Ari Livne, Jevrejin u Dodikovom kabinetu

Tweet

Pažljiviji su već primetili da Republika Srpska, za razliku od nekih ne tako davnih vremena, sve češće u bosanskohercegovačkim dramatičnim zapletima ima podršku i sa mesta i od svetskih centara moći od kojih se to baš ne bi očekivalo. Pogotovo ako bi se samo gledali neki stari stereotipi po kojima Balkan u poslednje dve decenije funkcioniše.

Objašnjenje za ovo, razume se, nije tako jednostavno jer su i razlozi različiti. Ali, svakako deo objašnjenja leži i u šarolikom timu koji okružuje predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.

Jedno ime, Ari Livne, izaziva znatiželju mnogih – od štokakvih istraživača do sasvim ozbiljnih diplomata. U pričama koje postoje o njegovom uticaju na svetske centre moći verovatno ima mnogo preterivanja, ali da je vrlo neobična ličnost, sa gotovo neverovatnom biografijom, to je sasvim sigurno.

Uostalom, filmski arhiv „Stiven Spilberg“, najveći na svetu, o njemu je snimio dvoipočasovni dokumentarni film, a štampa u Izraelu o njemu piše da je „čovek u čijem se životu najbolje odslikava sudbina jevrejskog naroda“.

Ima devedest godina i stalno, čak i danas, putuje po celom svetu, vrlo je aktivan Svetskom jevrejskom kongresu i u toj oragnizaciji obavlja i dužnost specijalnog izaslanika za zemlje bivše Jugoslavije. Čovek, u stvari, nije zvanično savetnik Dodika već predstavnik Republike Srpske u Jerusalimu, ali on više vremena provodi u Banjoj Luci nego u Izraelu čiji je i državljanin.

Rodio se u Budimpešti, slučajno mu se majka zatekla tamo, a njegova porodica je u to doba živela u Novom Sadu gde je i on odrastao i možda zbog tog uvek ističe da je odrastao na srpskoj književnosti, srpskoj kulturi i kao od šale u svakom trenutku je u stanju da govori kojeg god zaželite srpskog pesnika starije generacije.

U mladosti je, kaže, mnogo učio, ali i radio. Sa šesnaest godina već je bio u Svetskoj cionističkoj organizaciji, preteči današnjeg Svetskog jevrejskog kongresa, ali je i, kao srednjoškolac, učestvovao u aktivnostima tadašnje levičarske omladine u Novom Sadu.

Na početku Drugog svetskog rata, kao i drugi novosadski Jevreji, odveden je u sabirni centar na aerodrom, a onda kao jak dvadesetogodišnjak prebačen je borski rudnik gde su Nemci doveli ogromnu radnu snagu iz Srbije i srednje Evrope. Dve godine kasnije uz pomoć jedne vlaške porodice, koja je živela tik uz rudnik, beži i prebacuje se u jedno srpsko selo.

Seljani su begunce upućivali najbližoj vojsci, neki od njegovih drugara su završili u četnicima, on u partizanima. Učestvovao je i u oslobađanju Beograda. A onda dobija zasluženo odsustvo da potraži porodicu u Novom Sadu, ali je saznao da su otac i majka odvedeni u Mathauzen. Produžava u Budimpeštu da potraži tetke i druge iz šire porodice, ali tamo završava u jednoj specijalnoj jedinici ruskog NKVD-a koja je gonila najpoznatije mađarske fašiste. Vodio ih je mladi general Revaz Geza, kasnije ministar odbrane Mađarske, a te događaje bezuspešno je pokušao pre neku godinu da rasvetli sadašnji politički vrh te zemlje.

Livne se ponovo vratio u Beograd u zimu 1946. godine i, kako kaže, neoprezno pričao o tome kako mu izgledaju ti prvi meseci slobode i nove vlasti. Poverio se u hotelu „Moskva“ jednom drugom Jevrejinu za koga nije znao da radi u UDB-i i već sutradan je bio uhapšen i uskoro i osuđen na desetogodišnju robiju u Srmeskoj Mitrovici. Dve godine kasnije tu je dočekao prve IB-ovce, a tu je već bio gotovo celi Centralni komitet Draže Mihajlovića.

Prevaspitavajući novajlije, Ibeovce, zatvorske vlasti su tražile da tim seansama prisustvuju i svi drugi zatvorenici. Livne tvrdi da je to prava filmska priča, jer je to bilo toliko šaroliko društvo – ideološki, ali i na svaki drugi način. Elem, on i tu pravi, ničim izazvan, novi problem jer se pobunio protiv klevetanja Crvene armije i Staljina što je bio osnovni smisao tih časova prevaspitanja. Ni danas nije odustao od tadašnjeg svog stava. Za kaznu mu određuju zatvorsku samicu.

Kandidata, po meri zatvorskih vlasti, za samice je bilo previše pa su morali po dvojica u tu jednu malu prostoriju. I tu je, kaže, imao sreće.

U samici je bio više od dve godine sa Dragoljubom Jovanovićem. Profesor Beograskog univerziteta, dvostruki doktorant Sorbone, između dva svetska rata šef levih seljaka, poslanik u prvom parlamentu FNRJ, Jovanović je uhapšen po direktnom dogovoru Tita i Kardelja, jer je tražio skupštinsku debatu o nekim stvarima za koje je Politbiro već bio odlučio. Livne tvrdi da Srbi nisu dovoljno istražili naučni, poltički i uopšte životni opus ovog čoveka, jer je reč u svakom pogledu o briljantnom umu. Uz njega je, kaže, u samici naučio štošta što ga je profilisalo i pripremilo za dalji život.

Livne u zatvoru ostaje nešto više od sedam godina, a pušten je na oštru intervenciju svetskih jevrejskih organizacija i u tom trenutku je bio jedini Jevrejin koji je bio u kazamatima tadašnje Jugoslavije.

U Beogradu, nakon izlaska iz zatvora, za godinu dana je čak dogurao do šefa filmskog odelenja posebnog pres-biro koji je izrađivao kratke propagandne filmove o tadašnjim privrednim preduzećima.

Ipak, 1956. godine iseljava u Izrael i počinje kao perač automobila, pa radnik u fabrici za izradu peći, ali kao najbolji na dvogodišnjem kursu za hebrejski jezik zapošljava se u „Jevrejskoj agenciji“. To je zajedničko preuzeće Svetskog jevrejskog kongresa i države Izrael, skup profesionalaca različitih vrsta koji su radili brojne poslove – od useljavanja u Izrael, širenja jevrejske kulture po celom svetu, do onih najtananijih i najtajnijih poslova koje obično zvanični organi države, pa ni države Izrael ne mogu da rade.

Livne je počeo sa najnižih pozicija da bi završio kao direkor te moćne organizacije. Proputovao je celi svet bezbroj puta, radio kaže, i što jeste i što nije za priču, a u Izraelu ima status posebnog čoveka. Nagrađivan, odlikovan, snimali o njemu filmove, hoće i knjige da pišu…

Ovo je, nešto opširnija, nipošto kompletna biografija, da bi se shvatilo kakav je to čovek uz Dodika i Republiku Srpsku. U Srbe je, kaže zaljubljen, u Republiku Srpsku posebno a sebe vidi kao čoveka koji ima jednu cipelu jevrejsku a drugu srpsku.

Sa Dodikom i celom njegovom porodicim se druži privatno.

Šta on može u bosanskom kolopletu i kakav je njegov značaj, naravno da neće reći, ali recimo, u vreme, kako su je nazvali, najveće krize od Dejtona do danas, kada je zakazan referendum i kada su zapretili Vašington i Brisel, Livne je u Banja Luku u petodnevnu, zvanično je objašnjeno, privatnu posetu doveo ministra inostranih poslova Izraela Libermana, pa je možda tu objašnjenje otkud Ketrin Ešton onako iznenada u glavnom gradu Srpske.

Priča se da su po njegovom savetu izabrane lobističke kuće u Vašingtonu i Briselu koje rade za interese Republike Srpske. Vodio je Dodika kod Šimona Pereza. I u nekim najmoćnijim svetskim medijima više nema onih utrkivanja u ocrnjivanju srpskog entiteta.

Veliki broj ambasadora moćnih svetskih zemalja obično nakon susreta sa zvaničnicima traže i susret sa Livneom. On sam to objašnjava kao žele da čuju jednog starog čoveka, ali postoje i priče da mnogi dobiju i naloge iz svojih centrala da obavezno upriliče i taj susret. Postoji i priča da je ambasadora jedne baš moćne zemlje gotvo ponizio kada je ovaj počeo da preti. Samo mu je rekao: “Vi niste dobili takve instrukcije, vi blefirate“ i čovek je zanemeo i otada se on u BiH ne ponaša baš kao dreser, već sve više kao diplomata.

U baš dugom i opširnom pretresanju svih svetskih i domaćih tema Livne je izneo i, kaže, predlog, a možda je to i rešenje negde već uobličeno: “Ovde ljudi ne žive u velikoj ljubavi, i nije to samo poslednji rat ili onaj pre njega, već je to tako vekovima i pametno bi bilo da se BiH pretvori u neku vrstu federaciji, možda bolje konfederacije i svi će biti srećniji, jer ovde uslova za dobar život ima“.

(Stefan Petrović – fakti.org)

Tweet