako pozicionira kao ultimativni zaštitnik zemalja MENA-e. Ta je politika upala u određenu krizu nakon što je SAD preuzeo i funkciju glavnog zaštitnika Izraela, ali u pravilu nije smetala poslovnim odnosima, pre svega trgovini naftom. Sve do 1973. godine kada izbija naftna kriza: zemlje članice naftnog kartela OPEK tada nameću embargo na prodaju crnog zlata zemljama za koje su ocenile da su pomagale Izraelu 1973. godine u poznatom Jomkipurskom ratu.

SAD je bio na toj listi (uz Japan i Kanadu, na primer). Vašington nakon toga pokreće opsežnu diplomatsku inicijativu koja ima veliko finale 1978. godine. Tada američki predsednik Džimi Karter u Kamp Dejvidu postiže istorijski dogovor: izraelski premijer Menahem Begin i egipatski predsednik Anvar el-Sadat potpisanim sporazumima utiru put mirovnom sporazumu tih dveju država potpisanom godinu dana kasnije. SAD je garant sporazuma, ali ne samo deklarativno: preuzeo je obvezu da Egiptu godišnje isplaćuje nekoliko milijardi dolara vojne, ali i ekonomske pomoći. Od Kamp Dejvida Egipat je dobio oko 50 milijardi dolara direktne američke pomoći. Izvan NATO-a, samo je Izrael dobio više.

Ipak, čini se da je fokusiranje na egipatsko-izraelske pregovore učinilo tadašnju administraciju neopreznom – ili preterano samouverenom – pa je doživjela dva najteža udarca od Drugog svetskog rata (da, gora i od vijetnamskog poraza). Oba iste godine, 1979. Prvo je u Iranu izbila Islamska revolucija nakon koje Teheran i Vašington prekidaju diplomatske odnose sve do danas, a zatim je SSSR vojno intervenisao u Avganistanu. Što je dubinski promenilo odnose u MENA-i: Iran je bio stameni američki saveznik koji postaje zagriženi neprijatelj i Zaliv više nije pod punom kontrolom Vašingtona. SAD će se okrenuti prema neprijatelju svog neprijatelja, Iraku, koji ubrzo pokreće rat sa Iranom.

U Avganistanu će Vašington odmah pokrenuti operaciju opremanja gerilskih boraca, mudžahedina, koji postaju najozbiljniji problem sovjetskih okupatora. Novac se nije štedeo i obilato se trošilo za obe operacije. Karter grčevito pokušava da sačuva obraz pred američkom javnošću, pa u govoru o stanju nacije 1980. godine dodatno precizira i širi staru doktrinu: SAD će upotrebiti vojnu silu, bude li potrebno, kako bi zaštitio svoje nacionalne interese u Persijskom zalivu.

Odluka Vrhovnog suda

No, Iran ostaje trn u srcu i najveća pretnja SAD-u u regiji. Situacija se ozbiljno okreće u korist SAD 1990. godine kada irački diktator Sadam Husein osvaja Kuvajt. Džordž Buš tada organizuje globalnu vojnu alijansu, u kojoj su bile i arapske države, i u kratkom ratu izbacuje Irak iz Kuvajta. Uporedni raspad bipolarnog sistema pretvorio je SAD u globalnog lidera – sa dve bolne tačke: Irak i Iran u kojima nikako da ostvari željeni uticaj.

I onda 2000. godine odlukom Vrhovnog suda SAD Džordž Buš mlađi postaje predsednik. Uz njega je stala tada moćna grupacija neokonzervativaca koji preuzimaju ključne pozicije u administraciji. I onda sledi nova prelona tačka: 11. septembar 2001. godine i napad Al Kaide na Njujork i Vašington. Neokonzervativci odmah udaraju u ratne bubnjeve i pokreću vojnu operaciju u Avganistanu, a zatim i operaciju rušenja Sadama Huseina. Reč je o jednoj od najlošije pripremljenih, ne samo američkih vojnih intervencija, koja je izazvala dugoročne negativne, maligne posledice. I potvrdila istorijsku istinu: kad se vojna operacija bazira na lažnim informacijama, iz nje se teško rađa nešto pozitivno.

Iračka je nafta bila samo jedan od argumenata za ovu katastrofalnu avanturu. Bilo je tu želje da se osveti Sadamu Huseinu, nebulozne ideje da bi Irak mogao postati nova američka čvrsta tačka u regionu sa koje bi se širila moć prema Iranu što je dugoročno trebalo da dovede do kraha režima.

To je bila prva akcija u kojoj je došlo do ozbiljnog spora sa Turskom koja je odbila da otvori prostor za invaziju sa severa. To je i akcija koja je pokazala da značajan deo NATO-a više ne podržava američku samovolju – taj će proces rezultirati sadašnjim ozbiljnim tenzijama u transatlantskim odnosima. To je akcija u kojoj nije odrađena školska lekcija: šta kada srušimo Sadama, kako ćemo formirati novu vlast, kako osigurati podršku lokalnih grupa. Sve je to rezultiralo pobunom sunita koja ni dosada nije ugušena, samo je donekle prigušena.

SAD formira vlast koja bi trebalo da garantuje zastupljenost tri osnovne grupacije: većinskih šijita, manjinskih sunita i Kurda. No, ta se dobra namera transformiše u travestiju vlasti u kojoj Kurdi učestvuju samo formalno, pa šijiti preuzimaju glavnu reč. I to šiiti sa dobrim vezama u Iranu koji svesno minorizuju sunite. Pa se tako operacija koja je za cilj imala slabljenje uticaja Irana preokreće u svoju suprotnost: Iran postaje regionalni vladar. U takvim okolnostima radikalne grupacije sunita formiraju lokalnu Al Kaidu koja će prerasti u terorističku grupu Islamska država.



Talasi koji su se iz Iraka širili prema zapadu MENA-e 2011. godine pokrenuli su Arapsko proleće, a zahvaljujući problemima u koje je američka vojska upala u Iraku avganistanski talibani su uspeli da se pregrupišu i pokrenu ofanzivu.

Ljudske žrtve se broje u stotinama hiljada. I to pretežno lokalnog stanovništva, mahom civila. Da ne spominjemo generacije dece koje su ostale bez detinjstva i obrazovanja.

Bezbednosni tim

Barak Obama po ulasku u Belu kuću 2008. godine na stolu, osim globalne finansijske krize, nalazi i haos u MENA-i. U takvim će okolnostima njegov bezbednosni tim zacrtati novu politiku za sledeću deceniju. Ključna je odrednica izvlačenje SAD iz ratova u MENA-e. Mnogi zaboravljaju da su intervenciju u Libiji počeli Evropljani, a da se SAD uključio kad je Bengaziju zapretila humanitarna katastrofa. A i tada primarno logistički. Obama je čak i nakon što je pregažena njegova „crvena linija“ (napadi hemijskim oružjem) odbio da direktno vojno interveniše u Siriji.

Obamina doktrina je značila kraj nekadašnje: SAD više nema nacionalnih interesa u MENA-i. Zemlja je ostvarila energetsku bezbednost i bez dotoka nafte sa tog prostora, razvija obnovljive izvore energije i shvata realnosti novog doba. No, Obama nije želeo da nasledniku ostavi haos u MENA-i kakav je njega dočekao, pa je učinio sve da se pronađe neko kompromisno rešenje izraelsko-palestinskog sukoba. Ali, to su Palestinci minirali. Uporedo je radio na postavljanju temelja nove bezbednosne arhitekture MENA-e, definisanju sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Obamina je logika bila izuzetno racionalna i realna: pritiscima nismo uspeli da učinimo Iran kooperativnim. Treba probati ustupcima, ali uslovljenim. Svaki pregovarač zna da se kompleksni problemi ne mogu rešavati u celini.

Prvi korak je bio bio JCPOA, potpisan 2015. godine. Obama je bio uključiv, za sto je doveo svoje i iranske saveznike: Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Velika Britanija. Scenario je bio mudar: otvoriti Iran svetu ukidanjem sankcija i tako katalizirati procese koji u Iranu traju. Reč je o nezadovoljstvu mladog i građanskog stanovništva teokratskim režimom i “večnom” vlašću vrhovnog religijskog vođe Alija Hamneija. Nakon predsedničkih izbora 2009. godine izbili su burni i krvavi protesti zbog verovatno nameštene pobede Mahmuda Ahmadinedžada. Vlast je imala ozbiljnih problema u gušenju. Tim je snagama Obama želeo da da novi podsticaj, jer je bilo jasno da će predsednik Hasan Rohani krenuti u podizanje životnog standarda. Građanski i mladi krugovi (60 posto stanovništva Irana mlađe je od 35 godina) tražiće više, a ajatolasi će naići na opštenarodni bunt kad će ta stremljenja pokušati da uguše. Taj je proces i krenuo već krajem 2016. godine kad su žene počele da skidaju marame sa glave na javnim mestima.

Strateški obrt

Ali, tada je predsednik već bio Donald Tramp. Koji je izašao iz nuklearnog sporazuma uveren da će strategijom maksimalnog pritiska naterati Hamneija i režim da pristanu na razgovor sa njim. Kao što je mislio da je naterao severnokorejskog diktatora Kim Džong-Una, koji je svojom porukom s kraja prošle godine da se više ne smatra obveznim da se pridržava motrenja na nuklearne eksperimente, pokazao kako je Trampa lako nasankati. Tramp je uveren da je genijalan pregovarač, a dosad je izgubio sve pregovaračke bitke.

Tramp je srušio taj projekt istovremeno gubeći i ono malo uticaja što je SAD imao na tom prostoru. Sirija je pod kontrolom Turske, Rusije i Irana, Jemen je sve bliže Iranu, Liban pred kolapsom, talibani kontrolišu više od pola Avganistana. Uz SAD je neupitno Saudijska Arabija, koja je zbog neobuzdanog prestolonasljednika Mohameda bin Salmana na sve gorem glasu i u arapskom i islamskom svetu, kao i Izrael. Ujedinjeni Arapski Emirati razmišljaju strateški. Žele dobre odnose sa SAD, ali vide da se u njih ne mogu osloniti kao na saveznika i svesni su da je projekat izmeštanja Vašingtona na druge strateške pozicije nepovratan.

Iran ostaje ovde, moćniji je od Saudijske Arabije, ima i stratešku pozadinu jer gradi odnose sa budućim liderima Avganistana i sadašnjim Pakistana i zato treba voditi uravnoteženu politiku, pojednostavljeno sve snažnije otvarati vrata prema Teheranu. Slično razmišljaju i Katar, Oman, Kuvajt, pa i Jordan.

Trampova akcija je konačno širom otvorila vrata Rusiji i Kini. Ova prva trenutno deluje puno aktivnija, angažovanija, ali doseg njene moći je ograničen ekonomskom slabošću. Ipak, moćna oružana sila je u MENA-i i dalje vrlo važan argument. Moskva je, osim toga, pokazala da ne ostavlja svoje saveznike na cedilu, pa je tako očuvala vlast Bašara al-Asada u Siriji. Za uzvrat je dobila baze iz kojih je niko neće moći isterati. A ima i veliku stratešku prednost pred Vašingtonom: dobre odnose sa svim zemljama na prostoru MENA-e, od Maroka do Avganistana. Ruski predsednik Vladimir Putin može u bilateralnu posetu Rijadu i Teheranu, Ankari i Jerusalimu, Bejrutu i Sani. A i u celom Avganistanu jača svoj uticaj. U sledećem razdoblju se na ovim prostorima neće moći doneti nijedna važna i ostvariva odluka bez saglasnosti Rusije.

(Euractiv)

KOMENTARI



11 komentara

  1. M says:

    USA izolacionizam neće proći sam tak!Neće se USA mirno povući u svoju sferu,a ostaviti Euro-Aziju-Afriku da se mirno poveže,ojača i preuzme Svjetsku dominaciju!Nego će prije zakuhati taj prostor,uvući ga u Veliki Rat i podpaljivati ga koko treba i može,da taj prostor što više iscrpi i ostavi ga destabilizira ih,a ostane USA jedini svesvjetski Dominus!Kroz sačuvane i jake Američke kontinente,jaku mornaricu i kontrolu-vladavinu morskih puteva-trgovina i uporišta-baza za to!Tako će se USA povući u izolacionizam,ne mirno,nego uz Veliki prasak,i to na našoj grbači,Euro-Azijsko-Afričkoj grbači!Tak mi se čini,da Tramp i ekipa nisu uopće glupi!Tramp bi se možda i mirno povukao u USA-izolacionizam,ali oni oko njega ne,oni se hoće osigurati!

    • Sve je igra says:

      Sad kao mi bešto dobili i treba da padnemo u nesvest od sreće što su nas ugurali u nwo agendu 2020, 30, šta god... Nije to baš tak lepi, ima njima ko pomrsiti konce, ali ne ljudskom rukom. Jer sve je dil istoka i zapada.

  2. deda mraz says:

    Hahaha prepustili oni nekom,oni su izgubili rat jer su im puleni dobili po guzici,a druga opcija je bila da sami ratuju e to je malo teze jer oni i englezi gurnu druge da ratuju i posle oni ko lesinari dodju i sve razbucaju isto kao i u drugom svetskom ratu jer ih je samo 300 000 poginulo.

  3. krojać says:

    Odakle autoru ideja da je Tramp izgubio sve pregovore? Onaj ko je makar i površno pratio američku politiku, morao je uočiti da je američka strategija ne samo pogrešna i štetna za svet, pa i za ameriku, već i gubitnička. Zato su ti pregovori bili unapred osudjeni na propast. Ja sam očekivao krah te strategije još u vreme obame i bio ubedjen da i američki politički vrh ima takva očekivanja i da je upravo zbog toga na čelo amerike doveden crnac, Mislio sam da će posle niza neuspeha širom sveta obama biti smenjen ili izgubiti izbore za drugi mandat i da će se onda amerika vratiti na neki normalan kolosek, za koji sam verovao da su pripreme već izvršene. Medjutim, obama se zadržao u sedlu čitava dva mandata ne promenivši praktično ništa u strategiji. Ovde pomenute promene nisu ni strateške niti obezbedjuju dugoročnu stabilnost, već samo malo koriguju trenutnu situaciju. Oćigledno američka državna administracija nije obavila potrebne pripreme. Tramp je došao na već razrušene odnose na bliskom istoku i tu baš i nije moglo mnogo toga da se uradi. Za ameriku sad bi bilo najkorisnije da se povuče sa bliskog istoka, pa i iz drugih udaljenih područja. Nisam baš siguran da bi takav potez amerike bio dobar za ostatak sveta, jer naglo povlačenje jedne tako moćne sile stvara vakuum u kom je svako zlo moguće, ali čini mi se da će to morati da učini neki američki predsednik, bio to Tramp ili neki drugi. Rusija nije životno zainteresovana za bliski istok, ali se i ona pribojava trenutka kad će se sve raspasti i nastati opšti haos praktično na njenim granicama, pa se trudi da svojim prisustvom obezbedi bliskoistočnim zemljama "meko prizemljenje", ako je to ikako moguće.

    • Miraš says:

      Na prvi pogled po pitanju Irana Obamina strategija jeste bila bolja, ali samo na prvi pogled jer kao što se kaže djavo je u detaljima. JCPOA sporazum (iranski nuklearni sporazum) POTPISAN JE U APRILU 2015 GODINE OD STRANE GRUPE 5+1, stalne članice SBUN: SAD, Kina, Francuska, V.Britanija, Rusija + EU a sa Iranom. Taj scenario koji je pokrenuo Obama jeste bio mudar. Doveo bi do otvaranja Iran svetu ukidanjem sankcija i time bi bili ubrzani (katalizirani) procesi u korist mladjeg i gradjanskog stanovništva koje je nezadovoljno teokratskom vlašću i “večnom” vlašću vrhovnog religijskog vođe Alija Hamneija. Tako bi milom, a ne silom otišao i Hamnei, a SAD bi dobile da se ne upuštaj u rat sa Iranom sa mogućim neizvesnim ishodom. U aprilu 2015 godine SAD su mogle da računaju da će Siriju dobiti silom, u Iraku su već bili prisutni i kad bi još dobili Iran na lakši način. STRATEŠKI OBRT koji autor ovog teksta pominje nije nastao zbog Trampa i to u maju 2018 godine kad su se SAD povukle iz sporazuma JCPOA. Nego 5 meseci posle potpisivanja sporazuma JCPOA dana 30.09.2015. godine Rusija je počela svoju vojnu intervenciju u Siriji, a do kraja 2017 godine velika većina ISIS snaga u Siriji je poražena. Tada krajem 2017 veći deo Sirije kontrolisale su snage SAA uz podršku Rusije. Dakle već tada SAD-u je bilo prilično jasno da neće uspeti da oteraju Asada i da dovedu svoju marionetu na čelo Sirije. Šta se još važno dešavalo u maju 2018 godine? Rusija je Savetu bezbednosti UN podnela na razmatranje nacrt rezolucije za podršku memorandumu o stvaranju 4 zone deeskalacije u Siriji, koji je prethodno potpisan na međunarodnom sastanku u Astani 4. maja. Druga grupa sirijskih ratnika naoružani pobunjeni tkkzv. "zeleni" sa kojima su SAD i Zapad računali da će svrgnuti Asada time je stavljena u karantin u 4 zone. To su bile zone: 1) Idlib + nekoliko delova susednih provincija Alepa, Latakije i Hame, 2) rejon severno od grada Homsa, 3) Istočna Guta u blizini glavnog grada Damaska i 4) južne provincije Dara i El Kunejtra. Baš se poklapaju datumi da u vreme kad SB UN odobrava formiranja ovih zona deeskalacije da u istog dana Tramp izjavljuje da SAD napušta iranski nuklearni sporazum! ZAŠTO JE TO TRAMP URADIO? Zato što sad neće uspeti da otera Asada i dovede svog poslušnika na čelo Sirije. Nema značajne razlike izmedju Obame i Trampa u vodjenju spoljne politike SAD. U odnosu na april 2015, samo su se bitno pogoršali uslovi da SAD ostvari svoje ciljeve na Bliskom istoku, te zato u maju 2018 godine odustaju od ranijeg JCPOA sporazuma. Da mogu Siriju imaju pod kontrolom onda jasno je da napraviće i katarski gasovod na teritoriji Sirije i prodavaće katarski gas u Evropi da bi istisnuli Rusiju sa evropskog tržišta. Dakle, predsednik SAD, ma ko da je, morao je da menja plan. Za SAD glavni problem je Rusija koja je 30.09.2015.godine počela vojnu intervenciju u Siriji i sačuvala svog saveznika sirijskog predsednika Asada. Time su se okolnosti za sprovodjenje američke spoljne politike na celom Bliskom istoku bitno promenile. Nije problem u Trampu kao što je autor napisao. Trampu ništa drugo nije preostalo nego da zaigra grublje i nasilnije protiv Irana, a ne više milom kao što je bio plan kad je potpisivan sporazum JCPOA. Naravno za SAD bi bilo najbolje i najleše kad bi mogli da oteraju Rusiju iz Sirije, ali na nju ne smeju da udare. Problem im je da li smeju i kako da napadnu Iran, a kamoli Rusiju.

      • Slobodanka says:

        Da tako je. U ovome se krije odgovor na još jedno veoma važno pitanje! Mnogi su se često pitali i davali veoma pogrešne odgovore: ZAŠTO RUSIJA NIJE RANIJE OTPOČELA VOJNU INTERVENCIJU U SIRIJI. ZAŠTO JE vVOJNA INTERVENCIJA RUSIJE U SIRIJI OTPOČELA TEK 30.09.2015 GODINE? ODGOVOR: najverovatnije baš zato da bude potpisan i zaživi sporazum JCPOA jer time je Iran dobio ukidanje ranijih sankcija i značajnu ekonomsku stabilnost i ujedno veću sposobnost da se odupire nasrtajima Amerike na Bliskom Istoku. Osu otpora čine Rusija-Sirija-Iran. Rusija ne sme sama da se upušta u koštac protiv SAD-a i celog Zapada. To je bila ključna greška SSSR-a tokom Hladnog rata, a koja bi bila kobna i za Rusku Federaciju. Ujedno Iran iz ose otpora, dobio je tri dobre godine > od aprila 2015 do maja 2018 godine,, Taj sporazum JCPOA (iranski nuklearni sporazum) danas je još uvek živ, ali je više mrtav nego živ. Medjutim u medjuvremenu i savezništvo unutar NATO-a je oslabilo, baš zbog uspešnog otpora Rusija-Sirija-Iran što je bitno uticalo da SAD ne ostvaruje ranije zacrtane ciljeve na Bliskom istoku, a time i u Evropi na tržištu gasa. Ne samo da je Turska napravila zaokret, nego i mnoge druge članice NATO-a idu ka tome. Nemačka i druge značajne članice EU uvoze i uvoziće ruski gas, a ne katarski. Zatim krupni eu-ropski ekonomski partneri Irana nezadovoljni su ekonomskim sankcijama protiv Irana na koje ih obavezuje SAD jer time gube svoje ne male poslove u Iranu.

  4. Slobodanka says:

    MENA ili Menap to je akronim (početna slova) od Middle East, North Africa, Afghanistan, and Pakistan. MENA je početkom 2000-tih postao poznat kao "The Greater Middle East" (Veliki Bliski istok). Zbignjev Bžežinski je video ovaj region kao "Globalni Balkan" te da će on biti kontrolna poluga prema Evroaziji. Dakle to je veći geografski region koji obuhvata države: Liban, Sirija, Irak, Iran, Izrael, Palestina, Jordan, Saudijska Arabija, Kuvajt, Bahrein, Katar, UAE, Oman, Jemen, zatim još Turska, Avganistan, Pakistan i sa severa Afrike Maroko, Alžur, Tunis, Libija, Egipat. Turkey

    • Hoćeš reći says:

      Kurdistan? Sve su to hamiti uglavnom koji su se malo više namnožuli i proširili. Semiti mu dođu samo da se ne dosete cilja.

  5. Pera says:

    Ko redovno komentarise vise od 10 redova, on ima problem sa samim sobom. Takve obavestavam da pisu sami sebi da bi se sebi divili, a da ne stampaju ovde da bi mi malo bili sa normalnima ! Takvi iz plemena japaja nek odlaze na neke javne tribine da vide kako bi prosli !

  6. Pera says:

    Sva desavanja na Bliskom Istoku su prvenstveno uslovljenja zbog bezbednosti izraela. Jevreji cionisti zele sve da opljackaju, ali kad preteraju ugrozavajuci izrael, odstupaju, kao sad sa Sirijom, Turskom itd. Sa Iranom je drugacije, jer ih predstavljaju kao neprijatelje regiona ! Obzirom da vladaju sa engleskom-komonveltom, eu, uz ameriku i jos po neku zemlju, znaju da zamene igrace. Ako ste se nekad cudili kako to eu pocne nesto, ameri preuzmu, a ovi se ne bune, pa to su vam te strateske igrice cionista !

  7. triglav says:

    kakve veze ima koja lutka u ime gospodara sveta hara po bliskom istoku ili bilo gde po planeti?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *