Asad beleži pobede na bojnom polju, Amerika matirana i ne zna šta da radi

Asad beleži pobede na bojnom polju, Amerika matirana i ne zna šta da radi

21 jula 2013

president-bashar-al-assad-has-assumed-personal-command-of-syrias-military1206570420Dok se, utonuli u mrak treće godine rata koji razara njihovu zemlju, sirijski muslimani pridržavaju ramazanskog posta, crni humor im pomaže da se izbore sa smrću, nasiljem i nestašicama svih vrsta.

„Pazite! To što ste čuli zvuk topa ne znači da je vreme da prekinete post”, kaže omiljeni vic, aludirajući na tradiciju da se topom oglasi kraj dnevnog uzdržavanja od hrane, pića i seksa, i odlazak na prvi večernji obrok, iftar.

Msaharati, čovek s fesom koji pred zoru hoda ulicama da bi vernike probudio i podsetio ih da uzmu hranu pre početka novog dana posta, u sirijskim gradovima se povukao pred snajperistima i bombašima.

Zbirka tragičnih paradoksa i grešaka u procenama otvara Pandorinu kutiju Sirije u vremenima u kojima predsednik Bašar el Asad posle dve i po godine preuzima kontrolu nad ratom.

Uznemireni napredovanjem režimskih snaga, čijem je borbenom moralu doprinelo uključivanje libanskih hezbolaha u konflikt, i upozorenjem jednog izraelskog ministra koji je u junu nagovestio da bi Asad mogao da pobedi, pobunjenici su se ponadali da će Vašington pokrenuti najavljene isporuke oružja.

Predsednik Barak Obama je još avgusta 2011. izjavio da je „došlo vreme da predsednik Asad odstupi”, ponavljao je to od tada bez nekog preciznijeg plana, da bi ovog juna saopštio da je Asad prekoračio „crvenu liniju” upotrebom hemijskog oružja i obećao vojnu pomoć. Ali, čekajući s Rusima dogovorenu mirovnu konferenciju o Siriji u Ženevi, Amerika ćuti. Ne zna šta da radi.

Ispostavilo se da Obamini planovi imaju mnogo više ograničenja nego što se javno i privatno nagoveštavalo. Pobunjenici su razočarani.

„Priča koja se sada odvija u Siriji toliko je poznata da je gotovo lajtmotiv američke spoljne politike”, piše ugledni kolumnista Dejvid Ignacijus u libanskom dnevniku „Dejli star”.

„Vašington želi da vidi promenu vlade pa ohrabruje lokalce na pobunu. Kada ti pobunjenici izađu na barikade, političari se često ohlade, shvatajući da nemaju podršku javnosti. Taj proces se događao tokom mađarske revolucije 1956, u Zalivu svinja 1961, tokom Praškog proleća 1968, programom s kontrama u Nikaragvi 1984. Dogodio se u Libanu, Laosu, na jugu Iraka.”

Asad je ohrabren. Na domaćem bojištu uspešno ostvaruje vojnu nadmoć koju ima. Na spoljnom planu vešto koristi situaciju u kojoj Zapad faktički ne zna šta da radi ni s njim ni sa Sirijom.

Ispostavlja se da se pobuna protiv još jednog od despotskih režima Bliskog istoka približava tački „nultog zbira”: niti su pobunjenici u stanju da obore Asada, niti je Zapad ostvario ciljeve realizovane u Libiji, niti je moćni sirijski „reis” ono što je nekada bio.

Mnoštvo je grešaka na svim stranama – sirijskim, regionalnim i svetskim – ali jedini pravi gubitnik je Sirija i njenih 24 miliona stanovnika: više od 90.000 mrtvih, 4,2 miliona interno i 1,5 miliona u spoljnom izbeglištvu, četiri miliona gladnih.

Zateknut obrtima u Tunisu i Egiptu, Zapad se relativno brzo organizovao da bi kontekst Arapskog proleća iskoristio da sačuva konzervativne monarhije Zaliva i ukloni nepredvidljivog Muamera Gadafija u Libiji. Ponadao se da je posle godina ispunjenih pretnjama i sankcijama, ali i potmulim pohvala Bašarovom „realizmu”, došao trenutak da se Sirija „demokratizuje” i tako odstrani jedino uporište ambicijama Rusije da sačuva neke pozicije na Bliskom istoku.

Sirijci su, ohrabreni događajima koje su gledali na tuniskoj Aveniji Habiba Burgibe ili kairskom Tahriru, takođe imali svoja nadanja. Poverovali su da je došlo vreme da predsednik Asad ostvari davno obećane političke reforme totalitarnog, jednopartijskog sistema, da otkloni socijalne nejednakosti i korupciju tako tipičnu za arapski svet.

Asad je propustio svoju šansu. To što je šest meseci po izbijanju mirne pobune ukinuo monopol vladajuće BAAS stranke, obećao novi ustav i slobodne izbore bilo je već suviše malo, suviše kasno. Činjenica da Asad i većina oko njega pripada manjinskoj šiitskoj sekti alavita, dok većinu stanovnika čine muslimani suniti, dala je vetar u leđa računicama da će igra na kartu sektaškog sukoba, pre svega u armiji, definitivno Asadu zadati smrtni udarac.

Pobuna se širila, a pobunjenici su se prihvatili oružja. Raširenih ruku su dočekivali dezertere iz Asadove armije. Preuzimali kontrolu nad sve većim delovima teritorije.Istovremeno su, tražeći sve konkretniju podršku Zapada i arapskih neprijatelja režima u Damasku, otkrili koliko su razjedinjeni, bez liderstva i ozbiljno definisanih ciljeva. Tako je želja da se Asadu vide leđa okupila čudno bratstvo koje je počelo da zbunjuje Zapad.

Kako parirati Asadovim saveznicima Rusiji, Iranu i hezbolasima i slati oružje pobunjenicima kada među njima glavnu reč sada vode radikalni islamisti Fronta Nusra ili Islamske države u Iraku i Siriji, filijale onih protiv kojih se i dalje vodi globalni rat protiv terorizma?

To što je Britanija pre neki dan zabranila Nusru zbog njenih veza sa Al Kaidom, samo je još jedan od dokaza koliko sirijski događaji izmiču kontroli onih koji bi da ih vode na daljinski upravljač. Dok se sirijski opozicionari šetaju po svetskim hotelima s pet zvezdica neuspešno pokušavajući da se na beskrajnim sastancima ujedine, pobunjeničke milicije počele su na terenu da se međusobno ubijaju u sve većem košmaru građanskog rata.

Male su šanse da će novi šef sirijske opozicije Ahmad Asi Džarba objediniti saveznike, niti da će on ove nedelje po zapadnim evropskim prestonicama uspeti da ubedi sagovornike da prihvate oružje kao jedino rešenje sirijskog konflikta. Britanci su već odustali od slanja oružja pobunjenicima. Američki general jasno je upozorio Obamu na posledice vojnog angažmana.

Dok se, kao u Libiji, antirežimske grupe tuku za podelu plena i pre nego što su ga osvojili, stradaju civili čiji omraz prema pobunjenicima raste. Mnogi Sirijci sanjaju o liberalizaciji svoje zemlje, ali ne žele libijski scenario. Zato vojska nije pukla po sektaškim šavovima dva ogranka islama, zato ćutljiva masa nema ništa protiv da Asad ponovo uspostavi kontrolu – samo da izađu iz pakla.

Takav scenario, Asadovog trijumfa, bolje rečeno Pirove pobede, već podiže kosu na glavi zapadnih stratega. Pošto nije prošla igra sa optužbama oko hemijskog oružja koje navodno koristi regularna armija – sve je, bez valjanih dokaza, suviše podsećalo na američke isfabrikovane optužbe svojevremeno u Iraku – u zapadnim prestonicama sa zebnjom prate izveštaje o uspesima režimskih trupa koje vraćaju kontrolu nad izgubljenim delovima zemlje.

Teško je međutim pretpostaviti da bi Asad u skoroj budućnosti mogao da povrati čitavu Siriji. Što pretpostavlja bolno podeljenu zemlju.Ako je ulazak džihadista u Siriju, koja ih je svim silama držala pod kontrolom, jedan od rezultata projekta „demokratizacije”, onda je faktička podela po uzoru na savremeni Irak drugi tragični saldo Sirijskog proleća.Zbirka tragičnih paradoksa i grešaka oko Sirije nezadrživo ide ka saldu od 100.000 mrtvih.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *