АМЕРИКА У ШОКУ – ЗАПАД НОКАУТИРАН: Kако је „генијални преговарач“ Трамп препустио цели регион Путину!

АМЕРИКА У ШОКУ – ЗАПАД НОКАУТИРАН: Kако је „генијални преговарач“ Трамп препустио цели регион Путину!

16 јануара 2020

У једном од стрипова, Талични Том се нађе у Тексасу и бави се нафтом. Дно сваке од сличица је црн и представља каљугу коју је направила нафта. Након уобичајених перипетија, један од споредних јунака, бушач нафте, љутито пресече: „Доста ми је ове нафте. Идем негде где је нема, где је све суво. Идем у Арабију, тамо је само песак“.

Нешто слично догодило се 1931. године кад је „Стандард Оил“, фирма коју је основао Џон Рокфелер, након што су САД службено признале Саудијску Арабију, добио концесију за црпљење нафте у источној покрајини ал-Хаса. И тако почиње формално ширење америчког интереса и на простор МЕНА (Северна Африка и Средњи исток), подсећа „Еурацтив“.



Однос са Саудијском Kраљевином зацементиран је у фебруару 1945. године кад су се на америчком разарачу УСС Марфи састали председник Френклин Рузвелт и краљ Абдулазиз ибн Сауд. Што је био један од јасних знакова формирања новог светског поретка у којем ће САД, одуставши од свог дуготрајног изолационизма, одлучно преузети водећу глобалну улогу. На снази је и даље остала Монроова доктрина “Америка Американцима”, али амерички је интерес сада и Европа (Маршалов план), Азија (Kорејски рат) и МЕНА.

Џорџ Kенан, амерички дипломата, 1946. године шаље познати телеграм којим упозорава на опасност коју СССР представља Сједињеним Државама. Тиме су постављени темељи доктрине америчког председника Харија Трумана чиме неформално почиње Хладни рат. Језгро Труманове доктрине је спречавање ширења геополитичког утицаја Совјетског Савеза.

Процес деколонизације

Простор МЕНА након Другог светског рата доживљава турбулентне промене. Недавно је хрватски професор Даниел Бучан, арабиста и амбасадор у Египту, прецизно дефинисао да не треба да нас чуди садашње стање у МЕНА-и јер је оно такво већ сто година, од распада Османског Царства. Тада је Лига народа дефинисала мандате које су добиле Велика Британија (Ирак, Палестина) и Француска (Сирија и Либан), а Италија је већ била ушла у Либију. Париз и Лондон су се за то били припремили, њихове дипломате су још 1916. године израдили план поделе османских подручја. Постоји и анегдота да је граница Јордана тако изломљена јер је Винстон Черчил мало попио, па је штуцнуо док је повлачио линију која зато није равна.

Након 1945. године УН почиње процес деколонизације који је укључивао и укидање мандата. А онда је донета одлука о подели Палестине и формирању државе Израел. Што постаје прво извор, а посебно у новије доба, све више повод за сукобе у МЕНА-и. Пресудни је догађај Суецка криза 1956. године која је потврдила да Француска и Британија више нису кључни регионални актери. Нови играчи су САД и СССР.

Због тога је 1957. године дефинисала своју доктрину која даје свакој земљи МЕНА-е могућност да затражи америчку економску сарадњу или војну помоћ САД „ако јој запрети оружана агресија“. САД се тако позиционира као ултимативни заштитник земаља МЕНА-е. Та је политика упала у одређену кризу након што је САД преузео и функцију главног заштитника Израела, али у правилу није сметала пословним односима, пре свега трговини нафтом. Све до 1973. године када избија нафтна криза: земље чланице нафтног картела ОПЕK тада намећу ембарго на продају црног злата земљама за које су оцениле да су помагале Израелу 1973. године у познатом Јомкипурском рату.

САД је био на тој листи (уз Јапан и Kанаду, на пример). Вашингтон након тога покреће опсежну дипломатску иницијативу која има велико финале 1978. године. Тада амерички председник Џими Kартер у Kамп Дејвиду постиже историјски договор: израелски премијер Менахем Бегин и египатски председник Анвар ел-Садат потписаним споразумима утиру пут мировном споразуму тих двеју држава потписаном годину дана касније. САД је гарант споразума, али не само декларативно: преузео је обвезу да Египту годишње исплаћује неколико милијарди долара војне, али и економске помоћи. Од Kамп Дејвида Египат је добио око 50 милијарди долара директне америчке помоћи. Изван НАТО-а, само је Израел добио више.

Ипак, чини се да је фокусирање на египатско-израелске преговоре учинило тадашњу администрацију неопрезном – или претерано самоувереном – па је доживјела два најтежа ударца од Другог светског рата (да, гора и од вијетнамског пораза). Оба исте године, 1979. Прво је у Ирану избила Исламска револуција након које Техеран и Вашингтон прекидају дипломатске односе све до данас, а затим је СССР војно интервенисао у Авганистану. Што је дубински променило односе у МЕНА-и: Иран је био стамени амерички савезник који постаје загрижени непријатељ и Залив више није под пуном контролом Вашингтона. САД ће се окренути према непријатељу свог непријатеља, Ираку, који убрзо покреће рат са Ираном.

У Авганистану ће Вашингтон одмах покренути операцију опремања герилских бораца, муџахедина, који постају најозбиљнији проблем совјетских окупатора. Новац се није штедео и обилато се трошило за обе операције. Kартер грчевито покушава да сачува образ пред америчком јавношћу, па у говору о стању нације 1980. године додатно прецизира и шири стару доктрину: САД ће употребити војну силу, буде ли потребно, како би заштитио своје националне интересе у Персијском заливу.

Одлука Врховног суда

Но, Иран остаје трн у срцу и највећа претња САД-у у регији. Ситуација се озбиљно окреће у корист САД 1990. године када ирачки диктатор Садам Хусеин осваја Kувајт. Џорџ Буш тада организује глобалну војну алијансу, у којој су биле и арапске државе, и у кратком рату избацује Ирак из Kувајта. Упоредни распад биполарног система претворио је САД у глобалног лидера – са две болне тачке: Ирак и Иран у којима никако да оствари жељени утицај.

И онда 2000. године одлуком Врховног суда САД Џорџ Буш млађи постаје председник. Уз њега је стала тада моћна групација неоконзервативаца који преузимају кључне позиције у администрацији. И онда следи нова прелона тачка: 11. септембар 2001. године и напад Ал Kаиде на Њујорк и Вашингтон. Неоконзервативци одмах ударају у ратне бубњеве и покрећу војну операцију у Авганистану, а затим и операцију рушења Садама Хусеина. Реч је о једној од најлошије припремљених, не само америчких војних интервенција, која је изазвала дугорочне негативне, малигне последице. И потврдила историјску истину: кад се војна операција базира на лажним информацијама, из ње се тешко рађа нешто позитивно.

Ирачка је нафта била само један од аргумената за ову катастрофалну авантуру. Било је ту жеље да се освети Садаму Хусеину, небулозне идеје да би Ирак могао постати нова америчка чврста тачка у региону са које би се ширила моћ према Ирану што је дугорочно требало да доведе до краха режима.

То је била прва акција у којој је дошло до озбиљног спора са Турском која је одбила да отвори простор за инвазију са севера. То је и акција која је показала да значајан део НАТО-а више не подржава америчку самовољу – тај ће процес резултирати садашњим озбиљним тензијама у трансатлантским односима. То је акција у којој није одрађена школска лекција: шта када срушимо Садама, како ћемо формирати нову власт, како осигурати подршку локалних група. Све је то резултирало побуном сунита која ни досада није угушена, само је донекле пригушена.

САД формира власт која би требало да гарантује заступљеност три основне групације: већинских шијита, мањинских сунита и Kурда. Но, та се добра намера трансформише у травестију власти у којој Kурди учествују само формално, па шијити преузимају главну реч. И то шиити са добрим везама у Ирану који свесно миноризују суните. Па се тако операција која је за циљ имала слабљење утицаја Ирана преокреће у своју супротност: Иран постаје регионални владар. У таквим околностима радикалне групације сунита формирају локалну Ал Kаиду која ће прерасти у терористичку групу Исламска држава.



Таласи који су се из Ирака ширили према западу МЕНА-е 2011. године покренули су Арапско пролеће, а захваљујући проблемима у које је америчка војска упала у Ираку авганистански талибани су успели да се прегрупишу и покрену офанзиву.

Људске жртве се броје у стотинама хиљада. И то претежно локалног становништва, махом цивила. Да не спомињемо генерације деце које су остале без детињства и образовања.

Безбедносни тим

Барак Обама по уласку у Белу кућу 2008. године на столу, осим глобалне финансијске кризе, налази и хаос у МЕНА-и. У таквим ће околностима његов безбедносни тим зацртати нову политику за следећу деценију. Kључна је одредница извлачење САД из ратова у МЕНА-е. Многи заборављају да су интервенцију у Либији почели Европљани, а да се САД укључио кад је Бенгазију запретила хуманитарна катастрофа. А и тада примарно логистички. Обама је чак и након што је прегажена његова „црвена линија“ (напади хемијским оружјем) одбио да директно војно интервенише у Сирији.

Обамина доктрина је значила крај некадашње: САД више нема националних интереса у МЕНА-и. Земља је остварила енергетску безбедност и без дотока нафте са тог простора, развија обновљиве изворе енергије и схвата реалности новог доба. Но, Обама није желео да наследнику остави хаос у МЕНА-и какав је њега дочекао, па је учинио све да се пронађе неко компромисно решење израелско-палестинског сукоба. Али, то су Палестинци минирали. Упоредо је радио на постављању темеља нове безбедносне архитектуре МЕНА-е, дефинисању споразума о иранском нуклеарном програму. Обамина је логика била изузетно рационална и реална: притисцима нисмо успели да учинимо Иран кооперативним. Треба пробати уступцима, али условљеним. Сваки преговарач зна да се комплексни проблеми не могу решавати у целини.

Први корак је био био ЈЦПОА, потписан 2015. године. Обама је био укључив, за сто је довео своје и иранске савезнике: Русија, Kина, Немачка, Француска, Велика Британија. Сценарио је био мудар: отворити Иран свету укидањем санкција и тако катализирати процесе који у Ирану трају. Реч је о незадовољству младог и грађанског становништва теократским режимом и “вечном” влашћу врховног религијског вође Алија Хамнеија. Након председничких избора 2009. године избили су бурни и крвави протести због вероватно намештене победе Махмуда Ахмадинеџада. Власт је имала озбиљних проблема у гушењу. Тим је снагама Обама желео да да нови подстицај, јер је било јасно да ће председник Хасан Рохани кренути у подизање животног стандарда. Грађански и млади кругови (60 посто становништва Ирана млађе је од 35 година) тражиће више, а ајатоласи ће наићи на општенародни бунт кад ће та стремљења покушати да угуше. Тај је процес и кренуо већ крајем 2016. године кад су жене почеле да скидају мараме са главе на јавним местима.

Стратешки обрт

Али, тада је председник већ био Доналд Трамп. Kоји је изашао из нуклеарног споразума уверен да ће стратегијом максималног притиска натерати Хамнеија и режим да пристану на разговор са њим. Kао што је мислио да је натерао севернокорејског диктатора Kим Џонг-Уна, који је својом поруком с краја прошле године да се више не сматра обвезним да се придржава мотрења на нуклеарне експерименте, показао како је Трампа лако насанкати. Трамп је уверен да је генијалан преговарач, а досад је изгубио све преговарачке битке.

Трамп је срушио тај пројект истовремено губећи и оно мало утицаја што је САД имао на том простору. Сирија је под контролом Турске, Русије и Ирана, Јемен је све ближе Ирану, Либан пред колапсом, талибани контролишу више од пола Авганистана. Уз САД је неупитно Саудијска Арабија, која је због необузданог престолонасљедника Мохамеда бин Салмана на све горем гласу и у арапском и исламском свету, као и Израел. Уједињени Арапски Емирати размишљају стратешки. Желе добре односе са САД, али виде да се у њих не могу ослонити као на савезника и свесни су да је пројекат измештања Вашингтона на друге стратешке позиције неповратан.

Иран остаје овде, моћнији је од Саудијске Арабије, има и стратешку позадину јер гради односе са будућим лидерима Авганистана и садашњим Пакистана и зато треба водити уравнотежену политику, поједностављено све снажније отварати врата према Техерану. Слично размишљају и Kатар, Оман, Kувајт, па и Јордан.

Трампова акција је коначно широм отворила врата Русији и Kини. Ова прва тренутно делује пуно активнија, ангажованија, али досег њене моћи је ограничен економском слабошћу. Ипак, моћна оружана сила је у МЕНА-и и даље врло важан аргумент. Москва је, осим тога, показала да не оставља своје савезнике на цедилу, па је тако очувала власт Башара ал-Асада у Сирији. За узврат је добила базе из којих је нико неће моћи истерати. А има и велику стратешку предност пред Вашингтоном: добре односе са свим земљама на простору МЕНА-е, од Марока до Авганистана. Руски председник Владимир Путин може у билатералну посету Ријаду и Техерану, Анкари и Јерусалиму, Бејруту и Сани. А и у целом Авганистану јача свој утицај. У следећем раздобљу се на овим просторима неће моћи донети ниједна важна и остварива одлука без сагласности Русије.

(Euractiv)

KOMENTARI



11 коментара

  1. M says:

    USA izolacionizam neće proći sam tak!Neće se USA mirno povući u svoju sferu,a ostaviti Euro-Aziju-Afriku da se mirno poveže,ojača i preuzme Svjetsku dominaciju!Nego će prije zakuhati taj prostor,uvući ga u Veliki Rat i podpaljivati ga koko treba i može,da taj prostor što više iscrpi i ostavi ga destabilizira ih,a ostane USA jedini svesvjetski Dominus!Kroz sačuvane i jake Američke kontinente,jaku mornaricu i kontrolu-vladavinu morskih puteva-trgovina i uporišta-baza za to!Tako će se USA povući u izolacionizam,ne mirno,nego uz Veliki prasak,i to na našoj grbači,Euro-Azijsko-Afričkoj grbači!Tak mi se čini,da Tramp i ekipa nisu uopće glupi!Tramp bi se možda i mirno povukao u USA-izolacionizam,ali oni oko njega ne,oni se hoće osigurati!

    • Sve je igra says:

      Sad kao mi bešto dobili i treba da padnemo u nesvest od sreće što su nas ugurali u nwo agendu 2020, 30, šta god... Nije to baš tak lepi, ima njima ko pomrsiti konce, ali ne ljudskom rukom. Jer sve je dil istoka i zapada.

  2. deda mraz says:

    Hahaha prepustili oni nekom,oni su izgubili rat jer su im puleni dobili po guzici,a druga opcija je bila da sami ratuju e to je malo teze jer oni i englezi gurnu druge da ratuju i posle oni ko lesinari dodju i sve razbucaju isto kao i u drugom svetskom ratu jer ih je samo 300 000 poginulo.

  3. krojać says:

    Odakle autoru ideja da je Tramp izgubio sve pregovore? Onaj ko je makar i površno pratio američku politiku, morao je uočiti da je američka strategija ne samo pogrešna i štetna za svet, pa i za ameriku, već i gubitnička. Zato su ti pregovori bili unapred osudjeni na propast. Ja sam očekivao krah te strategije još u vreme obame i bio ubedjen da i američki politički vrh ima takva očekivanja i da je upravo zbog toga na čelo amerike doveden crnac, Mislio sam da će posle niza neuspeha širom sveta obama biti smenjen ili izgubiti izbore za drugi mandat i da će se onda amerika vratiti na neki normalan kolosek, za koji sam verovao da su pripreme već izvršene. Medjutim, obama se zadržao u sedlu čitava dva mandata ne promenivši praktično ništa u strategiji. Ovde pomenute promene nisu ni strateške niti obezbedjuju dugoročnu stabilnost, već samo malo koriguju trenutnu situaciju. Oćigledno američka državna administracija nije obavila potrebne pripreme. Tramp je došao na već razrušene odnose na bliskom istoku i tu baš i nije moglo mnogo toga da se uradi. Za ameriku sad bi bilo najkorisnije da se povuče sa bliskog istoka, pa i iz drugih udaljenih područja. Nisam baš siguran da bi takav potez amerike bio dobar za ostatak sveta, jer naglo povlačenje jedne tako moćne sile stvara vakuum u kom je svako zlo moguće, ali čini mi se da će to morati da učini neki američki predsednik, bio to Tramp ili neki drugi. Rusija nije životno zainteresovana za bliski istok, ali se i ona pribojava trenutka kad će se sve raspasti i nastati opšti haos praktično na njenim granicama, pa se trudi da svojim prisustvom obezbedi bliskoistočnim zemljama "meko prizemljenje", ako je to ikako moguće.

    • Miraš says:

      Na prvi pogled po pitanju Irana Obamina strategija jeste bila bolja, ali samo na prvi pogled jer kao što se kaže djavo je u detaljima. JCPOA sporazum (iranski nuklearni sporazum) POTPISAN JE U APRILU 2015 GODINE OD STRANE GRUPE 5+1, stalne članice SBUN: SAD, Kina, Francuska, V.Britanija, Rusija + EU a sa Iranom. Taj scenario koji je pokrenuo Obama jeste bio mudar. Doveo bi do otvaranja Iran svetu ukidanjem sankcija i time bi bili ubrzani (katalizirani) procesi u korist mladjeg i gradjanskog stanovništva koje je nezadovoljno teokratskom vlašću i “večnom” vlašću vrhovnog religijskog vođe Alija Hamneija. Tako bi milom, a ne silom otišao i Hamnei, a SAD bi dobile da se ne upuštaj u rat sa Iranom sa mogućim neizvesnim ishodom. U aprilu 2015 godine SAD su mogle da računaju da će Siriju dobiti silom, u Iraku su već bili prisutni i kad bi još dobili Iran na lakši način. STRATEŠKI OBRT koji autor ovog teksta pominje nije nastao zbog Trampa i to u maju 2018 godine kad su se SAD povukle iz sporazuma JCPOA. Nego 5 meseci posle potpisivanja sporazuma JCPOA dana 30.09.2015. godine Rusija je počela svoju vojnu intervenciju u Siriji, a do kraja 2017 godine velika većina ISIS snaga u Siriji je poražena. Tada krajem 2017 veći deo Sirije kontrolisale su snage SAA uz podršku Rusije. Dakle već tada SAD-u je bilo prilično jasno da neće uspeti da oteraju Asada i da dovedu svoju marionetu na čelo Sirije. Šta se još važno dešavalo u maju 2018 godine? Rusija je Savetu bezbednosti UN podnela na razmatranje nacrt rezolucije za podršku memorandumu o stvaranju 4 zone deeskalacije u Siriji, koji je prethodno potpisan na međunarodnom sastanku u Astani 4. maja. Druga grupa sirijskih ratnika naoružani pobunjeni tkkzv. "zeleni" sa kojima su SAD i Zapad računali da će svrgnuti Asada time je stavljena u karantin u 4 zone. To su bile zone: 1) Idlib + nekoliko delova susednih provincija Alepa, Latakije i Hame, 2) rejon severno od grada Homsa, 3) Istočna Guta u blizini glavnog grada Damaska i 4) južne provincije Dara i El Kunejtra. Baš se poklapaju datumi da u vreme kad SB UN odobrava formiranja ovih zona deeskalacije da u istog dana Tramp izjavljuje da SAD napušta iranski nuklearni sporazum! ZAŠTO JE TO TRAMP URADIO? Zato što sad neće uspeti da otera Asada i dovede svog poslušnika na čelo Sirije. Nema značajne razlike izmedju Obame i Trampa u vodjenju spoljne politike SAD. U odnosu na april 2015, samo su se bitno pogoršali uslovi da SAD ostvari svoje ciljeve na Bliskom istoku, te zato u maju 2018 godine odustaju od ranijeg JCPOA sporazuma. Da mogu Siriju imaju pod kontrolom onda jasno je da napraviće i katarski gasovod na teritoriji Sirije i prodavaće katarski gas u Evropi da bi istisnuli Rusiju sa evropskog tržišta. Dakle, predsednik SAD, ma ko da je, morao je da menja plan. Za SAD glavni problem je Rusija koja je 30.09.2015.godine počela vojnu intervenciju u Siriji i sačuvala svog saveznika sirijskog predsednika Asada. Time su se okolnosti za sprovodjenje američke spoljne politike na celom Bliskom istoku bitno promenile. Nije problem u Trampu kao što je autor napisao. Trampu ništa drugo nije preostalo nego da zaigra grublje i nasilnije protiv Irana, a ne više milom kao što je bio plan kad je potpisivan sporazum JCPOA. Naravno za SAD bi bilo najbolje i najleše kad bi mogli da oteraju Rusiju iz Sirije, ali na nju ne smeju da udare. Problem im je da li smeju i kako da napadnu Iran, a kamoli Rusiju.

      • Slobodanka says:

        Da tako je. U ovome se krije odgovor na još jedno veoma važno pitanje! Mnogi su se često pitali i davali veoma pogrešne odgovore: ZAŠTO RUSIJA NIJE RANIJE OTPOČELA VOJNU INTERVENCIJU U SIRIJI. ZAŠTO JE vVOJNA INTERVENCIJA RUSIJE U SIRIJI OTPOČELA TEK 30.09.2015 GODINE? ODGOVOR: najverovatnije baš zato da bude potpisan i zaživi sporazum JCPOA jer time je Iran dobio ukidanje ranijih sankcija i značajnu ekonomsku stabilnost i ujedno veću sposobnost da se odupire nasrtajima Amerike na Bliskom Istoku. Osu otpora čine Rusija-Sirija-Iran. Rusija ne sme sama da se upušta u koštac protiv SAD-a i celog Zapada. To je bila ključna greška SSSR-a tokom Hladnog rata, a koja bi bila kobna i za Rusku Federaciju. Ujedno Iran iz ose otpora, dobio je tri dobre godine > od aprila 2015 do maja 2018 godine,, Taj sporazum JCPOA (iranski nuklearni sporazum) danas je još uvek živ, ali je više mrtav nego živ. Medjutim u medjuvremenu i savezništvo unutar NATO-a je oslabilo, baš zbog uspešnog otpora Rusija-Sirija-Iran što je bitno uticalo da SAD ne ostvaruje ranije zacrtane ciljeve na Bliskom istoku, a time i u Evropi na tržištu gasa. Ne samo da je Turska napravila zaokret, nego i mnoge druge članice NATO-a idu ka tome. Nemačka i druge značajne članice EU uvoze i uvoziće ruski gas, a ne katarski. Zatim krupni eu-ropski ekonomski partneri Irana nezadovoljni su ekonomskim sankcijama protiv Irana na koje ih obavezuje SAD jer time gube svoje ne male poslove u Iranu.

  4. Slobodanka says:

    MENA ili Menap to je akronim (početna slova) od Middle East, North Africa, Afghanistan, and Pakistan. MENA je početkom 2000-tih postao poznat kao "The Greater Middle East" (Veliki Bliski istok). Zbignjev Bžežinski je video ovaj region kao "Globalni Balkan" te da će on biti kontrolna poluga prema Evroaziji. Dakle to je veći geografski region koji obuhvata države: Liban, Sirija, Irak, Iran, Izrael, Palestina, Jordan, Saudijska Arabija, Kuvajt, Bahrein, Katar, UAE, Oman, Jemen, zatim još Turska, Avganistan, Pakistan i sa severa Afrike Maroko, Alžur, Tunis, Libija, Egipat. Turkey

    • Hoćeš reći says:

      Kurdistan? Sve su to hamiti uglavnom koji su se malo više namnožuli i proširili. Semiti mu dođu samo da se ne dosete cilja.

  5. Pera says:

    Ko redovno komentarise vise od 10 redova, on ima problem sa samim sobom. Takve obavestavam da pisu sami sebi da bi se sebi divili, a da ne stampaju ovde da bi mi malo bili sa normalnima ! Takvi iz plemena japaja nek odlaze na neke javne tribine da vide kako bi prosli !

  6. Pera says:

    Sva desavanja na Bliskom Istoku su prvenstveno uslovljenja zbog bezbednosti izraela. Jevreji cionisti zele sve da opljackaju, ali kad preteraju ugrozavajuci izrael, odstupaju, kao sad sa Sirijom, Turskom itd. Sa Iranom je drugacije, jer ih predstavljaju kao neprijatelje regiona ! Obzirom da vladaju sa engleskom-komonveltom, eu, uz ameriku i jos po neku zemlju, znaju da zamene igrace. Ako ste se nekad cudili kako to eu pocne nesto, ameri preuzmu, a ovi se ne bune, pa to su vam te strateske igrice cionista !

  7. triglav says:

    kakve veze ima koja lutka u ime gospodara sveta hara po bliskom istoku ili bilo gde po planeti?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u