АМПУТАЦИЈА ДУШЕ

AMPUTACIJA DUŠE

14 decembra 2017

Piše: Dragomir Anđelković

Pre nekoliko dana predsednik Srbije najavio je ponovo uvođenje moralno-patriotskog vaspitanja u našu vojsku. Kako je Vučić istakao, posle Petog oktobra, pod pritiskom Zapada, ono je ukinuto, a „nama je rečeno da patriotizam nije potreban Vojsci Srbije“, jer, navodno, naš patriotizam je taj „koji ugrožava sve u okruženju Srbije“. Takve stigme i ono što iz njih proizlazi više nećemo prihvatati. Od 1. januara 2018. srpski vojnici – a nadam se u narednoj fazi i učenici – sistematski će biti vaspitavani u duhu „ljubavi prema otadžbini“. To, nesumnjivo, zaslužuje sve pohvale. Ipak, važno je da na pravi način bude definisano šta je za nas otadžbina, odnosno šta sve predstavlja objekat naše nacionalne ljubavi. U protivnom, vrtećemo se neproduktivno u začaranom krugu propasti.

OTADŽBINA „SRBINOVA“

Prvi član Ustava Srbije glasi: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima“. Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da naša zemlja ima dva noseća stuba državnosti: nacionalni i građanski. Ona je demokratska država svih svojih državljana bez obzira na njihovu narodnost ali i matična država srpskog naroda u celini, ma gde on živeo, i imao ili nemao srpsko državljanstvo.

Znači, da parafraziram i delom citiram Đuru Jakšića, svaki kamen ove naše zemlje „otadžbina je Srbina“ i drugih građana koji u njoj žive. Ali isto tako za srpski narod u Srbiji i van nje zavetnu zemlju predaka (otadžbinu) predstavljaju i prostori u okruženju gde su Srbi istorijski gledano autohtono stanovništvo makar danas tamo ne predstavljali većinu, a tim pre kada su i dalje ozbiljno zatupljeni i još uz to politički-teritorijalno organizovani. Ukratko, otadžbina je za nas, i moralno i sa stanovišta Ustava, višeslojni pojam. Ne sme drugačije da bude! Uz to idu različite kombinacije prava i obaveza, ali kako god bilo sveobuhvatna ljubav bi morala da se podrazumeva.

VIŠESLOJNI PATRIOTIZAM

Kada se radi o samoj Srbiji, tu su stvari same po sebi jasne. Dužni smo i kao građani, i kao pripadnici srpskog naroda, da učinimo za nju sve što je u našoj moći. Kako sistemski tako i individualno. Na sledećem nivou je Republika Srpska, koja je za nas zapadna srpska država a sama Srbija je, kao garant Dejtonskog sporazuma, ujedno i jemac njenog opstanka. Dužna je da je brani kao i samu sebe, a srpsko društvo u tome mora da bude podstrek (i opomena) zvaničnicima. Naš patriotizam mora da obuhvati i srpsku zemlju Crnu Goru, naravno uvažavajući njen sadašnji državni i – šta god mislili o titoističkom i postitoističkom ento-menadžmentu – nacionalni karakter. To znači da akcenat moramo da stavimo na zaštitu opredeljenih Srba u Crnoj Gori, ali i srpskog kulturnog i svakog drugog nasleđa u toj državi.

S obzirom na aktuelnu zastupljenost deklarisanih Srba (29 odsto) i govornika srpskog jezika, tj. uz prve i onih koji bi hteli da ispolje srpski identitet, ali s obzirom na pritiske to ne smeju neposredno (43 procenta), kao i na to da je Crna Gora sve do 1918. sebe definisala kao srpsku državu – posebno je ističem među srpskim zemljama koje danas ne obuhvataju srpske države. Međutim, sve što smo dužni da činimo za Srbe u Crnoj Gori – od borbe za njihova kolektivna nacionalna prava, do insistiranja na ličnoj nediskrimisanosti građana srpske nacionalnosti – imamo obavezu da radimo i kada su u pitanju Srbi u Krajini i drugim delovima današnje Hrvatske, Makedoniji, muslimansko-hrvatskom delu BiH, Albaniji, Bugarskoj. Konačno, u duhu međunarodnih normi, Srbija mora da brine i o Srbima u dijaspori, od Slovenije do Australije. Kako to, nažalost, za sada radi, dovoljno je setiti se kafkijanskih peripetija Srba rođenih van Srbije da dobiju naše državljanstvo! No, sada se zajednički nadamo da će se, ako već državni vrh govori o moralu i patriotizmu, mnogo toga promeniti u odnosu Srbije prema Srbima van njene teritorije.

PRAVO NA EGZISTENCIJU

Srpski patriotizam mora da bude stvarno srpski tj. sveobuhvatan na način da, doduše asimetrično, obuhvati svesrpski prostor. A iz svega rečenog vidi se da tu nema ni trunke ekspanzionizma. Druga strana medalje je to što oni koji nam ne žele dobro, koji nastoje da nas satanizuju ili koriste antisrpsku klimu aktuelizovanu u ne tako davnoj prošlosti, da bi delovali protiv nas od sfere identitetskog genocida do etničkog čišćenja, sve što budemo radili u interesu Srpstva, koliko god to bilo miroljubivo i u skladu sa međunarodnim prvom i tzv. EU standardima, nastojaće da manipulativno predstave kao svojevrsni vid agresije ili velikodržavne namere. Ali to nije razlog da se odreknemo od prava da uradimo nešto za sebe na nacionalnom planu. To što nas neprijatelji mrze nije razlog da sebe ne volimo. Zbog toga država Srbija, između ostalog, i postoji. Ona nije, kako se to danas često nameće, samo krovni anacionalni građanski servis.

Ne obazirući se na primedbe i sve drugo što mogu da rade prema nama razni maliciozni krugovi, Srbija je dužna da se posveti konsolidaciji i razvoju srpskog kulturnog prostora, kao i svih – zavisno od navedenih okolnosti – prava Srba u regionu i dijaspori. Na fonu toga je, da krenem od pozitivnih stvari, nacrt naše nove strategije za kulturu u kojoj se – uprkos tome što smo granicama podeljen narod, uz to izložen i identitetskom genocidu te kulturnoj otmici – prvi put od raspada Jugoslavije, i to na aktivan način, definiše srpski kulturni prostor. Nadam se da će biti sveobuhvatan i očekivani program moralno-patriotske nastave, odnosno da će biti na adekvatan način okončan zajednički rad Srpske i Srbije na „Deklaracija o zaštiti i očuvanju srpskog naroda“.

TEORIJA I PRAKSA

Sve to će biti čvrst temelj za sistematsko, višeslojno delovanje Srbije u koordinaciji sa Srpskom ali i organizacijama Srba u drugim državama našeg okruženja i dijaspore, u cilju svestrane zaštite naših interesa. Međutim, sve to će ispasti mrtva slova na papiru ako se država na pomenutim i drugim relevantnim poljima ne aktivira. I danas, na osnovu samog Ustava, ima osnov da deluje mnogo ozbiljnije, na primer, u prilog zaštite Srba u Crnoj Gori, ali iz raznih razloga uzdržava se da to čini na odgovarajući način. Ako najavljeni kompleksni nacionalni „paket“ strategija, deklaracija i programa, nagoveštava novu praksu u vezi sa onim o čemu govorimo, onda imamo osnova da sa mnogo više nade gledamo u budućnost, ali ako se radi samo o nominalnim rešenjima, onda se stvari neće bitno promeniti nabolje.

Već sama spremnost da se pristupi razradi višekomponentne, uslovno rečeno, nacionalne strategije, ima pozitivan prizvuk. Što bi se to radilo tek tako? Prosto se samo nameće da postoji snažna želja da se okrene nova nacionalna stranica. S druge strane neko od skeptika bi, ne bez osnova, mogao da kaže da se to čini iz marketinških pobuda. Drugi bi bili nešto blaži. Pošli bi od toga da je jedno imati nacionalna osećanja i želju da se nešto uradi, a drugo je istrajati uprkos otporima. Bitni činioci u sadašnjoj vlasti, uveren sam, imaju prvo, ali da li postoji i spremnost da se doslednim delovanjem izazove potencijalno opasan bes globalnih moćnika i njihovih regionalnih pulena ili na kraju krajeva ipak prevlada oportunizam koji pogoduje produžetku vladavine?

ISTORIJSKO ANTISRPSTVO

Da sve uprostim: u vezi sa onim čime se bavimo, ključna je hrabrost. Ne da se ratuje već da se vodi vrlo teška mirnodopska bitka za opstanak našeg naroda. I to je bazična dimenzija srpskog patriotizma. A sve drugo, pa i promišljeni i funkcionalni teorijski okviri, samo su korisna sredstvo za delovanje u tom pravcu. Sa manje uspeha može se raditi i bez njih, ali bez nacionalne hrabrosti se ništa ne može postići i uz pomoć najboljih teorijskih rešenja. Pri čemu uopšte ne tvrdim da je lako nju ispoljiti u dimenziji o kojoj pričamo. Štaviše, možda je manje rizično aktivno se protiviti članstvu u NATO ili zapadnoj kosovskoj politici. Tu se brani ponešto, makar to bilo i važno, dok se u drugom slučaju brani središte svega – Srpstvo.

Stvar je u tome da niz relevantnih zapadnih činilaca već 150 godina rade na svođenju Srpstva na Srbijanstvo ili, već zavisno o kom periodu govorimo, razvodnjavanju i prekomponovanju prvog u amorfnom jugoslovenstvu. Srbi se doživljavaju kao prirodni saveznici Rusa, pa je namera da se našem narodu, parcijalno ili u celini, na razne načine preparira svest, odnosno onemogući stvaranje snažnog srpskog državno-nacionalnog prostora, makar on u državnom smislu bio i policentričan. Dok je idejno homogenog Srpstva, nikada se ne zna u kom pravcu stvari mogu da krenu! Drugo, kada se radilo i radi o raznim većim ili manjim regionalnim činiocima, njima je već, samo po sebi, i bez ruskog elementa, bitno da Srbi budu što manji i slabiji.

GEOPOLITIČKE KONSTANTE

U kontekstu rečenog treba se setiti i austrougarske (geo)politike koja je nastojala da onemogući izbijanje Srbije na more, odnosno njeno ujedinjenje sa Crnom Gorom ili oslobođenje Kosova, čime se Srbija takođe približava primorju. A s druge strane bila je usmerena i ka onemogućavanju ujedinjenja BiH sa Srbijom, kako kratkoročno, okupacijom bosansko-hercegovačkih srpskih zemalja, tako i dugoročno, nastojanjem da se tamo ukoreni neki novi bošnjački nacionalni identitet (i to ne samo kod muslimana). Slično, uz izvesne specifičnosti, bilo je i opredeljenje Velike Britanije. Doduše, ona je alternativno zagovarala i jugoslovenski koncept koji je podrazumevao ako ne podređivanje Srba Hrvatima, onda bar neutralisanje velikog dela srpskih potencijala uz njihovu, kao i pomoć drugih entničkih zajednica sa kojima živimo pomešani.

Van tog svojevrsnog okupacionog okvira mnogima na zapadu je Srpstvo problem. A pošto nije moguće baš potpuno eliminisati naš narod, onda se rešenje traži u njegovom razbijanju i delimičnoj asimilaciji. Ono što bi opstalo bilo bi svedeno na identitetski i geopolitički stilizovano i sterilisano srbijanstvo. U nekim varijantama svedeno na prostor Srbije pre balkanskih ratova, a ponekada (u „ružičastoj“ varijanti) i u okvirima krnje današnje Srbije (bez Kosova i Metohije ili bar bez većeg dela naše južne pokrajine). U tom svetlu nije loše da se osvrnemo na najnoviji predlog uticajnog američkog Atlantskog saveta (radi se o NVO iz čijih redova dolazi veliki broj funkcionera SAD, pa se otuda pomenuti centar neretko naziva i regrutnom bazom američke „dubinske države“). Ta organizacija je pre desetak dana obelodanila izveštaj „Balkan napred – Nova američka strategija za region“.

NEPRISTOJNA PONUDA 

Pomenuta studija, između ostalog, govori o potrebi pomirenja sa Srbijom. Načelno lepo zvuči. Ali da li je tako? O kakvom pomirenju se tu radi? Rekao bih da je u pitanju –sporno je čak i da li iskrena – ponuda da ono što je ostalo od Srbije bude ostavljeno na miru, a ne da se umesto toga radi na odvajanju Vojvodine, Raške oblasti i delova centralne Srbije gde je zastupljena albanska populacija – ako ispunimo ono što se od nas traži. To je, o čemu je kod nas bilo dosta reči, distanciranje od Rusije i Kine i priklanjanje NATO-u. Ali uslov je i ono što uglavnom u našim medijima nije bilo u pravom planu: odricanje od Srpstva.

Da je tako da se zaključiti iz izveštaja. Amerikanci veličaju autoritarni podgorički režim koji nad Srbima sprovodi identitetski genocid i uz to zagovaraju dalju centralizaciju Bosne i Hercegovine nauštrb prava entiteta i konstitutivnih naroda. To znači da se Beogradu nudi ruka ako se odrekne Republike Srpske i Srba u Crnoj Gori. Onda bi možda, pre svega da bi iz propagandnih razloga ispalo da smo i mi nešto dobili, Vašington pristao na to da sever Kosova bude vraćen Srbiji. Mada, čak i to je pre izokola nagovešteno nego uistinu ponuđeno. Ali i da jeste, zar to nešto znači ako se Srbija odriče Srpstva?

PRECI I POTOMCI

Bez obzira što i pomenuta lažno prijateljska ponuda može da bude povučena, te da se na stolu nađe ono što je objektivno gore – a to je da se sadašnja vlast suoči sa pokušajima narandžastog rušenja a Srbija sa raspirivanjem secesionističkih procesa od severa do juga onoga što je i dalje pod jurisdikcijom Beograda – ne smemo pristati na saučestvovanje u anuliranju Srpstva. Prvo, nemamo pravo da se odričemo sebe, a baš to bi predstavljalo trgovanje našim narodom i njegovim interesima van Srbije. Radilo bi se o amputaciji duše – a ne kao što neki misle udova – a bez nje nismo ljudi. Drugo – za one koji razumeju samo jezik pragmatizma – ko može da poveruje onima koji nas komadaju da će stati tamo gde nam obećaju i da se ne radi o našem lukavom slabljenju pre finalnog udarca sračunatog da budemo svedeni na meru za koju naši dušmani misle, šta god da nam govorili, da je prava?

O tome moramo da mislimo sada kada institucionalno počinjemo da promišljamo šta znači srpski patriotizam i kada tražimo modalitete za njegovo ispoljavanje. Sve to, na moderan i odmeren način, mora biti u funkciji Srpstva. Imperativ je njegova celovita odbrana. Drugo je samo kupovina vremena na putu u propast. Tako je u praktičnom, kao i simboličkom smislu. Preci nam ne bi oprostili ako bi naša sistemska „ljubav“ bila usmerena samo ka Srbiji a potomci bi shvatili da je to olakšalo, a ne otežalo njeno dalje komadanje!

(Vidovdan)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. rajko says:

    patriotizam se ne uci vec se radja sa covekom i svakog dana biva veci a nikada ne umire. ugradjujemo ga u temelje nase srbije koju ostavljamo deci. koliko nam se veca nepravda nanese toliko vece patriote postajemo i tu granica ne postoji. isto je i sa cinjenicom da se agresija nato pakta ne spominje kao vazno pitanje - sve sto se vise odugovlaci problem postaje veci. najveca sramota je sto toliko ljudi, nasih vodja nista do danas nisu uradili da srbinu vrate veru u covecnost a sada bi da nas nateraju da budemo "patriote".

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *