ANDREJ KONČALOVSKI: Evropske vrednosti nisu univerzalne, ne može Evropa da nameće svoja prava i slobode u Kini, Rusiji i Srbiji

ANDREJ KONČALOVSKI: Evropske vrednosti nisu univerzalne, ne može Evropa da nameće svoja prava i slobode u Kini, Rusiji i Srbiji

14 septembra 2014

Andrei+Konchalovsky+2008+Marrakech+International+9npp74H3j6GlPrvi susret i prvi razgovor za „Politiku” s filmskim i pozorišnim rediteljem, scenaristom i piscem Andrejem Sergejevičem Mihalkovim Končalovskim dogodio se 1998. godine u Beogradu.

Tada je predstavljao svoju biografsku knjigu „Niske istine”, na čijim je stranicama zapisana i rečenica „Kada malo bolje razmislim, čoveka pokreću strah od smrti i taština”, kojom je opisao suštinu pokretačke snage koja ga je vodila od Rusije do Amerike i nazad, u potrazi za suštinom filma i suštinom postojanja.

Nizali su se zatim novi susreti. U Veneciji 2002. povodom filma „Kuća ludaka” (istiniti događaji u vreme prvog čečenskog rata), za koji je osvojio „Zlatnog lava”. Kasnije i u Kanu (2010), povodom 3D animiranog filma „Krcko Oraščić”, kada je u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, na pitanje pokazuju li on i njegov brat Nikita Mihalkov jedan drugom filmove, odgovorio: „Mi jedan drugome ne pokazujemo filmove. Mi smo vam kao dva lava koji kruže oko istog žbunja. Možemo da se tučemo koliko hoćemo, ali zna se – ja sam stariji brat!”

Povod za novi susret i još jedan razgovor za „Politiku” dogodio se prošle nedelje, na 71. Venecijanskom festivalu. Tamo je Končalovski za „Poštareve bele noći”, film koji je pridružio svojim antologijskim delima, kao što su „Prvi učitelj”, „Sibirijada”, „Ujka Vanja”, onim nagrađivanim – „Marijini ljubavnici”, „Pomahnitali voz”, „Pirgava koka” i „Kuća ludaka”, i bioskopskim hitovima „Tango i Keš”, „Homer i Edi” i „Najuži krug”, osvojio „Srebrnog lava” za najbolju režiju.

Zasluženo. Reč je o poetsko realističnom filmu o „malim” ljudima većim od života, snimljenom malim digitalnim kamerama na krajnjem severu Rusije, na obalama jezera Kenozero, gde, usred raskošne i prelepe prirode, živi mala i siromašna seoska zajednica ostarelih i napuštenih ljudi.

Jedina veza s ostatkom sveta koji ih se ne dotiče jeste lokalni poštar, već sredovečan a neoženjen, usamljeni dobričina Aleksej Trajpicin, što svojim malim motornim čamcem krstari jezerom, donosi penzije i vesti o modernom svetu i obližnjoj moćnoj raketnoj bazi.

U ovom vizuelno raskošnom i duboko emotivnom egzistencijalističkom filmu Končalovski nije angažovao profesionalne glumce. Svi filmski junaci su autentični žitelji sela na jezeru. Igraju sami sebe i svoje živote. Čak i glavni junak, poštar Aleksej Trajpicin.

I ranije ste znali nešto o ovim ljudima?

Znam ih srcem. Njihov miris, šta jedu, kako žive. Ja sam Rus i znam ih sve i nema veze što nisam seoskog porekla. Mislite da je Tolstoj znao više jer je živeo na selu? Ne, on je znao više zato što je Rus.

Šta vas je inspirisalo na ovu priču o poštaru?

Čehov i Robert Breson.

Svojevremeno ste mi pričali o metodi traganja za temom koju eleborirate u scenario. Kako je taj metod primenjen dok ste gotovo dokumentaristički stvarali „Poštareve bele noći”?

Zahvaljujući novim tehnologijama. One vam sada omogućavaju da kao endoskopom, kroz veoma mali otvor ulazite u velike dubine, unutar života. Pronalazite tako izvanredne stvari koje ne biste mogli da nađete do pre deset godina. Svetlo, kamera, rez, stop, seci! Sve te komande više ne postoje. Samo staviš kamere i snimaš. Ako treba i dvadeset i četiri sata, sto sati bez prekida, i onda uhvatiš sve one male, dragocene stvari koje su interesantne i koje nadgrađuju i priču i temu.

Zašto ste baš sada snimili ovaj čudesni film prirode?

Zašto Betoven u drugom stavu Četvrte simfonije ima adađo? Ne želim da racionalizujem stvari koje sam uradio, jer to može da bude falš. Kad izađete iz nečeg što ste uradili uvek je interesantno ako izbegnete dodatno pripovedanje. Čehov je jednom rekao da mogu da se pišu briljantne stvari i o pepeljari, što znači da nema dosadne priče, ima samo dosadnih pripovedača. Mogu da vam iznesem i druge argumente, ali zašto?

Poznato je da ne volite da pričate o svojim filmovima, pa da vas pitam mislite li da ova i ovakva današnja politička situacija može da se reflektuje na filmove?

Zaboravite na političku situaciju, to nema veze s nama!

Bojim se da ima.

Onda da kažem da je najbolja umetnost stvarana tokom epidemija i ratova. I za vreme inkvizicije, ona je bila najbolje rešenje za Servantesa. U vremenu mira umetnost je siromašna i malo konzumirana.

Može li da se dogodi da se ruski film zaustavi u razvoju i da više nikada ne stigne filmove evropske vrste?

A zašto mislite da je evropska vrsta najbolja? Evropska vrsta nije univerzalna! Demokratija u siromašnim zemljama donosi haos i diktaturu, a u bogatim zemljama donosi prosperitet. U siromašnim zemljama ona je katastrofa. Irak i Severna Afrika su najbolji primeri za to, da ne nabrajam druge.

Rusija je dobrostojeća zemlja?

Rusija je srednjovekovna zemlja.

Čak i sada?

Čak i sada. I to je predivno, jer to znači da je bogata, slobodna, nije politički korektna, samo je šašava. I zato je velika. Evropa je podeljena na Latine i Grke. Grci po dionizijskom principu piju, pevaju, plaču i nemaju nikakva pravila. Latini su uredni apolonijevci, vole pravila i zato im je teško da razumeju Ruse i Srbe i to je divno. Svojevremeno, u Poljskoj, „Solidarnost” je bila podržavana od strane katoličke crkve, a ruski disidenti nikad nisu bili podržavani od strane pravoslavne crkve. Dakle, pričamo o potpuno različitim mentalitetima. To je istovremeno i veliki problem i velika lepota. Mislim da je divno što ne mora svako da ide istim pravcem. Pogotovo sada, kad je evrocentrizam gotov.

Rusija je u pravu?

Evropa ne može da preživi bez Rusije niti Rusija bez Evrope. Jer, nećete uskoro imati zalihe pitke vode. Jednostavno je i ja sam ozbiljan kad kažem da je Rusija najveći izvor pitke vode na svetu sa svojim velikim rekama. Za pedeset godina biće ratova zbog vode… Ovo mi nemojte verovati!

Da li je ovaj vaš film o miru?

Moj film je o ljudima i tu je mir nemoguć. Rat je konstantan i stalno negde postoji. Samo od pada Sovjetskog Saveza do danas postoji oko tri stotine ratova na Zemlji i proizvodnja oružja je utrostručena.

Šta mislite o često užasavajućoj antiruskoj propagandi u zapadnim medijima?

Ne obraćajte na to pažnju, to će proći. To je samo igra. Vidite, još kad je car Solomon okrenuo svoj magični pečatni prsten, na njemu je pisalo „I to će proći”.

Srbija je iskusila takvu igru. Konflikt se zaoštrava?

Normalno je da postoji konflikt i on će rasti. Zapadna Evropa ne može da prihvati neugodnu istinu, a ona je – evropske vrednosti nisu univerzalne. Reč sloboda ne znači ništa u Kini i ne možete je tako objašnjavati, jer konfučijevska filozofija ne razmišlja na taj način. Ona razmišlja o dužnostima, a ne o pravima. Naivno je misliti da će američki san cvetati. To je smešno. Jedan politički filozof koga cenim, Vaclav Klaus (bivši češki predsednik) objasnio je u svojoj knjizi zašto je evroskeptik, ili (Tilo) Sarazin, predsednik nemačke banke, koji je rekao da je Nemačka autodestruktivna. To su veliki ljudi, retki glasovi drugačijeg mišljenja, ali morali su biti smenjeni, jer su pričinjavali neprijatnosti evropskom politički korektnom razumevanju života.

Da se ipak malo vratimo vašem filmu poetskih slika, simbola i čiste ljudske duše?

Sve što kažete ste u pravu, ali ja to ne želim da komentarišem iz jednostavnog razloga – umetnost treba da vas pozove da učestvujete. Ako učestvujete, vi maštate, zamišljate, kreirate neke svoje vizije o umetničkom delu. Autori ne treba da komentarišu vaše mišljenje ili vaš doživljaj njihovih dela. Ja uspevam samo onda kada vi kažete nešto što vas je dotaklo.

Opet ste vašu violinu svirali u molu?

Ja sviram na tri žice. Strah, smeh i suze. I nema druge muzike. Poput tri grčke maske: komedija, tragedija, drama. Samo na te tri žice, veoma siromašno, ali dovoljno.

Nedostaje li vam Tarkovski?

Nedostaje mi, ali nisam ovim filmom želeo da načinim nikakav omaž njemu, ako ste na to mislili. A znate zašto? Zato što je on za mene još živ. Zato ga i mrzim. Bio je užasna osoba koju sam mnogo voleo i volim. Mnogi o mrtvim ljudima pričaju lepo, ja to ne činim. On je za mene živ i mogu da se svađam s njim koliko hoću!

Može li se desiti da vi i Nikita Mihalkov radite zajedno?

Mi ne radimo zajedno, mi živimo zajedno i to je mnogo važnije. Mi se svađamo, mi diskutujemo veoma produktivno. On je veliki umetnik i ima sopstvene principe. Ponekad mislim da nije u pravu, a ponekad on misli da ja nisam u pravu. I to je razlog zašto smo samodovoljni.

I šta ćete sledeće raditi?

Sofokla u Italiji, u pozorištu. Mnogo radim u pozorištu.

Rođeni pripadnik kulturne elite

Andrej Sergejevič Mihalkov Končalovski je umetnik koji od rođenja pripada kulturnoj eliti. Otac Sergej Mihalkov – omiljeni dečiji pesnik i autor stihova ruske himne, majka Natalija Končalovska – pesnikinja, prevodilac, unuka slikara Vasilija Surikova i ćerka slikara Petra Končalovskog, brat – Nikita Sergejevič Mihalkov.

A on – umetnik izvanrednog obrazovanja, koji je drugovao s Tarkovskim (Končalovski je koscenarista „Andreja Rubljova” i „Ivanovog detinjstva”), Kurosavom, Marlonom Brandom, doživeo progon iz sopstvene zemlje, uspeh u Holivudu i ponovni povratak na rodnu grudu – u Rusiju, u zemlju koju (kako je to jednom prilikom za „Politiku” rekao) „njegov brat Nikita, romantik sa snovima i izvesnom dozom energije zablude, pomalo idealizuje u svojim filmovima”.

(Dubravka Lakić, Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Vesna Todorović says:

    Moćan um, moćan umetnik! Treba biti srećan da nismo živeli pre njegovog vremena. Takvi likovi daju smisao ljudskom postojanju, podstiču optimizam u hudim vremenima

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *