Arapsko proleće, zima za hrišćane

Arapsko proleće, zima za hrišćane

29 decembra 2013

burnt-churchI ovog Božića neki hrišćani zavlače se u skloništa, silaze u podzemne hramove, zamračuju stanove, šapuću molitve. Od svakih sto ljudi koji se ubiju na svetu zbog toga što pripadaju nekoj religiji, 75 su hrišćani. Od svake stotine koja se širom sveta zatvara, muči i progoni zbog vere, 80 su hrišćani.

Od svakih sto ljudi koji se ubiju na svetu zbog toga što pripadaju nekoj religiji, 75 su hrišćani. Od svake stotine koja se širom sveta zatvara, muči i progoni zbog vere, 80 su hrišćani. Kojoj denominaciji hrišćanstva pripadaju pri tome je nebitno – statistika i verska netoleralncija, iako ne štede ni druge, rade uglavnom protiv njih.

Tako se i ovog Božića neki hrišćani zavlače u skloništa, silaze u podzemne hramove, zamračuju stanove, navlače zavese i žaluzine, šapuću molitve i odustaju od pevanja božićnih pesama, bojeći se da ne uznemire fanatike ili privuku patrole religiozne policije.

U dane između dva Božića poklopilo se više elemenata da bi se odjednom pogled globalne hrišćanske zajednice (pri tome se misli na 2,2 milijarde ljudi koji žive rasuti po planeti, skoro trećinu svetskog stanovništva) koncentrisao na sudbinu onih koji to isto jesu, ali ne smeju da budu.

O kojim apsolutnim brojevima se ovde govori? Prema podacima nadkonfesionalno- hrišćanske organizacije „Open Doors“, sto miliona hrišćana živi danas u stanju unutrašnje emigracije, u stalnom strahu od religioznih policijskih patrola (Iran, pre svih!), širokog spektra fanatika koje je, po definiciji fanatizma, lako isprovocirati i muslimanskih građanskih ratova u kojima su hrišćani obavezna kolateralna šteta.

Položaj hrišćana se u nekim delovima sveta rapidno pogoršava, uglavnom u muslimanskim zemljama, iako pojedinačno gledano prvo mesto na indeksu progonjenosti pripada Severnoj Koreji, gde se čak i posedovanje Biblije kažnjava smrću.

Dve hiljade godina – isti problem

Iako tema „progona hrišćana“ deluje danas kao da je direktno izvučena iz državnog biltena rimskog cara Konstantina negde početkom četvrtog veka posle Hrista, njena aktuelnost, u nešto redukovanim brojevima, nije izgubila na značaju.

Imaju li danas kulture i Zapada i Istoka, koje su se u sporom istorijskom procesu razvijale kao sekularizovano hrišćanstvo, moralno pravo da tematizuju sudbinu onog relativno malog broja osujećenih hrišćana i na taj način dodatno otežavaju svoje ionako problematične odnose sa nizom muslimanskih zemalja?

Na kraju, ovde se govori „samo“ o ličnom izboru nešto manje od pet odsto globalne hrišćanske zajednice, više ili manje religiozno „ilegalnom“ iverku koji se u masi penje do demografske veličine od, na primer, dvanaest i po Srbija, ili jedne kompletne Nemačke, ili dve trećine Rusije.

O da, imaju pravo. To ne misli samo papa Franja, koji je svoju Angelus molitvu prošlog četvrtka (katolički Sveti Stefan) posvetio „progonjenim i diskriminisanim hrišćanima širom sveta“.

Reklo bi se da je jednom papi to u opisu radnog mesta, ali nemačkoj kancelarki Merkel, koja stoji na čelu egzekutive jedne ustavno sekularne zemlje, čak iako njena politička partija u imenu nosi pridev „demohrišćanski“, to svakako nije.

„Sa velikom zabrinutošću posmatramo položaj hrišćana i drugih religioznih i etičkih manjina, koji se posle rušenja autoritarnih režima u Severnoj Africi, Bliskom i Srednjem Istoku bitno pogoršao i dnevno pogoršava“, piše u Koalicijskom ugovoru nedavno formirane vlade konzervativaca i socijalista u Berlinu.

Zima Arapskog proleća

Konačno da neko u Evropi progovori jasnim jezikom u odnosu na političke, socijalne i religijske komponente takozvanog „događanja naroda“ unutar Arapskog proleća i kaže – nije bilo dobro, a sada je gore nego što je bilo.

Autoritarni režimi na koje se ovde misli – Egipat, Tunis, Libija, potencijalno Sirija, ili, da nastavimo logiku razmišljanja Angele Merkel, Iran pre Mula, Irak pre Amerikanaca, Avganistan pre Talibana, Pakistan pre otcepljenja od Indije, Saudijska Arabija pre pronalaska nafte – su očito funkcionisali kao garant reda i stabilnosti u društvima čije se institucije bitno razlikuju od onih u sekularno-hrišćanskim kulturama.

Tehnički gledano, u tim je zemljama vladao institucionalni koktel vrednosti stranih (demokratski princip, državno pravo, verska tolerancija) i domaćih kultura (površna ili nikakva sekularizacija, plemenska integracija, ustupci Šariji, potlačivanje žena).

Onog trenutka kada su režimi srušeni, ta su društva samo regresirala na svoje stare institucije – razvoj i logičan i prirodan, barem za narednih sto godina. Pobedio je prvi deo definicije demokratije, koji govori o „vladavini većine“, a pod tepih zguran nastavak u kojem se dodaje „uz efikasnu zaštitu prava manjina“.

U nemačkom govornom području dobro se ovih dana prodaje knjiga Kriste Horher „Pod senkom polumeseca“, (izdavačka kuća Styria), koja se na dokumentaran način bavi proganjanjem hrišćana u muslimanskim zemljama.

„Open Doors“ statistike su za Horher samo polazna osnova da bi detaljno opisala šizofrenu situaciju miliona hrišćana u muslimanskim zemljama, dok su sve intenzivnije konfrontirani sa izborom iseljenje ili smrt.

Crkva, tri broda, bez vode, povoljno se prodaje….

Čija se sve pastva do sada iseljavala i koje crkve su temeljito ili delimično pakovale kofere sa oltarskim slikama, krstovima, peharima i moštima bežeći u izgnantsvo? Lista je duga, ovde spominjemo samo nekoliko.

Armenska apostolska crkva je još od 14. veka iseljenska crkva, sa jakim uporištima u Francuskoj i Nemačkoj (sedište u Kelnu); grčko-katolički Maroniti beže sukcesivno od 15. veka: Jedan milion Kopta živi samo u Sjedinjenim Državama, nešto manje rasuto po Evropi; indijski Hrišćani svetog Tome ili levantski Melkiti idu gde ih prime (dosta ih je u Južnoj Americi); Kaldejska crkva se povukla iz Severne Afrike; Asirci, narod koji govori aramejskim jezikom, onim istim koji je govorio Isus iz Nazareta, beže iz Iraka, Sirije, Libana i Turske.

To je naravno deo onoga što je bilo, ali ni momentalni trend ne posustaje, jer, kako piše Horher, gde god se „braća u Islamu“ danas potuku, to ima teške reperkusije i po lokalnu hrišćansku zajednicu. Dovoljno je pogledati današnju Siriju, Egipat ili Pakistan, dovoljno je pomisliti koju marginalizovanu egzistenciju vodi „pravoslavni papa“ Bartolomej I, carigradski ekumenski patrijarh u Turskoj.

Ko poslednji ostane, neka u napadu hrabrosti zapali sveću.

„Arapi kao celina ili kao religiozno-kulturni blok ljudi jednakog ili sličnog načina razmišljanja ne nalaze se danas u nimalo boljem stanju nego što su bili u vremenima pre nego što su bili prisiljeni da Cionistima ustupe Palestinu – gde god da se baci pogled, radikalne islamske grupe su u napredovanju“, zaključuje Horher, dodajući da neka društva očito imaju veću verovatnoću da će postati sekularna nego religiozno tolerantna.

Sve priče dobrih duša o pravoj prirodi Islama kao religiji mira i slobode, prečesto se sudaraju s realnošću i gube bitku sa činjenicama, kaže Horher i dodaje – Arapsko proleće nije dalo podsticaja za mir i pomirenje, naprotiv.

Ko je „fobičniji“ – hrišćanske ili muslimanske kulture?

Vlada li islamofobija u Evropi? Teško je jednostavno odgovoriti na to pitanje, kada islamska društva ne prave nikakvu razliku između, na primer, kritike katastrofalnog položaja žena u islamskoj kulturi i pravog „govora mržnje“ prema muslimanskoj religiji.

Za ilustraciju te dileme ovde samo podsećanje da je prošle godine tridesetak azilanata iz Čečenije i Pakistana skoro tri meseca držalo pod opsadom Votiv-crkvu, drugu najveću crkvu u Beču, boreći se za popravljanje svog pravnog statusa u Austriji, dok se sada protiv polovine njih pred austrijskim sudovima vode postupci zbog kriminalnih dela krijumčarenja i trgovine ljudima.

Je li na delu lokalna „osveta“ zbog zloupotrebe religioznih institucija (klanjanje u crkvi!) ili spora, ali principijelna ruka pravne države? Sudski procesi još nisu završeni.

Ali, ako nije tako jednostavno odgovoriti na pitanje vlada li u današnjoj Evropi islamofobija ili ne, obrnuto pitanje, da li je u islamskim zemljama na delu hrišćanofobija nije tako kompleksno, smatra Horher, budući da „strast sa kojom se danas u islamskom svetu progone hrišćani definitivno nosi fobične crte“.

Je li knjiga Kriste Horher samo prigodna kao i Papin govor, Merkelin koalicijski dogovor ili zanovetanje nevladine organizacije „Open Doors“ koja se po medijima tradicionalno raširi oko Božića i Uskrsa?

Ova novinarka samo može reći da joj je u bečkoj knjižari „Morawa“ istrgnut iz ruke poslednji potpisani primerak „Pod senkom polumeseca“ i to od kupca koji je knjigu stvarno i kupio, dok je ona samo vadila beleške.

Zaključak: dok se mediji zadovoljavaju opštom slikom, kupci knjiga mogu računati na detalje o tome šta je „neprijateljima krsta“ palo na pamet otkako su lavovi izbačeni iz arene.

(RTS)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *