Amerikance izluđuje činjenica što Rusija vraća pozicije izgubljene raspadom SSSR-a

Amerikance izluđuje činjenica što Rusija vraća pozicije izgubljene raspadom SSSR-a

26 maja 2014

ObamaPiše: Andrej Šitov

Kriza u Ukrajini dovela je agitprop Sjedinjenih Država u stanje koje je blizu histerije.

Nivo antiruske retorike zasnovane na izmišljotinama, sa zvaničnih tribina, prešao je svaku meru. Pri tom, koliko se može pretpostaviti, skriveni uzroci onoga što se dešava često nisu povezani sa Ukrajinom.

Glavni zadatak koji sada interesuje predsednika SAD, Baraka Obamu, jeste oblikovanje dostojnog političkog nasleđa. Okolnosti u vezi s njim za sada su, blago rečeno, prilično loše.

U suštini, postoje samo dva realna i krupna uspeha: izlaz zemlje iz akutne finansijsko-ekonomske krize nasleđene od prethodnika – republikanca, Džordža Buša-mlađeg – i program reformi zdravstva „Obamaker“. Pa i tu, prema priznanju Bele kuće, tempo ekonomskog oporavka još uvek očigledno nije dovoljan, a „Obamaker“ teško uzima maha posle prošlogodišnjeg neuspelog starta.

Amerika je iznutra ozbiljno razjedinjena, Obamina bivša obećanja da će objediniti narod – ostala su samo politička parola. Nastavljaju se, ako ne i jačaju, nepomirljive polemike između liberala i konzervativaca i politička i ideološka polarizacija.

Imovinska nejednakost brzo se povećava i postaje ozbiljan socijalno-ekonomski faktor rizika.

Nivo društvenog poverenja u vlast i rejting predsednika i kongresa SAD blizu su rekordno niskim ocenama.

I u spoljnoj politici Obama nema naročito čime da se pohvali. Nobelova nagrda za mir, koju je dobio 2009, stavlja se na poslednje mesto kao neuspela šala. Ratovi u Iraku i Avganistanu, koji su u svakom pogledu prošli strahovito skupo, za SAD se neslavno završavaju; njihov konačni ishod nije jasan.

Velike nade koje je u Vašingtonu iznedrilo „arapsko proleće“ u potpunosti se ne opravdavaju.

Uz to, da bi se svim tim bavilo – ostaje sve manje vremena: današnjem domaćinu predstoji odlazak iz Bele kuće za manje od 1000 dana. Već posle novembarskih elektorskih izbora za Kongres SAD (koji, uzgred, obećavaju demokratskoj vlasti još lošije pozicije, pa i gubitak kontrole nad Senatom), on će, po ovdašnjem mišljenju, automatski preći u red „šepavih pataka“ – lidera, koji faktički sedeći na dužnosti čekaju kraj svog mandata i nemaju dalje političke ambicije.

Obami je izuzetno teško da se s tim pomiri. Od samog početka on nije krio da želi da uđe u istoriju kao jedan od najboljih predsednika SAD, a ne samo kao prvi Afroamerikanac na toj dužnosti.

Ipak, život je pokazao da realnih liderskih talenata on nema baš mnogo, bar ne koliko je sam pretpostavljao. Istina, on ume da drži vatrene govore koji su mu u prvo vreme omogućavali da pridobije ljude.

Međutim, nije mu pošlo za rukom da uspostavi realnu interakciju sa drugim ograncima vlasti u SAD, pre svega sa zakonodavnom. Kao što se pokazalo, on nije umeo i ne voli da ispravno izgrađuje takav praktični politički rad koji pretpostavlja redovnu ličnu komunikaciju sa ljudima koji se s njim ne slažu.

Umesto toga, on je ove godine otvoreno upozorio svoje oponente u Kongresu da će pokušati da upravlja zemljom pomoću svojih izvršnih naloga. To se u Beloj kući formalno naziva „godinom praktičnog delovanja“. U stvari, po mišljenju mnogih ovdašnjih politikologa i to ne samo među onima koji kritikuju Obamu, to znači samovoljno odustajanje od rešavanja ključnih problema, prelazak na taktiku „sitnih poslova“, pa čak i spremnost da se događaji puste da idu svojim tokom.

Slična slika je i u međunarodnim poslovima.

Koliko se zna, za razliku od Džordža Buša, sadašnji američki lider od samog početka nije težio uspostavljanju bliskih odnosa i poverenja sa stranim partnerima, sem što se, po sopstvenom priznanju u intervjuu davno već datom ITAR-TASS-u, upoređivao sa Mahatmom Gandijem i Nelsonom Mendelom.

U svakom slučaju, tokom godina svoje vladavine, koliko je poznato, Obama nije sklopio ni jedno blisko prijateljstvo sa stranim kolegama. Naprotiv, sa nekima od ključnih partnera, uključujući lidere Nemačke i Brazila, njegovi odnosi su se pogoršali, budući da su se oni uvredili zbog američkog prisluškivanja koja je razotkrio disident Edvard Snouden.

„Nedruželjubivost“ sadašnjeg domaćina Bele kuće ispoljava se i u tome što on primetno manje od svojih prethodnika tokom poslednjih četvrt veka komunicira sa medijima, posebno stranim. Pored ostalog okrugle stolove za strane dopisnike, koji su organizovani u vreme Buša-mlađeg uoči značajnih međunarodnih foruma, sada niko i ne pominje.

Ma kako to čudno može da zvuči, aktuelni predsednik SAD očigledno sebe smatra za čoveka koji je politički pogrešno procenjen. Prema novinarskom svedočenju Džodi Kantora iz „Njujork-tajmsa“, koji je pre dve godine objavio knjigu „O Obamama“ (The Obamas) još u vreme odlaska u Norvešku na uručivanje Nobelove nagrade 2009. u najbližem okruženju šefa administracije nastalo je uverenje koje je on od tada često analizirao sa rođacima i bliskim ljudima da – „američki narod jednostavno ne ceni svog izuzetnog lidera“.

A upravo ovih dana drugi Obamin biograf, glavni urednik časopisa „Njujorker“, Dejvid Remniks, zabrinuto je rekao o domaćinu Bele kuće da ga „svet, izgleda, razočarava“. „I republikanci ga razočaravaju i (sirijski lider) Bašar Asada ga razočarava i predsednik Rusije, (Vladimir Putin) takođe, – požalio se Remnik. – Sa aspekta nosioca uloge predsednika (njegove) ponekad joj nedostaje borbeni duh“.

Gledano sa strane, ova ocena veoma precizno daje karakteristiku Obame. Čak i izražavajući revolt, što u poslednje vreme redovno čini u odnosu na Rusiju, on kao da u svoje reči ne unosi ništa lično. U njima se oseća ne toliko zlonamernost ili druga emocija, koliko interes i kalkulacija. On stalno ponavlja – Moskva će „morati da plati“. A za šta?

Najkraći odgovor je – za samostalno razmišljanje i postupke. Za odsustvo želje da uvek i u svemu povlađuje Vašingtonu kao što je to uobičajeno kod onih zemalja koje on sve zajedno naziva „prijateljima i saveznicima“.

Za Ameriku koja je po završetku hladnog rata navikla da umišlja da je centar svega to je toliko neobično da ona, možda, čak i iskreno u tome ne vidi normalno ispoljavanje tuđeg državnog suvereniteta nego ciljno i zlonamerno „antiameričko raspoloženje“.

Za vašingtonski politički establišment, a uz njegovu pomoć i za čitavo javno mnenje SAD, oličenje takvog raspoloženja je, zapravo, jedan jedini čovek – Putin. Delimično je to, verovatno, povezano sa činjenicom da on u dijalogu sa Vašingtonom uistinu odlučnije od drugih lidera brani nacionalne interese svoje zemlje. Sem toga, kako su u razgovoru sa dopisnikom ITAR-TASS-a više puta priznavali poznati Amerikanci, u odnosu na njega mogu da se ispolje i neiskorenjeni stereotipi iz vremena hladnog rata, pa i nostalgija za vremenom konfrontacije Istoka i Zapada kada je sve bilo „jednostavno i jasno“.

U svakom slučaju tvrdnja da, navodno, „Putin sve vreme nastoji da sve bolnije stavi prst u oko Ujka Semu“, danas je za ovdašnju štampu aksiom – ideološki kliše toliko iscrpljen da se smatra da ga ne samo ne treba dokazivati, nego ga gotovo i ne primećuju.

Međutim, takvi klišei su svakako opasni kao i svaka samoobmana, a ozbiljni, iskusni ljudi pokušavaju da ih na to podsete. Na primer, bivši državni sekretar SAD, Henri Kisindžer, još je početkom marta upozoravao da „za Zapad demonizacija Putina – nije politika, nego pokušaj da se opravda njeno odsustvo“. Ipak, ne izgleda da na Kisindžera i druge ugledne ljude političkog realizma ovde sada neko obraća pažnju.

showdown-at-congress-corral-as-gun-control-debate-begins.siMada, treba istaći da su u retorici napada na Rusiju i njenog lidera prisutne i note spontanog divljenja, gotovo zavisti. Nakon što je Rusija bez ijednog pucnja vratila Krim – neko vreme među američkim konzervativcima bilo je aktuelno da se Obami navede Putin kao primer „pravog lidera“. Još pre toga, bivši Obamin suparnik na predsedničkim izborima, republikanac Mit Romni, javno je tvrdio da je „ruski lider nadmoćniji“ od američkog na međunarodnoj sceni, a ovih dana bivši potpredsednik SAD, Ričard Čejni, izjavio je da je Obama „više puta pokazao da dozvoljava takvim ljudima, kao što je Putin, da ga maltretira“.

I pored sve emotivne „zatvorenosti“ predsednika SAD, takve ocene teško da mogu da mu se dopadnu. Uzimajući u obzir njegove unutarpolitičke pozicije i zadatke, on sada, zapravo, nikako ne sme da se u očima svojih zemljaka pokaže kao „slabić“. Očigledno i to utiče na zagrevanje antiruske retorike.

Uz to, iza „peckanja“ kriju se u suštini ozbiljne zamerke. Ovih dana londonski „Fejnenšel tajms“ upozoravao je da „Putin kao i ranije štedi inicijativu“ i primorava Zapad „da obrati pažnju na svaku njegovu reč i da reaguje na svaki njegov korak“. „Sjedinjene države i EU treba nekako „da okrenu stolove“ da bi ruski lider nagađao šta će sledeće da učini protivnik“ – predlaže ovo novinsko izdanje.

Naravno, u ovom slučaju ima se u vidu taktička inicijativa u konkretnoj situaciji oko Ukrajine. Ali, početkom novog stoleća SAD su očigledno ispustile i nikako ne mogu da povrate i stratešku inicijativu. Ni u Americi ni izvan njenih granica niko se neće usuditi da tvrdi da je Vašington učvrstio svoju lidersku poziciju u svetu u vreme Buša-mlađeg ili u vreme Obame. Naprotiv, politička i ekonomska težina SAD i njihov moralni ugled konstantno opadaju. Inače, to za sobom povlači i jačanje oslanjanja na vojnu silu.

Međutim, Moskva je sve to vreme obnavljala i obnavlja pozicije koje je izgubila sa raspadom Sovjetskog Saveza. U Vašingtonu i drugim zapadnim prestonicama to se doživljava kao „revanšizam“, kao posezanje na „čitavo savremeno uređenje sveta“, gotovo na sve univerzalne pravne norme i moralne vrednosti. Upravo to i ne mogu da oproste Rusiji i njenom lideru. Zato se sada tako i srdi prekookeanski agitprop koji je siguran u svoju sposobnost da sudi o „pravilnoj“ i „nepravilnoj“ strani istorije.

Zbog toga u horu zahtevaju da se Rusiji „pruži otpor“ i „kazne“ njena dijametralno suprotna vašingtonska jata: od jastrebova do ultraliberala. Inače, i u samoj Obaminoj administracijibesomučno se bore za tvrdu konfrontaciju sa Moskvom i „desničari“, poput pomoćnice državnog sekretara Viktorije Nuland, blisko povezane sa „neokonzervativcima“, i „levičari“ u liku pomoćnice predsednika za nacionalnu bezbednost, Suzan Rajs, i Samante Pauer koja je zamenila na dužnosti stalnog predstavnika SAD u OUN-u. A svi njihovi principi i ideali apsolutno ne smetaju ovim damama da opravdavaju sve ispade američkih štićenika u Kijevu: od heroizacije nacizma do ograničenja slobode reči čak i vojnih kaznenih operacija protiv sopstvenog naroda.

Međutim, šta iznenađuje?

Ukrajina i Ukrajinci sami po sebi malo interesuju Amerikance. Prema nedavno izvedenom sociološkom istraživanju koje je izazvalo senzaciju, tek je svaki šesti stanovnik SAD sposoban da makar pronađe na karti tu istočnoevropsku zemlju. Obama je u svom govoru još u martu u Briselu priznao da nema principa i ideala onda bi možda „moglo da se okrenu leđa“ Ukrajini, budući da Amerika ekonomski „nema s njom duboku integraciju“, a delovanje Rusije uključujući i Krim „ne predstavljaju direktnu pretnju za narod i nacionalnu teritoriju“ SAD.

Umesto toga, u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD pri Beloj kući opet su započeli temu o „normama međunarodnog prava“ i „obavezama u okviru NATO-a“. Naravno, ovo drugo ne odnosi se na Ukrajinu.

U poslednje vreme i političko i vojno rukovodstvo same Severnoatlantske alijanse i predstavnici zemalja koje joj pripadaju, konstantno govore o tome da ukrajinska kriza vraća NATO onim ciljevima zbog kojih je alijansa i osnovana i pokazuje neophodnost njenog daljeg jačanja.

Kako smatraju, na primer, u antiratnim organizacijama SAD, to je praktično jednako pozivu da se više kupuje skupo američko naoružanje.

Politički smisao onoga što se ovde dešava otkrio je prvi čovek MIP RF, Sergej Lavrov, koji je u intervjuu televiziji „Blumberg“ izjavio da je pravi cilj SAD da – „ne dozvole Evropljanima da postupaju i odlučuju na svoj način, da ne dopuste da NATO izgubi cilj svog postojanja i da Evropu drži na kratkom povodcu“.

(Za Fakti.org prevela: Ksenija Trajković)

KOMENTARI



2 komentara

  1. misske says:

    Veoma narcisoidan čovek !

  2. mladen says:

    fala bogu da se rusija vraca na pozicije gde je nekad cak imala i blagu prevlast,to je dobro zbog ravnoteze sila,da ameri shvate da gube prevlast u nekim oblastima pa ih hvata panika i sizofrenija.shvataju da im rusi beze u u najnovijem raketnom naoruzanju,jedini su na severnom polu instalirali severnu flotu zauzeli najveca nalazistagasa i nafte u svetu.zato pokusavaju preko ban kim muna koji kaze da prirodna bogastva treba deliti,samo bih voleo videti sta su to oni podelili i kome osim lazi.rusi im beze vec u svemirsko-kosmickom naoruzanju,protiv raketnoj odbrani s-400 i s-500 oni mogu da samo sanjaju. neznam kako ce sad na mesec kad rusi im otkazu zajednicke misije,mozda imaju merdevine pa ce sa tavana ici na mesec u svemirski turizam jel rusi su razvili i taj projekat i sad rade na tome. to zulja amere i njegove poltrone

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *