Април у Београду

April u Beogradu

12 aprila 2019

Piše: Nikola Vrzić

Mnogo je kofa punih, takoreći, gneva bilo upućeno u pravcu patrijarha srpskog Irineja zato što je svoj govor u Nišu 24. marta iskoristio i da nas pozove da „prigrlimo otadžbinu“ i da budemo jedinstveni: „Ono što vidimo danas na ulicama nije dobro, to daje snagu našim neprijateljima. Zna se kako se dolazi do položaja i do vlasti, na ovaj način ne mogu doći, niti nauditi, ali mogu nauditi svome narodu i svojoj državi. A verujem da to ne žele. Možda su druge želje jače od njih, ali moraju da razmisle šta čine i da se sa malo više ljubavi obrnu svome narodu, svojoj otadžbini i svojoj budućnosti.“

IZBORNI VENTIL

To izobilje kofa ispunjenih gnevom što su se zavaljale našim javnim prostorom – rečnik uglavnom isuviše neprimeren da bismo ga ovde citirali, ko nije video neka nam slobodno veruje na reč – bilo je, naravno, izazvano percepcijom da je citiranim rečima patrijarh srpski podržao predsednika Srbije protiv onih koji mu se suprotstavljaju. Ovo pak umesto druge moguće percepcije: da je reč o sasvim primerenom, očinskom i pastirskom pozivu narodu da se uzme u pamet i da ne ruši državu u pokušaju da sruši onoga koji je u njoj trenutno na vlasti.

Vratismo se, elem, na ovu zlosrećnu epizodu – koja i dalje traje i ide ka nekakvom vrhuncu, ali o tome malo kasnije – da bismo još jedanput ukazali do koje su se mere uskovitlale strasti u našem društvu u ovom, već dovoljno burnom vremenu.

Pri čemu retorika i vlasti i opozicije, i medija naklonjenih jednima odnosno drugima, sve ove strasti dodatno podstiče. Pa normalnom postaje, valjda nenormalna a svakako nedopustiva situacija u kojoj mogućnost dijaloga vlasti i opozicije odbacuju i vlast i opozicija. „Ja neću da vidim nijednog od njih. Neću da razgovaram sa onima koji su opljačkali ovu zemlju“, poručuje Aleksandar Vučić. Kome onda uzvraća Dragan Đilas: „Mislim da predsednik Srbije uopšte nije adresa za razgovore. To što on stalno izlazi iz svojih ustavnih ovlašćenja i preuzima stvari za koje nije nadležan – ne znači da treba da mu damo legitimitet za to mesto.“
Suvišno je i napominjati koliko opšteg dobra ovakvo stanje odsustva dijaloga, s perspektivom da dijaloga bude još manje a uzajamna netrpeljivost zato još i žešća, može da nam donese. Naravno da ne može, što nas vraća na onu patrijarhovu ocenu da „to daje snagu našim neprijateljima“.

Otuda, iskustvo nam govori, raspisivanje parlamentarnih izbora – vanrednih samo donekle, budući da uskoro ionako ulazimo u redovnu predizbornu godinu jer su prethodni izbori održani 24. aprila 2016 – moglo bi da predstavlja spasonosni ventil zahvaljujući kome bi se pritisak, nagomilan od onolikih strasti, izduvao kroz predizbornu kampanju; setimo se 2012. godine, uostalom, ako smo u stanju da pamtimo duže od kišne gliste koja po naročitoj memoriji i nije baš poznata.

KOSOVO I IZBORI

„Novosti“ pišu ovih dana da aktuelna vlast razmatra, ugrubo, dva moguća izborna scenarija – krajem ovog juna, kudikamo vanredni dakle, ili u sasvim redovnom terminu na proleće iduće godine: „U narednim danima predsednik Srbije i lider SNS Aleksandar Vučić trebalo bi da obavi seriju konsultacija sa koalicionim partnerima, ali i razgovore sa nekim od ključnih svetskih političkih figura, kako bi odmerio koja je opcija bolja sa stanovišta države, imajući pre svega u vidu ekonomiju (…) i izazove koji predstoje u rešavanju kosovskog pitanja.“

Kada je o Kosovu i Metohiji reč kao o faktoru u odlučivanju o tajmingu izbora, jasno je da bi izbori u Srbiji odložili bilo kakav, u ovom trenutku ionako teško zamisliv, nastavak dijaloga Beograda i Prištine. S tim u vezi, podsećamo da je nekom prilikom 2006. godine Marti Ahtisari upozoravao da bi „mogući izbori u Srbiji mogli da dovedu do odlaganja objavljivanja predloga za rešenje statusa Kosova“, i to pravilo, kao što je važilo tada, važi i danas. Te je jasno da (relativno) vanredni izbori Zapadu ne mogu da budu po volji jer, ponovio je to još jednom američki ambasador u našoj južnoj pokrajini Filip Kosnet, „naše strpljenje ima granice“ a ova godina mora da bude godina rešenja kakvo priželjkuju. Izbori u Srbiji bi tu nemoguću misiju učinili još manje verovatnom.

Imajući pak u vidu dosadašnju Vučićevu spremnost na taktičke ustupke Zapadu – (ne)dodeljivanje diplomatskog statusa Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu predstavlja dobar primer za to – logično je pretpostaviti da će se od ovakvog poteza on ipak suzdržati. Osim ako zaista ne bude sateran u ćošak njihovim zahtevima u formi ultimatuma koji ne želi ili ne može da prihvati, pa mu beg od nametnutog rešenja u izbore ne preostane kao jedini izlaz. Zasad još nismo u toj fazi.

ĐILAS U VAŠINGTONU

Ovu izbornu računicu još kudikamo (do znatno) komplikovanijom čini i poruka koju je, posredstvom „Glasa Amerike“, posle sastanaka u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD, u Stejt departmentu i u Kongresu, srpskoj javnosti uputio jedan od lidera Saveza za Srbiju Dragan Đilas: „Jednostavno, ne možete učestvovati u nečemu što nisu izbori.“
I savršeno je iz ovoga jasno da bi eventualni opozicioni bojkot eventualnih izbora (preuranjenih, o njima sada govorimo, sve ostalo je predaleko), umesto spomenutog ventila kakav bi oni bili u normalnim okolnostima, od njih napravio nov uzrok totalnog krša i loma. „Na tim izborima bi bilo hiljade incidenata, verovatno i žrtava, jer su ljudi u takvoj atmosferi u kojoj mrzite onog ko glasa za drugu opciju. To nije klima ni atmosfera u kojoj možete da dođete do bilo kakvih izbora u Srbiji“, rekao je Đilas, previđajući, ili ne mareći, što bi i njegova uloga u ovakvom scenariju, već i zato što je za sukob potrebno dvoje, bila i te kakva.

MAKEDONSKI SCENARIO

Problem je, nažalost, utoliko veći što ni alternativa koju Đilas nudi/traži nije mnogo bolja.

„Trinaestog aprila u 15 časova na platou ispred Skupštine Srbije organizujemo veliki narodni protest… Mirni građanski protesti od tog dana ulaze u novu fazu koja podrazumeva sve nenasilne vidove građanske neposlušnosti“, saopštava Savez za Srbiju, a Đilas to precizira u već citiranom razgovoru za „Glas Amerike“: „Zahtev cele opozicije u Srbiji i građana je da dobijemo fer i slobodne izbore… To znači prelazni period od 6 do 9 meseci da država počne da funkcioniše, pa da idemo na izbore… Gospodin Zaev i njegova stranka su bojkotovali izbore u Makedoniji, pa se posle godinu dana došlo do rešenja. Izbora na kojima se vlast promenila.“

Makedonski scenario, dakle. Interesantno već i utoliko što su se nedavno, 18. februara, u Skoplju sastali Zaev i Đilas da bi „razgovarali o situaciji u regionu“ i istovremeno je – saopštenje Saveza za Srbiju – „Đilas premijeru Zaevu čestitao i na postignutom istorijskom sporazumu sa Grčkom, naglasivši da se zasluženo našao među predloženim kandidatima za Nobelovu nagradu za mir, zajedno sa grčkim kolegom Aleksisom Ciprasom. Upoznao ga je i sa aktuelnom situacijom u Srbiji, kao i dvomesečnim građanskim protestima“.
I ne bi ovako demonstrirana bliskost Đilasa i Zaeva, uz Đilasovo afirmativno spominjanje makedonskog scenarija dolaska na vlast i potonjeg dogovora o imenu Severne Makedonije, možda ni bili toliko alarmantni da svi pomenuti događaji nisu bili u isključivoj službi ostvarivanja američkog interesa na tom prostoru. Prisetimo se sleda događaja koji je neporeciv: građanska neposlušnost i protesti u obliku „šarene revolucije“ – iznuđena prelazna vlada – izbori koje je ona organizovala – postizborno ludilo i dolazak Zaeva na vlast – dogovor s Grčkom o imenu Makedonije – ulazak u NATO.

Tako da, kad ovako poređamo činjenice i na stranu ostavimo sopstvene strasti i omraze, zapravo i ne treba naročito da čudi što general-pukovnik Fjodor Ladigin, nekadašnji načelnik Glavne obaveštajne uprave Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije (GRU), u intervjuu za „Politiku“ bez premišljanja kaže „apsolutno sam uveren, pa i više od toga, ubeđen sam u to“, da u protestima opozicije ima spoljnog uticaja, i to „iz istog pravca kao i pre 20-30 godine: od vladajućih krugova Severnoatlantske alijanse, počev od Vašingtona“. „U protestima u Srbiji vi vidite proameričku, NATO obojenost?“ „Van svake sumnje. Duboko sam u to ubeđen. To se ne dešava tek tako.“
A podsetimo i da je Rusija nedvosmisleno osudila nedavni upad demonstranata u zgradu RTS-a, navodeći da je „zabrinuta zbog pokušaja opozicije da isprovocira nasilje u Beogradu“. Dok su Sjedinjene Države odreagovale tako što su u svom Savetu za nacionalnu bezbednost, u Stejt departmentu i u Kongresu ugostile Dragana Đilasa.

Sve ovo, razume se ili bi barem trebalo da se podrazumeva, nipošto ne znači i da se svako protivljenje aktuelnoj vlasti ima smatrati američkom ujdurmom, sve i ako je vlast iritantno spremna da ga predstavi kao takvo. Ali naš – a kad kažemo naš, mislimo na narod i na državu – problem se i ne nalazi u protivljenju aktuelnoj vlasti već u načinu na koji se to protivljenje izražava. Pa otuda i ono upozorenje patrijarha Irineja. I zato, ovog aprila u Beogradu kao i širom Srbije, pamet u glavu. S pretnjama s kojima smo suočeni, biće nam potrebno i jedno i drugo.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *