AMERIKA ŽELI DA OSVOJI SVET – Rusija u Ukrajini brani celu Evropu od američke tiranije

AMERIKA ŽELI DA OSVOJI SVET – Rusija u Ukrajini brani celu Evropu od američke tiranije

1 aprila 2014

Russian President Vladimir Putin watches military exercises with Defence Minister Sergei Shoigu during his visit to Russia's far eastern Sakhalin regionPiše: Siniša Ljepojević

Svaki istorijski događaj se pre svega pamti po posledicama koje je izazvao. Tako je i aktuelna kriza u Ukrajini – to je već sada jasno – važnija po onome do čega će dovesti, po posledicama, a sama Ukrajina, sve je jasnije, više uopšte nije važna. Zapad, koji je dugogodišnji generator i finansijer destabilizacije te zemlje, već se pomirio sa gubitkom Krima, i sada javno strahuje i tajno pregovara za jugoistočni deo Ukrajine, ali u osnovi sama Ukrajina više nije glavna tema. Šta se desilo desilo, nije sve bilo prema planu, i sada se otvara nova kombinatorika. Od Ukrajine, iznutra potpuno rasturene zemlje, u dužem periodu nema ništa, i veliki svetskiigrači gledaju kako da preko krize u toj zemlji na široj međunarodnoj sceni ugrabe svoj deo kolača. Taj proces će biti deo posledica ukrajinske krize, koje će, po svemu sudeći, imati odlučujući značaj na razvoj međunarodnih odnosa u doglednoj budućnosti.

Posle prvobitne zapadne histerije zbog „neplaniranog“ i „neočekivanog“ razvoja krize i u osnovi neuspeha u Ukrajini, svakim danom postaje sve jasnije da veliki – Amerika, Rusija, Evropska unija, Kina i čak Japan – nastoje da iskoriste Ukrajinu za neke druge ciljeve. Mnogi od tih planova, međutim, ma koliko bili inspirisani dugoročnim ciljevima, pravljeni su nabrzinu, na korišćenju dnevnih zbivanja i neuspelih projekata i, utisak je, samo Rusija ima jasan i razrađen plan.

Iz tog ugla bi trebalo gledati na zapadnu paniku, posebno u američkom političkom ešalonu, koja dovodi i do krajnje bizarnih situacija da čak i predsednik Amerike javno iznosi neistine. I to ne jednom, nego skoro svakodnevno. Halabukom oko Ukrajine i protiv Rusije Vašington u osnovi ne krije samo svoj poraz i svoju nemoć nego i ključnu ambiciju – da krizu u Ukrajini iskoristi za obnavljanje i učvršćivanje kontrole nad Evropom, tačnije Evropskom unijom. Deo te ambicije ili cilja je i destabilizovanje, pa čak i prekid zbližavanja Rusije i Evrope. Kako reče britanski ministar inostranih poslova Vilijem Hejg, koji je ustvari evropski glasnogovornik Vašingtona, „Rusija treba da bude lišena sadašnjeg uticaja u Evropi“.

AMERICI JE OSTALA SAMO EVROPA

To su dva ključna cilja Amerike u ovoj fazi upotrebe ukrajinske krize i kroz tu prizmu bi trebalo tražiti razumevanje za sve ono što sada radi Vašington. Vašington, naravno, neće odustati od Ukrajine, ali u ovoj fazi je prihvaćen poraz i kriza se nastoji iskoristiti za mnogo važnije ciljeve. O tome najbolje svedoči promena kursa pomoći Ukrajini. Umesto direktne pomoći, sve je prebačeno na Međunarodni monetarni fond.

Amerika je već dugo godina suočena sa gubitkom dosadašnje moći u svetu i polako gubi kontrolu nad velikim delovima savremenog sveta, a to znači gubi i prihode, novac. U najvećoj meri je izgubila uticaj u svom nekadašnjem zabranu Južnoj Americi, u Aziji se američka zona sve više krnji, Afrika je odavno izgubljena i jedini prostor koji je Americi preostao je Evropska unija. Utisak je da Amerika neće ispustiti Evropsku uniju po bilo koju cenu, bez obzira šta o Uniji mislili funkcioneri američke administracije, a misle, kako se i svetska javnost mogla uveriti, sve najgore. Ukrajinska kriza je najsvežiji primer. Bez EU Amerika ostaje sama.

Iako je zvanično EU najbliži i ustvari jedini saveznik Amerike poslednjih nekoliko godina, u novim svetskim okolnostima, američka kontrola nad Evropom polako slabi, EU se nekako izmiče. Americi se najviše izmiče kontrola novca, bogatstva EU, a to je ono što Amerikance najviše pogađa. Tu je izgleda najveći problem Nemačka, a donekle i Francuska i Italija, u kojoj je oživljeno staro nemačko uverenje da Evropa bez veze sa Rusijom nije kontinent nego samo poluostrvo Azije.

U Americi se sada procenjuje da je kriza u Ukrajini zgodan povod da se osnaži kontrola nad EU, tačnije da se vaspostavi i zato je u narednom vremenu sasvim realno očekivati da se tržište krize prenese na samu Evropu i njene odnose sa Amerikom, ali i sa Rusijom. U tom svetlu je zanimljivo da se Amerika sada povodom krize isključivo obraća Rusiji i da je samo Rusija njene partner u tom poslu. Bez Rusije, procenjuje se, Amerika ne može da kontroliše Evropu.

Vodeće zemlje EU su, jasno je, potpuno svesne američkih ambicija ali, utisak je, još uvek nemaju snage da iskorače iz sistema uspostavljenog posle Drugog svetskog rata. To je suviše veliki korak za njih, barem u ovom vremenu, mada još nastoje da se nekako održe. Prošlonedeljni američko-evropski samit u Briselu, održan pod autoritetom američkog predsednika Baraka Obame, bio je potpuni neuspeh. Ništa nije dogovoreno, čak nije bilo ni pomaka u istorijskom projektu slobodne trgovine između EU i Amerike. Deo tog projekta je trebalo da bude potpisan u decembru prošle godine, ali je odložen na neodređeno vreme i tokom samita u Briselu nije bilo napretka.

OBAMIN DEBAKL U EVROPI

Naprotiv, EU je u isto vreme krenula u traženje izlaza prema Kini. Uz to, pod američkim pritiskom je EU sa Ukrajinom potpisala samo jedan manji deo Ugovora o stabilizaciji i prijemu iako nije jasno šta bi to moglo da znači. Ambijent potpisivanja je, međutim, bio neobičan. Potpisivanje je obavljeno iza zatvorenih vrata a, kada se vršilac dužnosti premijera Ukrajine Arsenij Jacenjuk obratio prisutnima, nije mu dat ni mikrofon, pa je u svom hvalospevu o EU morao da viče kako bi ga neko i čuo.

Ukraine-Russian-troopTo je bilo ponižavajuće i za Ukrajinu i za EU, ali svedoči o sadašnjem položaju EU u čitavom ukrajinskom projektu. U cilju jačanja kontrole nad EU, tačnije slamanja Evrope, je i američka kampanja sankcija prema Rusiji. Svima je jasno da je to praktično neizvodljivo ne samo zbog poslovne povezanosti EU i Rusije nego i zbog činjenice da je Rusija duboko upletena u međunarodnu ekonomiju. Ali EU je pod najvećim pritiskom da podrži američku kampanju bez obzira na cenu.

I Amerikancima je jasno da je to veoma komplikovano, pa se sve manje snalaze u tome. Apsurdno je, na primer, da predsednik Obama javno obećava Evropi da će EU zemljama Amerika isporučivati gas umesto Rusije. Amerika jeste počela da proizvodi velike količine gasa iz škriljaca, ali to je projekat vezan za Japan, koji želi da sve nuklearne elektrane zameni onima na gas. Drugim rečima, Amerika jednostavno nema mogućnost da Evropi brodovima isporučuje svoj gas. Kampanja o sankcijama je samo deo američkog plana rušenja EU i ponovnog vraćanja Starog kontinenta pod punu kontrolu.

Zbog male verovatnoće oštrijih sankcija prema Rusiji, Kraljevski institut britanskog Ministarstva odbrane procenjuje da će veća kontrola nad EU biti pokušana preko širenja NATO baza u zemlje Istočne Evrope. U tim zemljama, iako su članice Alijanse, do sada nisu uspostavljene NATO baze. Taj pritisak će predvoditi stari američki klijenti Poljska i Rumunija, a pod izgovorom da je posle Ukrajine ugrožena njihova i evropska bezbednost. Američki predsednika Obama je već od evropskih saveznika tražio da zbog Ukrajine NATO aktivira član 5 Statuta Alijanse, što znači oružanu odbranu, mada taj njegov predlog nije prošao. NATO će biti jedan od ključnih instrumenata pritiska, u ovom slučajune na Rusiju, nego na EU.

ŠTA MORA I ŠTA MOŽE NEMAČKA

Rusija je u postojećim okolnostima, bez obzira na pretnje sankcijama sa Zapada, u izvesnoj prednosti. Ne samo da Rusija, za razliku od Zapada, očigledno ima jasne planove i smišljene procene situacije, ona ima i mogućnosti da ih sprovede. Kada bi Zapad uvažavao te osnovne činjenice, onda bi se, kako sugeriše bivši britanski ambasador u Moskvi Toni Brenton, što pre dogovorio sa Rusijom, šta god da se desilo u Ukrajini, i prekinuo hladnoću u odnosima. Utoliko pre, ukazuje on u autorskom tekstu u londonskom Indipendentu 23. marta ove godine, što Zapad nema plan za Ukrajinu, Zapad „blefira“, a istovremeno ruski predsednik Vladimir Putin nije „blefer“, on „zaista veruje u ono što radi i govori“.

Brenton podseća da je kao ambasador u Moskvi od 2004. do 2008. godine mnogo puta sreo predsednika Putina i da svoje ocene temelji na tom iskustvu. Rusija, očigledno je, procenjuje da ona nije jedina američka meta u Ukrajini i nastoji da održi EU u igri, koja je postala glavni američki cilj. Predsednik Putin je do sada povodom ukrajinske krize telefonom sedam puta razgovarao sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Nije tu reč samo o ekonomskim temama i sankcijama. Putin jednostavno nastoji da pomogne EU i Nemačkoj jer to je i ruski strateški interes.

Po svemu sudeći, sve će to biti duga igra sa neizvesnim krajem. Najmanje je u svemu tome bitna Ukrajina. Rusija i Amerika, kao velike sile, će se na kraju nekako i dogovoriti, pa ključni problem ostaje sudbina Evropske unije, tačnije politička sudbina Nemačke i donekle Francuske. Pored odnosa sa Rusijom i skrivene ali stvarne želje za većom samostalnošću u odnosima sa Amerikom, Nemačka ima i problem sa 4.800 tona njenog državnog zlata, koje je bilo pohranjeno u Americi. Tog zlata odavno nema i iza scene već dve godine traje tihi sukob između Berlina i Vašingtona.

Istovremeno, Nemačka i njeni evro-saveznici već izvesno vreme uzimaju od Federalnih rezervi doštampane američke dolare kojima onda kupuju državne obveznice Amerike i akcije na njujorškoj berzi. Na taj način se održava privid izlaska iz krize, ali šta će biti sa tim novcem i dugovima, to niko ne može da zna. Te manipulacije, međutim, imaju svoje granice i novi slom je neizbežan, ali za sada to ipak vezuje ruke EU i Nemačkoj i njihove mogućnosti ostamostaljenja su veoma ograničene. Ima mnogo znakova, međutim, da Nemačka neće odustati od izvesnog osamostaljenja jer, kako je to rekao njen šef diplomatije, „ona je suviše velika zemlja da bi samo komentarisala“. Jedina pomoć bi se, ma koliko bilo apsurdno, mogla očekivati od Rusije. Ispada da se Rusija u ovoj fazi ne bori samo za svoje interese u Ukrajini nego i za spasavanje Evropske unije.

Da li će Rusija imati taj kapacitet zaista je neizvesno, ali postoji velika verovatnoća da će se kriza preseliti u samo srce Evrope, i to će biti ključna posledica onoga što se zbiva u Ukrajini. Aktuelna svetska kriza je generisana sa Zapada, u osnovi to je kriza zapadnog sveta, i mnogi veruju da će se njen rasplet i desiti na samom Zapadu, a ne u Rusiji ili Kini. Ako se zna da ključne zemlje EU žele izvesno ostamostaljenje i da Amerika nema nameru da Evropu ispusti iz kontrole, onda bi se u budućnosti moglo svašta desiti. Ukrajina nije dovela do šireg svetskog sukoba, ali Evropa nije još bez šansi.

(Standard.rs)

KOMENTARI



5 komentara

  1. Pavle says:

    ...Dobar tekst !! ... Amerima je povredjena sujeta, radi pandana rusima i stvaranju prividne ratne krize oni moraju po bilo kom pitanju da udju u Ukrajinu, koliko će trajati poseta neće biti presudno a ni važno,bitan je ekonomski efekat i destabilizacija tržišta koju će nesvesno izazvati Rusi gomilanjem oružja na granici ...

  2. mile pajic says:

    dugo nece trajati odrazi ce se jako lose po ameriku

  3. velimir says:

    ŽIVELA RUSIJA , ŽIVEO SLOBODAN SVET.

  4. Miroljub Stojkovic says:

    RUSKI CAR ZNA STA RADI A ONI NEZNAJU U TOME JE PROBLEM I JOS NESTO NAJBITNIJE RUSI SU PATRIOTE A AMERI I ZAPAD RADI ZA PARE JER NECA AMER U RAT DZABA DOK RUS GINE ZA SVOJU ZEMLJU

  5. Vladimir says:

    Kvalitetan tekst. Siniša Ljepojević je odličan poznavalac zapadne politike. Izmedju ostalog bili su mu unapred poznati neki dogadjaji na tlu Afričkog kontinenta, koje je svojevremno najavljivao. Ali čini mi se da u poslednje vreme sve opreznije piše, površinski opisuje neke stvari, kao da ne želi da obrati dovoljno pažnje na pozadinu i iznese suštinu na videlo. U svakom slučaju ovaj tekst zaslužuje pažnju

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *