Amerikanci će skupo platiti Siriju

Amerikanci će skupo platiti Siriju

7 septembra 2013

dusan-prorokovic-vPiše: Dušan Proroković

Da bi se bolje razumelo postavljanje SAD po „sirijskom pitanju“ narednih nedelja, dobro je pročitati članak Bernara Anri-Levija („El Pais“ od 03. septembra 2013; prevod na srpski objavljen na portalu „Vidovdan“).

U francuskom jeziku postoji izraz „La Gauche caviar“ kojim se označavaju ljudi poput Levija. To su na rečima veliki humanisti, ljudi koji se zalažu za odbranu ljudskih prava i socijalnu jednakost, dok žive sasvim drugačijim načinom života. Zapravo, ta prevelika briga za sudbinu „svetske sirotinje“ postala je još odavno paravan za lagodan život „kavijar-levičara“. I sada, Levi je, kao tipičan predstavnik zapadnog „korporativnog intelektualca“, zabrinut za sirijsku decu koju „Asadov režim ubija sarinom“.

Još je i besan što „države-nitkovi i njihov ruski kum na čelu“ blokiraju UN i ne dozvoljavaju vojnu intervenciju. Zato se mora po Siriji udariti i mimo UN. Jer, prema Leviju, to je „prirodni zakon“, nešto što se nameće kao „obaveza prema okolnostima“.

Sa druge strane, u istom tom „zapadnom delu sveta“ sve je više javnih delatnika koji dižu svoj glas protiv nove vojne avanture. Podrška britanskog javnog mnjenja akciji protiv Sirije početkom septembra nije prelazila 30 odsto.

O srednjoevropskim, kontinentalnim državama, već celu deceniju nesklonim da „uvek i svuda“ prate SAD, ne treba ni trošiti reči. Pre svega se to donosi na Nemačku, gde bi zalaganje za intervenciju značilo i gubitak izbora (odnosno vlasti).

Evropljani su umorni od američkih ratova, a velika je i bojazan da bi novi ratovi značili i još dublju političko-ekonomsku zavisnost evropskih zemalja od SAD. Time se sudbina Evrope potpuno stavlja u američke ruke. Ipak, primetno „talasanje“ zapadnoevropskog javnog mnjenja neće uticati na buduće poteze SAD oko Sirije (a potom ni na odluke rukovodstava dela evropskih država koje će „morati“ na određeni način da podrže SAD iako se trenutno intervenciji protive). Zašto? Pre svega zbog toga što ovo protivljenje dolazi isuviše kasno. Slavoj Žižek je novembra 2011. na njujorškom Vol stritu govorio o „kraju braka između demokratije i kapitalizma“. Izazvao je veliku pažnju širom sveta. Međutim, pravo vreme za takav govor bilo je u martu 1999. godine.

Do pobede korporativizma, kraja demokratije i ustanovljavanja „obaveza prema okolnostima“ došlo je tada, kada se raspravljalo o intervenciji protiv SR Jugoslavije. Postojali su i tada intelektualci koji su se protivili zaobilaženju UN i kršenju međunarodnog prava, poput Aleksandra Solženjicina, Petera Handkea ili Majkla Mandelbauma, ali su njihove poruke globalni mediji „samleli“. U tom procesu je učestvovao i Slavoj Žižek, kao i mnogi drugi koji danas upozoravaju da dolazi „poslednje vreme“.

Ono što je počelo u martu 1999. na Kosovu, nastavilo se u novembru 2001. u Avganistanu, martu 2003. u Iraku, martu 2011. u Libiji… Sve su prilike, tokom 2013. godine nastaviće se u Siriji. A potom, najverovatnije i u Iranu…

Iz ugla „kavijar-levice“ sve ove intervencije su bile uspešne. Korišćenje razrađene sheme angažovanja medija, formiranja paravojnih formacija na terenu i vazdušnih udara SAD (nekada uz podršku dela članica NATO) davalo je odlične rezultate. I to punih deceniju i po, od Kosova do Sirije. Zašto ih ne bi i dalje koristili!?

Na Kosovu je tako formirana tzv. OVK kao „NATO-pešadija na terenu“. Da bi se bolje naoružale albanske paravojne formacije -dozvoljeno je i uspostavljanje tajnog programa „droga za oružje“, koji se potom nastavio i kao „ljudski organi za oružje“ (o programu Drugs for Arms kojim je NATO dozvolio kosovskim Albancima „širenje tržišta heroina“ na zapadnoevropske zemlje više se može pronaći u knjizi Živadina Jovanovića „Kosovsko ogledalo“ ili u odlukama pravosudnih organa Češke 1999. godine u „slučaju Princ Dobroši“).

Zatim je izmišljen „slučaj Račak“ da bi se opravdalo bombardovanje SR Jugoslavije (do danas već postoje desetine, ako ne i stotine verodostojnih dokaza i izjava o tome). Potom je usledilo zaobilaženje UN i intervencija, a na kraju i uspostavljanje čvrste američke kontrole nad širim regionom Balkana.

U čemu je razlika danas u Siriji? Ni u čemu. Najpre je formirana „pešadija“ koja je trebalo da oslabi pozicije sirijske vlade, a zatim je njihovim predstavnicima dozvoljena pljačka najširih razmera na svim teritorijama koje u građanskom ratu zauzmu. Potom je izmišljen „slučaj upotrebe hemijskog oružja protiv civilnog stanovništva“, pa ubeđivanje javnog mnjenja da se mora intervenisati mimo UN. Krajnji rezultat treba da bude uspostavljanje potpune i čvrste američke kontrole nad Bliskim Istokom i energetskim resursima.

Time se jača ukupna pozicija SAD (i njenih „talasokratskih“ saveznika), koje ostvaruju tri cilja. Prvo, potpunom kontrolom bliskoistočnih izvorišta nafte i gasa onemogućava se dugoročno snabdevanje Kine jeftinim energentima, čime se direktno utiče na usporavanje kineskog privrednog rasta (samim tim i na usporavanje tehnološkog razvoja i modernizaciju oružanih snaga). Drugo, otvara se južni, geopolitički osetljiv „meki trbuh“ Rusije. I treće, usled mogućnosti manipulisanja tzv. „muslimanskim pitanjem“ i saradnje sa radikalnim islamskim pokretima, povećava se svaka vrsta zavisnosti zapadnoevropskih zemalja od SAD.

I pored realnog pada ekonomskih aktivnosti i smanjenja ukupnih potencijala, SAD bi tako produžile period globalne dominacije na još nekoliko decenija! Iz ugla korporativne elite izgleda tako: intervencija u Siriji i svrgavanje Asada donose veliku (geostratešku) pobedu SAD. Glavni gubitnici su redosledom: Rusija, Kina i kontinentalni deo EU (Nemačka!). Ipak, ovo je samo pogled iz kratkoročne perspektive. Da bi se sagledali srednjoročni i dugoročni aspekti „sirijske krize“ potrebno je vratiti se na Kosovo. Jer, nije samo podudarno ono što se dešavalo od 1999-2013. u takozvanom „periodu intervencije“, već i ono što je usledilo u „postkonfliktnom periodu“.

Kao i ostale stvari, globalni mediji „guše“ informacije o svim promašajima „postkonfliktnog postavljanja SAD“, pa tako i sve ono što se dešavalo na Kosovu.

Za Bernara Anri-Levija nema nikakve dileme da je „kosovski slučaj“ i te kako uspešan. Pogotovo ako se uzme i postavljanje srpskih vlasti od 2008. godine na ovamo. Kratkoročno, to izgleda tako. Ipak, posmatrano iz drugog ugla, zapadne zemlje su daleko od uspeha na Kosovu.

Samoproglašenu nezavisnost tzv. Republike Kosovo priznalo je manje od polovine članica OUN, a i mnoga od tih priznanja su sporna (nepostojeća!). Na kraju, sve dok se u celu igru nije uključila i Saudijska Arabija, SAD su uspele da „ubede“ samo većinu članica EU i NATO, uz još neke tradicionalne saveznike (poput Japana i Južne Koreje), u neophodnost brzog uspostavljanja zvaničnih odnosa sa Prištinom. Gledajući stanje na terenu i unutrašnje-politička dešavanja u tzv. Republici Kosovo, stvari stoje još dramatičnije.

Nezaposlenost je najveća u Evropi, bruto društveni proizvod po glavi stanovnika je na nivou Istočnog Timora, a stepen radikalizacije mladog stanovništva ogroman. Povrh svega, kršenjem međunarodnog prava, čak i ugovora i odluka koje su potpisale/za koje su glasale same SAD, stvoren je potencijal za novu veliku destabilizaciju Balkana u budućnosti.

Otprilike se sličan scenario može očekivati i posle intervencije u Siriji.

Destabilizacija bliskoistočnih zemalja će biti potpuna i proizvesti niz lokalnih sukoba koji će se vremenom sve teže kontrolisati. Pored raspada postojećih država, moguće je i otvaranje „kurdskog pitanja“, kao i objedinjavanje prostora koji naseljavaju šiiti u jednu celinu. U krajnjoj liniji, to bi rezultiralo velikim „unutarmuslimanskim“ ratom, sa vrlo neizvesnim ishodom.

Sa jedne strane, teško je očekivati da evropski saveznici mogu da prate ovakvu politiku SAD, jer će ona doneti nove bezbednosne i političke probleme za EU, uz šta idu i novi enormni troškovi i finansijski izdaci. Deluje paradoksoalno, ali Evropa će sve više plaćati za sve manje bezbednosti. Zato, srednjeročno posmatrano, intervencija SAD protiv Sirije može značiti i početak kraja NATO-a. Barem u obliku i sastavu kakav postoji danas.

Sa druge strane, zemlje kojima je upućena direktna pretnja-Rusija, Kina i Iran (u određenom razvoju situacije verovatno i Pakistan, pa posledično i Indija) neće sve ovo mirno posmatrati. To će doprineti novom pregrupisavanju u sistemu međunarodnih odnosa, pa će doći i do stavarnja novih čvrstih strateških saveza (neki od njih se već sada naziru), koji će dugoročno predstavljati kontratežu SAD. Barem u pojedinim delovima sveta.

Zaokupljenost Sirijom ostavila je malo prostora u medijima da se šire piše o prijemu Jermenije u Carinski savez (zajedno sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom), kao i najave ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča koje idu u tom smeru. Takođe, malo se pisalo i o novoj „kineskoj inicijativi“ prema istočnim susedima. Iako će intervencijom u Siriji SAD kratkoročno istisnuti ruski i kineski uticaj sa Bliskog Istoka, u dugom roku treba očekivati da i uticaj SAD bude istisnut (ili bolje reći smanjen) u nizi važnih regiona (istočnoazijski, centralnoazijski, južnokavkaski, južnoamerički…).

Dobit od uspostavljanja kontrole nad Bliskim Istokom može za SAD biti višestruko manja od gubitaka na drugim stranama. Ovo će SAD uvesti u sasvim novu fazu, u kojoj su se našle i druge imerije kroz istoriju, koje nisu mogle da se pomire sa gubitkom uticaja na pojedinim stranama, a istovremeno nisu mogle da u dugom roku izdrže „stanje geopolitičke prenapregnutosti“. U takvim okolnostima, surova diktatura postaje jedini izlaz. U praksi, to se zapravo već dešava.

Dok je za Slobodana Miloševića organizovan višegodišnji proces pred Haškim tribunalom, Sadam Husein je ekspresno osuđen i pogubljen, a Moamer Gadafi je ubijen kao pas. Bez optužnice, suda i porote. Da bi legitimizovala svoje odluke, imperija će sve manje pažnje obraćati na pravo i javno mnjenje. Dovoljni će biti članci perjanica „kavijar-levice“.

A, kao i na Kosovu, javno mnjenje će morati da se saglasi sa odlukama da trgovci ljudskim organima postanu ugledni državnici, a narko-dileri uticajni biznismeni. Ponižavanje demokratije kao sistema i slobodnomislećih ljudi biće potpuno i beskompromisno. Pre svega na samom Zapadu i posebno u SAD! Proces koji je počeo u martu 1999. godine biće brutalno nastavljen. Sa Sirijom i posle Sirije. Dokle to sama zapadna društva mogu da izdrže? Ostaje da se vidi. Tek, za mnoge je danas postalo očigledno ono što nisu želeli da vide na primeru SR Jugoslavije pre četrnaest godina.

(Fakti.org)

KOMENTARI



2 komentara

  1. ZorMark says:

    Analiza gospodina Prorokovića je lucidna, vrlo interesantna, temeljna i sveobuhvatna. Zasnovana na istorijskim činjenicama, daje ispravne prognoze geopolitičkih zbivanja. Verujem da ćemo vrlo skoro biti svedoci tome.

  2. Dragan Marković says:

    Veoma interesantna i opsirna analiza dogadjanja,smatram da uticaj Amerike opada na Bliskom istoku kao i u citavom svetu, radi se o mrvicama ali od mrvice krece krunjenje...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *