Аргументи у прилог сената

Argumenti u prilog senata

12 novembra 2016

03--Antic-Cedomir 243

Piše: Čedomir Antić

U vreme kada je donošen Ustav iz 1990. godine jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu razgovarao je sa kolegom koji je bio jedan od njegovih pisaca. Budući da je ustav donesen na brzinu, potajno, kako bi Miloševićev režim prikrio neuspeh sa „vanstranačkom demokratijom“ i izbegao demontažu režimskih poluga moći, nije bilo ni debate oko ustava. Jednopartijska skupština prihvatila je uspostavljanje Druge republike, višestranačke i demokratske, uz retke zahteve za korenitim reformama. Ovaj profesor pravne istorije zatekao je svog kolegu ustavotvorca pitanjem zašto nije uveden gornji dom parlamenta. Iznenađeni se brecnuo: „Odakle mi plemstvo?“

I zaista, sve zamisli o uspostavljanju gornjeg doma (senata) Narodne skupštine, kod nas su uvek izazivale podozrenje. Čitali ste kako docent Pravnog fakulteta u Kragujevcu i danas veruje da su u 19. veku austrougarski agenti želeli da napune srpsku skupštinu školovanim i bogatim, što je naravno drugo ime za izdajnike i eksponente Beča. Nepoverenje je pratilo i nepoznavanje teme. Radikalski tribun Rajko Tajsić, inače retko pismen i načitan čovek, vlasnik biblioteke od stotinak knjiga, pitao je osamdesetih godina 19. veka bez ironije šta to znači zalaganje za „gornji dom“ – da li da će svi u budućnosti imati kuće na dva sprata?

Najuspešniji dvodomi parlamenti nastajali su u dugotrajnim sukobima aristokratije i demokratije. Evolucijom, kompromisom… Senat je po pravilu trebalo da zaustavlja i usmerava mladu demokratiju. Iako socijalno i nacionalno homogena, Srbija 19. veka imala je potrebu za gornjim domom. Senat je u našoj ustavnoj praksi postojao svega dve godine u vreme državne nezavisnosti (1901–1903) i jedva deceniju u jugoslovenskoj monarhiji (1931–1941/6), ali u ranijim razdobljima su „kvalifikovani poslanici“ (prema Ustavu iz 1888), te „imenovani poslanici“ (prama Ustavu iz 1869, ali i Skupštinskom zakonu iz 1858) u stvari predstavljali gornji dom. U skupštini u kojoj su prevladavali oni koji su verovali da vojsku, poreze i činovnike treba ukinuti, a bilo je i onih koji su od kneza tražili kišu, potreba za gornjim domom bila je logičnija nego u većini drugih demokratija. U vreme Svetoandrejske skupštine (1858) britanski reformator Brajt tvrdio je da „čak i demokratski Srbi“ poznaju potrebu za gornjim domom. Da je kasnije, u vreme kada je parlamentarne radikalske vlade podržavalo i 90 odsto birača, senat ipak bio potreban kao nekakva ravnoteža, govori i teza istoričara ekonomije Majkla Palarea. On je tvrdio da je politički trijumf sela (radikala) doveo do preteranog poreskog opterećivanja gradova, krize modernizacije i podele u narodu. Posledice su bile brojne: od kasnijeg uspona komunista, do autohtonih korena savremene „Druge Srbije“.

Kratkoveka iskustva sa senatom u srpskoj monarhiji, pokazala su međutim da je narod birao radikale senatore. Iako je većinu članova senata imenovao monarh, ovi se nisu pokazali kao njegovo oruđe.

Srbija danas ima skupštinu slabog ugleda. Poslanici imaju malu samostalnost – tamo je stranačka pešadija, kvorumaši… Jedno nedavno istraživanje pokazalo je da stranačka oligarhija iz javnih preduzeća upravlja svojim štićenicima u parlamentu. Danas kada je Miloševićev režim odavno srušen nema potrebe za proporcionalnim izbornim sistemom. Promena načina izbora poslanika i uvođenje većinskog izbornog sistema svakako bi doprineli demokratizaciji, ali ne previše. Umesto stranačkih oligarhija poslanike bi birala siromašna izborna jedinica i pronašla bi ih pretežno u lokalnim moćnicima ili njihovim kreaturama. Izvršna vlast bi ih po potrebi kupila.

Argument u prilog uvođenja senata kod nas predstavlja potreba da na taj način bude podstaknuta dalja demokratizacija (samostalnost i autohtonost zakonodavne vlasti) i da u političkom pogledu tako bude prevladana regionalna nejednakost. Senatori, njih recimo tridesetoro, mogli bi biti birani u velikim izbornim jedinicama koje ne bi imale veze s regionima. Deliberativna funkcija senata činila bi rasprave u skupštini ozbiljnijim i argumentovanijim, mogućnost da zakoni budu vraćeni ili da konačno propadnu u jednoj ovakvoj ustanovi dala bi podsticaj našem parlamentarizmu. Veličina izbornih jedinica učinila bi da stranke ne mogu lako i bilo koga da nametnu kao poslanika, baš kao što u skupštinu neće dolaziti lokalni kneževi ili pajaci.

U vreme ustavne reforme vlada će kao jedan od argumenata pominjati uštedu. Umanjiće broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini, što je nesumnjivo dobrodošlo. Narodna skupština sa stotinu poslanika i Senat sa tridesetoro članova i dalje bi činili budući Dom skupštine značajno jeftinijim od sadašnjeg.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *