Amerikanci koji demonizuju Putina zapravo žele takvog lidera za Sjedinjene Američke Države

Amerikanci koji demonizuju Putina zapravo žele takvog lidera za Sjedinjene Američke Države

2 marta 2014

valdimir-putin-sochiPiše: Andranik Migranjan, politikolog (Moskva)

APSOLUTNO je očigledno da se posle raspada SSSR-a zapadni, posebno američki mediji, nisu bavili nepristrasnim tumačenjem događaja u Rusiji i da nikada nisu nastojali da objektivno objasne motive ruske unutrašnje i spoljne politike.

Nije slučajno što – i pre i posle otvaranja Olimpijade -glavne teme američkih medija nisu bili sport i sportisti, već predstojeći užasi u vezi sa mogućim terorističkim aktima kako u Sočiju, tako i u čitavoj Rusiji, plus – opasnost od krivičnog gonjenja kako predstavnika ruske LGBT populacije, tako i turista i sportista LGBT iz drugih zemalja, dosadni razgovori o neefikasnosti ruskih vlasti po pitanju izgradnje olimpijskih objekata, beskrajni razgovori o čudovišnoj korupciji i optuživanje ruskih vlasti, tobože, zbog rasipanja milijardi i milijardi dolara, fantazije zapadnih medija i „eksperata” o opasnosti Rusije za njene susede, o navodnim antizapadnim demaršima ruske diplomatije.

Raspirivana je takva histerija koja je trebalo da uveri čitaoce i gledaoce sredstava javnog informisanja da se Olimpijada u Sočiju održava u zemlji koja po tipu svog režima veoma podseća na fašističku Nemačku iz vremena berlinske Olimpijade 1936. g.

Zapadni mediji su faktički pripremali javnost svojih zemalja na totalni neuspeh Olimpijade, što je trebalo da bude oličenje fijaska samog Putina i Rusije.

Sada već nedvosmisleno može da se kaže da su najveći poraz na ovoj Olimpijadi pretrpeli zapadni mediji i takozvani „eksperti” za Rusiju, koji nisu prestajali da predskazuju apokaliptične događaje u vreme Olimpijskih igara u Rusiji.

Demonizujući ličnost Putina tokom dugog vremenskog perioda, oni nisu bili spremni da pokažu i priznaju da Putin i putinovska Rusija mogu da učine nešto grandiozno, nešto sveobuhvatno, nešto što očarava kako rusko društvo, tako i međunarodnu zajednicu. U svom očajničkom nastojanju da ne dozvole Putinov trijumf, oni su pokušavali da ocrne sve što je povezano sa današnjom Rusijom. To je ruska javnost shvatila, ne kao antiputinske, već kao antiruske ispade od strane zapadnih medija, koji ponižavaju dostojanstvo ruske države i društva.

Svojom antiruskom, antiputinskom, antiolimpijskom kampanjom zapadni mediji su nesumnjivo u znatnoj meri doprineli trijumfu Putina, trijumfu Rusije, trijumfu Olimpijade u Sočiju.

U svom odnosu prema zapadnim medijima rusko društvo je prošlo čitav ciklus: od obožavanja, od punog poverenja do totalnog nepoverenja i odbacivanja.

Danas bi Putin u potpunosti mogao da ponovi reči koje je izgovorio Regan u momentu dok je još bio kandidat za predsednika u jeku krize u američko-iranskim odnosima, koju su izazvali iranski revolucionari-islamisti uzimajući za taoce američke diplomate i javno ponižavajući, u tom momentu, jednu od dve supersile.

Upravo tada Regan je izjavio: baš me briga da li SAD vole ili mrze, ali ja ću učiniti da moraju da poštuju Ameriku. Ipak, zapadnim medijima i mnogim takozvanim ekspertima za Rusiju, nažalost, nedostaje upravo elementarno razumevanje u osvetljavanju kako karaktera političkog režima Rusije, tako i unutrašnje i spoljne politike koju sprovodi Putinova administracija.

A bez razumevanja onoga što se dešava u jednoj od ključnih zemalja u svetu, bez čijeg konstruktivnog učestvovanja ne može da se reši nijedan značajan problem ili konflikt u svetu, praktično, nije moguće izgraditi politiku sa takvom zemljom.

U tumačenju delatnosti ruskog lidera Putina, najveće čuđenje ne izaziva to što je izrazito negativno prihvataju američki neokonzervativci i liberalni intervencionisti. Po mišljenju ideologa i stratega tih političkih snaga, u svakom delu zemljine kugle politički režimi moraju da odgovaraju standardima koje određuje Vašington.

Krajnje čuđenje izaziva to što se među onima koji danas napadaju Putina i Rusiju može naći čitav niz poznatih konzervativnih komentatora, novinara i političara koji svojim komentarima povodom Putina i njegovog političkog delovanja očigledno idu u raskorak sa osnovama konzervativizma, ili ne shvatajući u čemu se one sastoje (osnove konzervativizma) ili, najverovatnije, potpuno ne razumevajući šta se dešava u Rusiji i u čemu je suština Putinove politike.

U tom pogledu indikativno je reagovanje niza konzervativnih novinara i analitičara na nedavno objavljeni članak profesora Njujorškog univerziteta Stivena Koena u časopisu „The Nation”.

U tom tekstu Stiv Koen je samo konstatovao očigledno – u američkim medijima odvija se čudovišno izobličavanje stanja stvari u Rusiji, što predstavlja čudovišni pad kriterijuma i standarda američkog novinarstva. Činjenice, koje je Koen izložio u časopisu „The Nation”, reklo bi se, za stručnjake dovoljno jasne i očigledne, izazvale su buru negodovanja novinara i analitičara koji pretenduju na to da oni zauzimaju pravedan i izbalansiran stav o svim pitanjima savremene politike kako unutar SAD, tako i o međunarodnim problemima.

Poznati novinar Bil O΄Rajli, već je definišući svoj odnos prema onome što je napisao Koen, skrenuo pažnju, ne na sadržaj, nego na činjenicu da je on to objavio u levičarskom časopisu „Nation”. Takva formulacija pitanja dala je mogućnost drugom analitičaru, Čarlsu Krathameru, koji takođe kao i O΄Rajli ima veoma maglovitu predstavu o savremenoj Rusiji, da veoma merodavno izjavi da su autori tog časopisa, pa i politika časopisa – beskrajno izvinjavanje, ranije Sovjetskom Savezu, a sada – Rusiji. Ali, ako su ranije levičari branili SSSR, jer je on za levičare predstavljao alternativu zapadnom kapitalizmu, onda nije jasno zašto sada levičari brane putinovsku Rusiju.

Komentari Krathamera bili su izuzetno primitivni i obilovali, za zapadne medije, svim uobičajenim klišeima i stereotipima iz arsenala krajnje marginalnih ruskih liberala. U čitavom nizu tekstova kritika Stivena Koena politike Klintona, Buša i Obame u odnosu na Rusiju, ničim se ne razlikuje od uverenja Patrika Bjukenena koji je poznat po svojim konzervativnim pogledima i koji takođe smatra da je čitav niz jednostranih postupaka američkih vlasti bez uzimanja u obzir ruskih interesa, stvarao i stvara napetost u odnosima te dve zemlje. Pitanje nije u tome da li Koen pripada levom krilu, a Bjukenen – desnom.

Radi se o tome koliko su oni u svojoj analizi objektivni. Jer, ma kako se odnosili prema Stivenu Koenu, a o mnogim pitanjima ja se s njim ne slažem, na primer, sa njegovom ocenom uloge Gorbačova, niko ne može osporiti očiglednu činjenicu da je Stiv Koen – poznati naučnik, izuzetan poznavalac ruske i sovjetske istorije i kad piše o Rusiji on nastoji da bude objektivan.

Uostalom, konzervativni stavovi Patrika Bjukenena ne smetaju ni njemu da bude objektivan.

Treba istaći da Čarls Krathamer, koji se latio da kritikuje Koena, baš ništa ne razume današnju rusku realnost i da ponavlja sve gluposti, stereotipe i klišee koji konstantno cirkulišu u najrazličitijim američkim medijima i umnožavaju se naporima marginalnih političara i novinara krajnje liberalnog pravca u Rusiji.

Čudno je da konzervativci veruju na reč besmislicama radikalnih liberalnih marginalaca.

Kako smatra Bjukenen, ako danas u svetu postoji veliki konzervativni političar koji se ne plaši da prizna svoje poštovanje prema religiji i verskim institucijama, prema tradiciji i tradicionalnim vrednostima, onda je taj političar ruski predsednik Putin.

putin.si dogsPre mnogo godina sa zadovoljstvom sam pročitao knjigu poznatog američkog intelektualca Džordža Vila „Statecraft as a Soulcraft”, u kojoj se on ideološki odredio kao konzervativac tradicije Edmunda Berka. Po svojim ideološkim stavovima više puta javno saopštenim i Putin je nesumnjivo konzervativac tradicije E. Berka.

Kao i Berk, Putin se veoma brižljivo odnosi prema državi, shvatajući njene slabosti kao nemoć rođenog oca, on takođe razume da su društvo i država – organizmi, a ne mehanizmi koji se ne mogu prepravljati prema apstraktnim šemama sastavljenim u glavi zanesenjaka.

Eto zbog čega je on i oprezan u sprovođenju socijalnih i političkih reformi. On sebi ne može dopustiti da zaboravi da su u poslednjih sto godina nepromišljene radikalne političke reforme dva puta dovodile do raspada Ruske države i nebrojenih žrtava i gubitaka.

A ovaj političar, umesto da dobije odgovarajuću podršku u konzervativnim krugovima, naprotiv, od strane niza konzervativaca izložen je konstantnoj i apsolutno neosnovanoj kritici. Tako komični tipovi kao što su Bil O΄Rajli i njegov kolega, Denis Miler iz FoxNews povremeno pokušavaju,čak i da ismevaju putinovsku Rusiju, pri tom nemajući nikakvu predstavu o čemu govore.

Taj isti Krathamer još uvek smatra da je Putin ukinuo izbore za gubernatore, iako su već desetine novih gubernatora izabrane po novim zakonima u raznim regionima Rusije.

Ti konzervativci ni pojma nemaju šta se dešava u Ukrajini, kakva je realna politika ruske države u odnosu na tu zemlju, ali ipak pokušavaju da objasne da je sve što se dešava u Ukrajini podvala Moskve, da predstave legalno izabranog aktuelnog predsednika države kao Putinovu marionetu, smatraju apsolutno normalnom promenu režima i izgnanstvo legalno izabranih predsednika.

Ne čudi što su ćutali kada je vojska izvodila prevrat u Egiptu i proterala legalno izabranog predsednika Morsija, a pre toga nisu ni trepnuli kada je uz blagoslov Obame i Pentagona ta ista vojska proterala višegodišnjeg saveznika i prijatelja Vašingtona, Mubaraka.

Stvara se utisak da konzervativni krugovi u Americi doživljavaju najdublju krizu. Oni jednostavno ne razumeju za šta i protiv čega istupaju. U najmanju ruku, to je očigledno u slučaju sa Putinom i savremenom Rusijom.

Oni se, naizgled, još uvek nalaze u vremenu hladnog rata i zatočenici su onih stereotipa i klišea u kojima su komforno živeli i kroz koje su gledali na Sovjetski Savez, a danas pokušavaju da gledaju na Rusiju. Nemajući ni adekvatna znanja, ne znajući jezik, nemajući pristup alternativnim informacijama – oni multiplikuju sav taj marazam i otpad koji u ogromnim količinama iz Rusije isporučuju apsolutno marginalni radikalni liberali i masovno ga umnožavaju u američkom medijskom prostoru.

Ja u tome nalazim nekoliko razloga.

Prvo, njima je teško da se naviknu na misao da je posle pobede u hladnom ratu i faktički otpisivanja Rusije tokom 90-ih, odjednom Rusija ponovo postala faktor svetske politike, a ruski lider – moćan, siguran, harizmatičan – zahteva za svoju zemlju mesto i poštovanje koji joj pripadaju u međunarodnim poslovima i, kao po pravilu, ispostavi se da je svojim delovanjem u pravu, kao, na primer, kada je ruski lider zajedno sa Nemcima i Francuzima istupio protiv američke avanture u Iraku.

Drugo, ti postupci ruskih vlasti izazivaju izrazito nezadovoljstvo kod znatnog dela vašingtonskog establišmenta koji se pojavio tokom 90-ih i koji je bio obuzet idejom američke jednostrane dominacije u svetu i još uvek ne može da prihvati misao da neko može da zasmeta toj dominaciji.

Treće, tim ljudima je teško, kada se to tiče SAD, da se slože sa poznatom tvrdnjom Lorda Ektona, da svaka vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari i da je to tačno u odnosu na ničim neograničenu vlast, ne samo unutar zemlje, nego i na međunarodnoj sceni.

Eto, zašto u nizu slučajeva, kada Rusija istupa protiv ovih ili onih odluka SAD, ona uopšte nema za cilj da „zaprži čorbu” SAD-u, već kao dobronameran partner želi da im ne dozvoli da čine grube greške, kao što se to često dešavalo tokom poslednje dve decenije.

Kako moj prijatelj, Dmitrij Sajms, veoma slikovito i precizno definiše poziciju mnogih neokonzervativaca i liberalnih intervencionista, u SAD se formirao „demokrasi promoušen kompleks”, koji je isto tako štetan i opasan za američku spoljnu politiku kao i „militari indastrial kompleks”, na koji je upozoravao Ajzenhauer pre odlaska sa funkcije predsednika, kao i da nove realnosti zahtevaju nove pristupe, a to zahteva stvarne paradigmatske promene u poimanju kako SAD, tako i sveta na koje u Vašingtonu nisu svi spremni, ni u analitičkim ni u političkim krugovima, da i ne govorim o novinarima. To je ozbiljna prepreka na putu objektivnog i razumnog shvatanja i ocene onoga što se dešava u svetu, a posebno u Rusiji.

Krajem 90-ih u jednoj od svojih kolumni u „Njujork-tajmsu” Vilijam Šejfer, obraćajući se Malden Olbrajt i Jevgeniju Primakovu napisao je: „ne stidite se da priznate da ste Jevreji”. Donekle parafrazirajući Šejfera hteo bih da apelujem na O΄Rajla, Krathamera, senatora Mek Kejna, Denisa Milera i na čitav niz drugih koji se danas bave time što svoju obuzetost Putinom pokušavaju da prikriju svojim gnusnim napadima na njega:

„Gospodo, ne plašite se da priznate da vi volite Putina, da sanjate o takvom lideru za SAD”. Siguran sam da će takvo javno priznanje otkloniti teški psihički rascep u kojem se nalazite, to će otkloniti vaše neuroze i prestaćete da trujete okolinu rusko – američkim odnosima”.

(Fakti.org, prevela: Ksenija Trajković)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *