Андрићева на Босни кривица

Андрићева на Босни кривица

19 јануара 2017

miroslav-jankovic-435

Пише: Мирослав Јанковић

Нема велике разлике између Мурата Шабановића, вишеградског сељака, који је првог јула 1991. године са Мехмед-пашине ћуприје бацио у Дрину Андрићеву бисту, и др Русмира Махмутћехајића, који је написао књигу „Андрићевство“. И један и други су покушали да политички убију великог писца.

Шабановић је мислио да га је смакнуо бацајући његово камено тело у воду, а Русмир да га је удавио речима једне обичне, спекулативне пашквиле, чији тумачи из ње извлаче сумануто поређење Андрића чак са Хитлером.

За њих је он углађени, салонски крсташ, инжењер геноцида над муслиманима, његова литература је идеологија погрома, а метод – наративна техника. Дакле, он је злочинац који је пуцао и убијао речима. То је тај „андрићизам“ по Махмутћехајићу, иначе електроинжењеру по струци, СДА јастребу блиском бекташијском дервишком реду, ратном министру и потпредседнику босанске владе.

Шабановић је „ликвидирао“ Андрића под температуром узавреле крви немислећег створа, а по налогу врха СДА. На неки начин му се то све може и опростити, јер је после рата изразио кајање због свега. И Махмутћехајић данас насрће на Андрића по налогу истог наручиоца, али с дубоким уверењем да је он тај који је коначно проникнуо у Андрићеву подвалу.

„Он нас је мрзео, а правио се да нас воли“ – ори се између редова његове књиге.

Политичко убијање Андрића је најузалуднији посао који неко данас може да смисли у Босни: то је рвање с планином, и то оном највећом у БиХ – Маглићем високим 2.386 метара. Јер, Андрић је дефинитивно формирана величина и свако оспоравање, с које год адресе оно долазило, нема никакву снагу.

Андрића можете мрзети, не ценити га претерано као писца, својатати га, отимати га од другога само за себе, али му не можете много наудити. Он је једна од ретких и изузетних фигура с ових простора о које се нож мржње ломи, као што секира одскаче од квргава дрвета.

Андрић је писац, он није политичар нити историчар, а литература има право на своје виђење и политике и историје, пошто књижевно тумачење прошлости није историја, оно је само њен импресионистички одраз. Књижевни јунаци, били они убице, злочинци, лопови или преваранти, никоме не полажу рачуне сем читалачкој публици.

Озбиљни познаваоци литературе и историје у Босни се више не баве Андрићем: он је сада опсесија трећеразредних, џамијских аналитичара босанских времена и разних зала у њима.

Ко год држи до себе или држе до њега у БиХ, ма које вере био, више не напада Андрића: њега чак бране и они који тврдо заступају своју националну линију: Абдулах Сидран и Мухамед Филиповић. Овај други, који је аутор оне чувене реченице о „Андрићу као већем злу од свих војски које су газиле Босном“, поодавно је заћутао и пред Андрићем и над том својом реченицом. Видео је пустињу бесмисла око ње, ваљда. А Сидран, који добро познаје литературу, тврди да Андрић припада групи од десет највећих нобеловаца свих времена.

Даље: Андрића или отворено бране или се уопште не упуштају у политичке расправе о њему, свесни његове величине и политичке невиности, истакнути „бе-ха“ интелектуалци: Иван Ловреновић, Џевад Карахасан, Енвер Казаз, Миљенко Јерговић, а њих следи дуги низ поштовалаца великог писца и заљубљеника у његове магичне књиге.

Оспоравање и блаћење Андрића је надасве глуп посао који раде Бошњаци: уместо да га својатају или бар поделе са Србима и Хрватима, који су ћутке пристали на своју „трећину“ нобеловца, они га бесно тољагама јуре по мрачним ходницима некакве самоисписане османске историје Босне.

И халачу над његовим сенима: „Мрзео нас је, Турке и Бошњаке муслимане је приказао у најгорем светлу.“

Као да су проститутка Аника и спонзоруша Мара Милосница муслиманке, или газда Јеврем, зеленаш и крвопија, те Михајло Странац, потенцијални убица из страсти, Турци или домаћи Бошњаци муслимани?

Достојевски, по многима највећи писац у историји литературе, приказао је Русе као лудаке, убице, коцкаре, развратнике сваке врсте, па га ти исти Руси бескрајно славе и воле. Литература је параживот, она је његова омаглица и сенка и у њој је све дозвољено. Поготово ако је то „све“ још донесено на узвишени и мајсторски начин, као код Андрића.

„Боље је је имати нобеловца него га немати“, узвикнуо је пре двадесетак година један паметан и освешћен Бошњак, Нерзук Ћурак, онда млад новинар, а данас професор на сарајевском универзитету, дајући тако најједноставнију могућу формулу решавања муслиманског чвора мржње на Андрића.

„Паметан може бити националиста“ главна је теза у Махмутћехајићевој књизи, јер Андрића неки бране супротним ставом: да уман човек не може бити националиста. Нису ни бранитељи у праву: и најпаметнији могу бити националисти, али Андрић није тај и ту Махмутћехајић није у праву. Паметан не може мрзети Андрића, који је на свој начин волео Босну, али и био немилосрдан према њој: у сукрвицу босанске мржње, уместо у мастило, умакао је своје перо и исписао најблиставије странице њене културе.

Он је за тему својих дела узео вулканску драму њене историје: националну мржњу. Он је њу само описао, није је гајио ни подстицао, напротив: патио је над њом као и над својом живом раном. Тај ковитлац пишчеве приватности и уметности можда најбоље описује реченица коју је казао Вуку Крњевицу, дајући му интервју за „Политику“, а која је његов болни опроштај са Босном. Она гласи: „Босну треба волети, али не треба живети у њој.“

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u