Anglosaksonski udar na evropsko jedinstvo

Anglosaksonski udar na evropsko jedinstvo

7 decembra 2013

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Poznate su reči Šalrla de Gola: „Cela Evropa od Atlantika do Urala – određuje sudbinu sveta“. Sa tim se slažu i anglosaksonski stratezi, samo za njih evropsko jedinstvo nije nešto što ima pozitivan potencijal, već ga shvataju kao veliku pretnju po svoju globalnu hegemoniju. Njoj služi koncept „evroatlantskog partnerstva“, a neće je biti ako makar stepenasto zaživi ideja „Velike Evrope“!

Kada se to shvati, postaju jasnija dešavanja u vezi sa Ukrajinom. Vašington, posredstvom svojih vernih klijenata iz redova „Nove Evrope“ – novopečenih članica EU i NATO-a, lociranih između Rusije i Nemačke, te nastrojenih otvoreno antiruski i prikriveno antinemački (Poljska i baltičke državice) – zagovara ideju prodora na postsovjetski istok („Istočno partnerstvo“). Njen cilj je uvlačenje država iz ruskog okruženja u NATO i eventualno EU, odnosno dok se to ne desi, trovanje odnosa između Brisela i Moskve.

Anglosaksonski centri pokušavaju da izazovu rusku reakciju koja bi delovala agresivno, sa pratećim efektom koje bi to imalo na evropsko javno mnenje i na zahlađenje odnosa na relaciji Kremlj – bitne prestonice „Stare Evrope“ (Berlin, Pariz, Rim). Uviđajući to, Rusi im takvu priliku ne daju, već postupaju promišljeno i odmereno. Ne pokušavaju da „progutaju“ Ukrajinu – što bi i protiv volje „Stare Evrope“ i Rusije dovelo do kopanja ozbiljnih „rovova“ u Evropi– već nastoje da budu pronađena kreativna rešenja koja pogoduju pravim evropskim integracijama (koje treba shvatiti mnogo šire od EU integracija). U tom svetlu treba gledati i na inicijativu Moskve i Kijeva da se pitanje ekonomskih i geopolitičkih integracija Ukrajine – rastrzane između EU i evroazijske zone povezivanja –depolitizuje i primiri, a da se rešenja traže kroz tripartitni dijalog Rusije, EU i Ukrajine!

Kada se radi o poslednjoj zemlji, to je za nju jedino racionalno rešenje. Ona je etnički i verski dubinski podeljena na pravoslvni i proruski istok i unijatski te evroatlantistički zapad. Otuda, potpuno okretanje Ukrajine na jednu stranu značilo bi njen raspad sa svim širim geopolitičkim implikacijama koje bi to imalo. S druge strane, tripartitni model razrešenja „ukrajinskog čvora“, tj. definisanje te države kao mosta između EU i Evroazijske unije, asimetrično (sa težištem na istoku) povezanom i sa jednom i sa drugom – put je ka stvaranju višeslojne, već sada moguće, „Velike Evrope“.

To dobro shvataju u Vašingtonu, Londonu i Varšavi, i zbog toga se tamošnjim moćnicima „diže kosa na glavi“. Toga su potpuno svesni i u Berlinu, koji tiho, iz potaje, pruža podršku politici Moskve. Berlin ne prihvata da EU finansira anglosaksonsko-novoevropsku politiku pohoda na istok. Da je tako videlo se po tome što je odatle blokirano dodeljivanje većih sredstava za podršku ukrajinskom EU putu posle pobede narandžastih pučista 2005. godine. To je suštinski doprinelo njihovom porazu posle nekoliko godina. Na isti način Nemačka postupa i sada, kada se Ukrajini nudi oko 1 milijarde evra podrške u narednim godinama dok joj za EU prilagođavanja treba preko 100 milijardi!

Nemačka tako sabotira vašingtonski istočni projekat, a SAD niti hoće, niti mogu da ga same finansiraju. Berlin i politički deluje u prilog koncepta višeslojne „Velike Evrope“ (koja ne isključuje ali relativizuje atlantsko partnerstvo). Postavio se umirujuće kada se radi i o najnovijoj eskalaciji ukrajinske krize. Dok neki briselski funkcioneri (evroatlantski anacionalna EU administracija) i političari sa EU istoka, raspiruju strasti i sukobe u Ukrajini i povodom nje sa Rusijom, Nemačka deluje izbalansirano, usmereno ka smirivanju lopte i potom otvaranju pregovaračkog procesa koji bi neminovno bio po receptu predloženom od strane Kijeva i Moskve. Nemačka za sada to ne kaže jasno, ali je nedvosmisleno da želi isto. Uostalom, samo tako bi i ona postepeno krenula ka oslobađanju od prekomernog američkog prisustva u Evropi. U geopolitičkoj igri povezivanja Rusije i „Stare Evrope“, odnosno njenog emancipovanja od SAD, Ukrajina je „zlatni čip“!

(Novosadske Novine)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *