Андрић је био фасциниран Макијавелијем

Andrić je bio fasciniran Makijavelijem

2 februara 2015

Dr-Risto-Tubic-2Izdavačka kuća „Svet knjige” iz Beograda objavila je knjigu ogleda i rasprava Rista Tubića (1947), univerzitetskog profesora, filozofa, književnika i prevodioca, pod naslovom „U horizontu filozofske istorije”. Tubić je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorat je stekao na Varšavskom univerzitetu (Filozofski fakultet). Sva nastavnička zvanja prošao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Kao gostujući profesor boravio na univerzitetima u Harkovu, Varšavi i Krakovu.

U knjizi se bavite pitanjem istine u istorijskom romanu?

Jeste, polje ove vrste istraživanja zaista je očaravajuće: u kakvom su odnosu konvencionalni istorijski tekstovi i maštoviti svet umetničke proze? Samozvani čuvari boginje Klio zvone na uzbunu na svaki, ma i najmanji, znak „literarne razigranosti”. Istoričar S. Šama sa Harvarda, naprotiv, misli da se pripovedačka snaga istorije neće postići time što će se minuli događaji sažvakati u stilu savremenih vesti. Istina je, veli, uvek bliža istoriji koju otkrivaju veliki romani nego opšti zakoni za kojim tragaju sociolozi. Stoga je za istoriju važno da bude pisana stilom koji podstiče maštu čitalaca, ne zato da bi se argumenti i analiza izbegli, već da bi se udahnula potrebna poetska i dramska snaga. Istina je ono najbolje što imaginacija može da pruži, a pisac je stoga pozvaniji od istoričara da otkrije i ponovo uspostavi izgubljene nevidljive istorijske veze. Veliki književnici su uspevali da osvetle prošlost onako kako uglednim istoričarima to nije polazilo za rukom.

Kakve odnose i uticaje vidite kod Makijavelija, Gvičardinija i Andrića, budući da o njima opširno pišete?

Vidim, najpre, to kako je Andrić još od mladosti bio fasciniran Makijavelijem. Imao je, verujem, na umu misao čuvenog Italijana kada je zapisao da su „sve gradove, sve narode, pokretale i još uvek pokreću, iste želje i iste strasti i odatle dolazi da se u svim vremenima vraćaju ponovo ista zla i isti prevrati.” IMakijaveli i Gvičardini, savremenici i prijatelji, pa, očito, i Ivo Andrić u pogledu o (ne)mogućnosti menjanja ljudske prirode stoje na istom stanovištu. Za Makijavelija ljudi ne menjaju svoje mašte i svoje načine ponašanja. I Gvičardini deli to mišljenje: „Menjati svoju prirodu prema okolnostima vremena veoma je teško i gotovo nemoguće.”Čitajući ih pomno, s ne malom radoznalošću, po svoj prilici, da su uticali na Andrića, što svedoči i ovaj njegov zapis: „Između onoga što se desilo u istoriji i onoga što se dešava danas postoji samo jedna razlika – vremenska, drugih razlika ne može ni biti, jer su i to bili ljudi od krvi i mesa.”

Pišete i o pesnicima, posebno o Paulu Celanu?

O, da! Napisao sam veliki tekst zato što izuzetno cenim tog čudesnog operatora jezika i pustošnika misli. Njegovu poeziju, jednostavno, volim, pa nema potrebe da se i objašnjava zašto. Razlozi zašto, dakako, samo su moji. Posebno mi se sviđa to što pesnikova mašta oscilira između verovatnog i neverovatnog, mogućeg i nemogućeg, konačnog i beskonačnog, i što uporno pokušava da otvori prolaze kroz bezbroj još neprokrčenih staza, i što, na koncu, svet razume i oseća kao samoigru, kao stil slobode. Neće biti slučajno da je veliki pesnik bio gost velikog filozofa u Hajdegerovoj brvnari, na visokom Švarcvaldu. Taj susret, nije bio slučajan, jer se Hajdeger, s vremenom, sve više oslanjao na intuiciju nemačkih pesnika – Helderlina, Rilkea, Trokla, G. Stefana, Celana i drugih. O čemu su meditirali i razgovarali dvojica znamenitih ljudi, filozof i pesnik, u okruženju gustih slojeva planinske tišine, to bi mogle da znaju samo staze i bogaze kojima su šetali.

Pisali ste i o našim pesnicima?

O poeziji Milovana Danojlića, posebno o svetu njegove humorne ironije kao i o sjajnom prevodima Bodlera, pisao sam ne s malim poštovanjem i divljenjem. I pesništvo Milana Nenadića šumi jednom melanholičnom lepotom koja oplemenjuje. Pesničkoj umetnosti je predao sve svoje duševne nemire, krize i patnje.

Kritički govorite o odnosu kulture i istorije?

Hteo sam da ukažem na to da se duhovnost ne može žrtvovati istoriji, što su dobro pokazali Breht, Kafka, Orvel, Dobrica Ćosić: da je politička istorija bila stalna pretnja vrednostima duha i kulture, te da je, kao takva, vulgarna i da ne može uvek jači biti u pravu. Rečju, nisu podnosili to da istinski kreativan duh uvek pada u kandže vukova.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *