АУСТРИЈСКИ ИСТОРИЧАР ИЗАЗВАО БУРУ! Све о четничким групама! Ко је био сарадник фашиста, а ко није

AUSTRIJSKI ISTORIČAR IZAZVAO BURU! Sve o četničkim grupama! Ko je bio saradnik fašista, a ko nije

25 decembra 2016

040-a-untitled-33

Osvajanje, potčinjavanje, istrebljenje, kolaboracija, otpor, proterivanje i osveta – to su referentne tačke između kojih austrijski istoričar Arnold Zupan plete priču o odnosima germanskog (Nemci i Austrijanci) i slovenskog elementa (Česi, Slovaci, Srbi, Hrvati i Slovenci) na širem evropskom prostoru od sredine 19. do sedamdesetih godina 20. veka.

Da li je Draža Mihailović bio nacistički kolaborator ili borac protiv okupatora? Jedno je sigurno – Hitler ga je do kraja gledao kao neprijatelja, tvrdi austrijski istoričar Arnold Zupan u svojoj najnovijoj knjizi „Hitler – Beneš – Tito“, iza koje kao izdavač stoji Austrijska akademija nauka. Uloga „Mihailovićevih četnika“ – jer bilo je i drugih – još uvek je tabu tema u Srbiji, tvrdi Zupan.

Ali Draža Mihailović je samo jedna od linija koju Zupan, bivši univerzitetski profesor, danas potpredsednik Austrijske akademije nauka, prati u svojoj monumentalnoj trilogiji. Njegov pogled i njegove ambicije su mnogo šire, njegovo glavno pitanje je: Kako smo „mi“ došli do toga da se međusobno ne podnosimo?

„Mi“ su za Zupana s jedne strane Nemci i Austrijanci, s druge Sloveni srednje i jugoistočne Evrope. Osvajanje, potčinjavanje, istrebljenje, kolaboracija, otpor, proterivanje i osveta – to su referentne tačke između kojih Zupan plete priču o odnosima germanskog (Nemci i Austrijanci) i slovenskog elementa (Česi, Slovaci, Srbi, Hrvati i Slovenci) na širem evropskom prostoru od sredine 19. do sedamdesetih godina 20. veka.

Njegov zaključak je da se nikada pre, u hiljadugodišnjoj istoriji odnosa te dve velike grupe naroda, osećaj međusobnog nepoverenja nije spustio i zaledio na onako niskom nivou, sa kojim se ušlo u Prvi i izašlo iz Drugog svetskog rata. Ko je za to kriv? Pre svega onaj ko je, istorijski gledano, bio jači i stoga u poziciji da utiče na „kumulaciju“ osvetničkih tendencija s druge strane, piše Zupan.

Zločin i kazna

Zupanova paralelna istorija o seriji krivnje i krivica koje su se nekad podmuklo polako, nekad brutalno ekspeditivno širile iznad srednje i jugoistočne Evrope ispričana je na više od dve hiljade strana u barokno isprepletenim narativnim linijama.

Ispod takvog istorijskog kišobrana izoštrio se i izolovao topos „žrtve“ koji je kulminirao u proterivanjima tri miliona Sudetskih Nemaca i pola miliona Dunavskih Švaba. Zupan meandrira oko i između tri ličnosti koje su germansko-slovenski kulturni univerzum postavile na način kako on izgleda danas: Hitlera, Beneša i Tita. Prvi autodidakt koji je najniže instinkte ljudske duše ujedinio u politički pokret, drugi univerzitetski profesor koji se „jednom za uvek“ obračunao sa nepouzdanim germanskim elementom na teritoriji Čehoslovake, treći „šloser“ sa intimnim poznavanjem staljinističkih metoda vladavine.

Kako smo se, do te mere temeljito i nepovratno, našli u rukama te trojice bivših austrougarskih državljana, pita se Zupan.

Od brojnih Zupanovih „kako“ razmatranja, ovde su izabrane tri teme: muke princa namesnika Pavla Karađorđevića da Jugoslaviju zadrži van direktnih ratnih operacija, problemi nemačkih okupacionih vlasti sa četnicima i Titova brutalna efikasnost u okretanju ishoda rata 1945. godine.

Reći da su princ Pavle, njegov premijer Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Cincar-Marković bili anglo- ili frankofili nije naravno ništa novo. Nova je, barem za nemačkog čitaoca, svežina i plastičnost kojom Zupan opisuje očajničke pokušaje tadašnjeg jugoslovenskog vođstva da ljudsku i materijalnu supstancu zemlje spase od direktnog ratnog haosa. Englezi ne nude nikakvu pomoć, naprotiv, i sami sklapaju ugovore s Berlinom. Francuzi su okupirani. Južnoslovenski narodi su prepušteni sami sebi. Hitler je na vrhuncu moći.

Čak i tako moćan, Hitler nije žalio truda i energije da bi Jugoslaviju privoleo na stranu Sila osovine, šaljući Ribentropa svako malo da princu Pavlu i premijeru Cvetkoviću obećava potpunu ratnu neutralnost u slučaju pristupanja Trojnom paktu. Da li se u Beogradu verovalo takvim obećanjima? Nije – to dokazuje prepiska sa britanskom diplomatskom službom, čiji su dobar deo nacisti presreli i čitali. Ali se verovalo da se uz malo veštine i više sreće može odložiti najgore.

Način na koji Zupan prati potpisivanje pakta između nacističke Nemačke i Kraljevine Jugoslavije u Beču 25. marta 1941. godine, često citirajući iz neobjavljenih Cvetkovićevih memoara „Ni rat, ni pakt“, više postavlja nego što odgovara na pitanja. Za potpisnike, Cvetkovića i Cincar-Markovića, organizovana je i mala proslava, ne bi li se obeležila veličina trenutka, iako se Ribentrop posle žalio da je sve „više ličilo na sahranu nego na veselje“.

Voz za Ljubljanu

Uglavnom, Cvetković i Cincar-Marković su se 26. vratili za Beograd, otišli pravo kod namesnika u Beli dvor na Dedinju i rekli mu, kao Isus na krstu, „učinjeno je“. Odmah posle tog biblijskog čina princ Pavle je seo na voz i krenuo na odmor na Brdo kod Kranja, a britanska tajna služba je sutradan ujutro organizovala vojni puč i demonstracije…? I tu se srećemo sa glavnim problemom Zupanove knjige – on prekida priču tamo gde je najinteresantnije.

Ako pođemo od pretpostavke da na ulaznim vratima najkrvavijeg rata koji je protutnjao južnoslavenskim prostorom stoji „britanska obaveštajna služba“, ne zahteva li onda logika stvari da se malo više svetla baci na tu epizodu?

Zupan sasvim lapidarno prelazi preko tog sudbonosnog dana, kao i preko pitanja na kakav to odmor putuje namesnik nesporedno posle potpisivanja dokumenta koji nije hteo da potpiše dve godine, i pored toga što mu je Berlin uvrtao ruku?

Što se tiče četnika, austrijski istoričar takođe nema definitivan odgovor, ali za uzvrat postavlja svu silu pravih pitanja.

006-slika-241-247-copy-7

Šumski red i poredak

Ko je bio Draža Mihailović – patriota, ustanik, kolaborator? Da li se borio protiv okupatora ili protiv komunista? I pre svega – ko su uopšte bili „četnici“? Kako se došlo do toga da se o svim snagama svetskog rata zna više nego o njima?

Čak je i među nemačkim okupacionim snagama je do te mere vladala konfuzija u odnosu na „četnike“, da je štapski šef Vojne komande za Srbiju Kurt Riter Gajtner naručio izradu vodiča kroz lokalne političke grupacije, neku vrstu „ko je ko u jugoslovenskim šumama“. Kategorije kroz koje su okupacione vojne vlasti doživljavale neprozirne teritorije na kojima su se našle, bile su sledeće (prevod dokumenta iz 1942.):

  1. Četnici: Pripadnici s naše strane priznatih, (Nedićevoj) vladi vernih četnika u Srbiji
  2. Ljotićevi dobrovljci: pripadici (Nedićevoj) vladi lojalnih Ljotićevaca u Srbiji
  3. Pravoslavni dobrovoljci: četnici u delovima Hrvatske pod nemačkom okupacijom koji su ili neutralni ili se bore protiv komunista
  4. Antikomunisti: četnici u delovima Hrvatske pod italijanskom okupacijom, koji se u dogovoru sa Italijanima bore protiv komunsta
  5. Sledbenici Mihailovića: velikosrpski, okupacionoj sili i Nedićevoj vladi neprijateljski nastrojen Nacionalni pokret pod Dražom Mihailovićem
  6. Komunisti: pod komandom Moskve vojno organizovane bande bez jasne pripadnosti narodu ili religiji (pre smo ih zvali „partizani“)
  7. Banditi: bande kradljivaca bez političkog uverenja
  8. Pobunjenici: zbirni izraz za grupacije koje se bore protiv okupacionih sila i Nedićeve vlade u Srbiji i Hrvatskoj (vidi tačke od 5-7)

U političko-vojnom okviru omeđenom ličnostima Nedić – Mihajlović – Tito, Zupan čitalaštvu nudi sledeću konstrukciju: Nemci su za svog čoveka u Beogradu izabrali bivšeg kraljevskog ministra vojske i mornarice Milana Nedića. Od njega se očekivalo da ostvari dijalog s onim delom srpske elite „koji se nije odlučio ni za Tita ni za Mihailovića“, odnosno njegova uloga je bila da „umiri narod“.

Nedić je nastupao sa ambicioznim projektom uspostavljanja „srpskog državnog jezgra“, oslobođenog od „jugoslovenskog ludila“. On je odbacivao Jugoslaviju kao „istorijsku grešku“ i tražio kompaktnu srpsku državu. Zbog toga su Dražini četnici bili njegovi najveći neprijatelji, konkurenti za „nacionalistički potencijal“. Draža je za Saveznike bio „legalan“, a on, Nedić „ilegalan“, dok je kod nacista situacija bila obrnuta – Nedić „legalan“, a Draža „ilegalan“.

Ali, iako su obojica zastupala ekskluzivni srpski nacionalizam i bili uvereni monarhisti, samo je Nedić kolaborirao sa okupatorom. Glavni cilj Dražinih četnika je bila borba protiv okupacionih sila, a ne novi društveni poredak, zaključuje Zupan.

S druge strane, Nedić je u Hitlerovom „Novom poretku“ bio premala karika, autsajder.

„On očito nije bio dovoljno kolaborator da bi zaslužio Hitlerovo poverenje“, piše Zupan i opisuje nekoliko epizoda kada je Nedić tražio veću ulogu Srbije (i svoju lično) u novoj političkoj porodici i pri tome se suočavao sa prezirom Berlina.

„Gde ti je policija, Nediću?“

Na opuštenom druženju u dedinjskom Belom dvoru okupilo se u avgustu 1942. probrano društvo oko generala Aleksandera Lera. Razgovaralo se uglavnom o tome da li Nedić isporučuje ono zbog čega je postavljen. August Majsner, SS-šef za Srbiju je smatrao da je pouzdanost srpskih vlasti samo uslovna, zato što „svi Srbi, svejedno da li legalno ili ilegalno, sprovode vojne ciljeve“. Nediću „ne treba dati ništa“, jer čak i njegovih policajaca „ima manje nego što su prošli kroz našu obuku“, žalio se Majsner, pitajući se gde su nestali.

A da su nacisti znali s brojevima, nije bilo sporno. I pored toga što je u jesen 1941. u Kraljevu i Kragujevcu streljano više od 10.000 ljudi, računica je i dalje bila u korist srpske strane, žalio se Franz Bome, do decembra 1941. glavni vojni komandant za Srbiju. On je svom nasledniku Baderu ostavio podatke o „160 pobijenih, 378 ranjenih nemačkih vojnika“. Ako se pođe od naredbe da se „za svakog ubijenog strelja 100, a za svakog ranjenog 50 domaćih“, onda su Srbi prema njegovoj računici „ostali dužni još 20.147 života“.

Bader je „krvninu“ spustio na 50 streljanih za ubijenog, 25 za ranjenog nemačkog vojnika, ali od čitava te politike odmazde je na kraju profitirala samo jedna politička snaga – Titovi nadnacionalni komunisti, kaže Zupan.

„Komunistima je odgovarala kazna streljanja, jer je radikalizovala stanovništvo“, ističe Zupan.

Cvetković: „Druga okupacija“ Jugoslavije posle 45-te

Ako su se Mihailovićevi četnici nalazili u konkurentskom odnosu i sa Titom i sa Nedićem, kako to da su završili tako neslavno?

Kao prvo, nedostajalo im je nešto što je kod Tita bilo na pretek: vođstvo, disciplina, borbenost, koordinacija. Kao drugo, to je posledica vešte manipulacije komunista, koji su se posle rata stilizovali u jedine pobednike. Komunisti su 1946. Mihailovića stavili na sud zajedno sa Nedićevim ministrima, kako bi se „post festum“ stvorilo zajedništvo tamo gde ga u stvarnosti nikada nije bilo.

Na taj način je stvorena konstrukcija navodne zajedničke kolaboracije, iako su sve do kraja rata Nedić i Mihailović pripadali odvojenim nacionalnim smerovima za preporod kraljevine Srbije.

„Još se ne zna koliko je i kakvih ‘domaćih izdajnika’ procesuirano od strane komunista 1946, to je još uvek tabu u Srbiji“, piše Zupan.

Tito je u stvari uvek govorio šta misli, kaže Zupan i citira Titov govor u jugoslovenskoj skupštini 26.6.1950. godine:

„Još za vreme oslobodilačkog rata uništili smo sve stubove države: administraciju, policiju, vojsku, Mihailovićeve četnike, Pavelićeve ustaše, Rupnikovu Belu gardu. Otpor prema Nacistima je bio samo izgovor, dok je pravi cilj bio doći na vlast i zavesti sistem integralnog komunizma.“ (Prema Politici)

Na pitanje kako je Tito šarmirao Srbe i usput dobar deo sveta, Zupan odgovara epizodom iz 1953, kada je Tito u Belom dvoru primio švajcarskog novinara Freda Luksingera.

Kada ćete dopustiti povratak političkih sloboda u zemlju, pitao ga je Švajcarac, na šta mu je Tito (na šeretsko-mangupski način, kaže Luksinger) odgovorio: „Nemojte to očekivati od nas! Demokratski sistemi su slabi, našim narodima naprotiv treba jaki gvozdeni stisak.“

Prvi zaključak koji se nameće na osnovu Zupanovih dve hiljade strana: Ako Srbi misle da su 1918. propustili šansu da stvore uvećanu Kraljevinu Srbiju, nije to ništa, u ratnim godinama 1944-45. su propustili drugu takvu šansu. U treću šansu uveo ih je, verovatno sa sasvim drugom namerom, polit-inženjering Slobodana Miloševića. Sve u svemu, skupo zarađeno znanje.

Drugi zaključak: Bez obzira na to kakvi su se okupatori i ideolozi smenjivali kroz Srbiju, estetski ukusi su im bili jednaki – svima se dopadao dedinjski Beli dvor princa-namesnika prefinjenog ukusa.

(RTS)

KOMENTARI



8 komentara

  1. marinko says:

    ovo je sve tacno sto pise

    • Lune says:

      Hm,hmm...slazem se, evo i dokaza.. Wikipedia-Nikola Kalabic

  2. Jovan says:

    Potpredsednik austrijske akademije nauka je veoma dobro opisao XX vek i stradanje. Srba. Objasnjenje da je Nedic bio oslovodjen "jugoslovenskog ludila" ili kako su sa strane (Englezi) potsticali i organizovali ratove Nemaca i Srba(Slovena). Krivica Nemaca za ratove ce uvek biti, ali Englez(i USA)i su najveci zlocinci na svetu i danas su najpodmukliji kriminalnalci koji su i najveca zla naneli Srbima od ubistva Karadjordja do danas.

    • Lune says:

      Hm,hmmm.. Milan Nedic, je bio oslobodjen od "suvereniteta i slobode",pa je, sa pajtosima, bitno smanjio,odbrmbenu moc,sopstvene zemlje,utovarivsi,do 400.000,vojnika,podoficira i oficira,mnogi i junaci Prvog veliko rata,u stocne vagone za nemacke logore.Ostatak se snalazio,kako je mogao i umeo,neki uz Ruse, neki uz zapad..koji su im uvaljivali svoje interese.Ipak, u toj guzvi "BRAVAR JE BIO NAJBOLJI".

      • Jovan says:

        Da se bravar bolje snasao tu nema spora. Ali kriviti Nedica deportacije ili za Mathauzen ili Sajmiste je VELIKA glupost. Srbija je bila jedina okupaciona teritorija- drzava pod DIIREKTNOM upravom Svaba i Nediceva vlast je bila na nivou danasnjih NVO. Za razliku od Srbije, Hrvatska, Bugarska i ostale su bile NEZAVISNE, ali pod patronatom Nemaca i samo davale vojsku za borbu protiv Rusije( kao danas pod nato).

        • Lune says:

          Hm,hmm..ovde, nije rec o "deportaciji",nego o kapitulaciji,i slanju sopstvene vojske u zarobljenistvo,umesto demobilizacije,izmestanje "na Ravnu Goru,ili Drvarsku pecinu..ovo je figurativno. !

  3. slobco says:

    Sveopsežan švapski PAMFLET! Jasno je, da su Englezi nedostižni u kreiranju "Nove" istorije Jugoslavije i Srbije, kao što su to i Nemci. Sa obiljem "Novih istorijskih podataka" iz tzv arhiva, koje dostavljaju svojim novim kolaborantima srbijanskim plaćenicima, sa ciljem prepravke istorije drugog svetskog rata i posleratne Jugoslavije i Srbije. Nove istorije, koju treba ukomponovati u angloameričku kolonijalnu desničarsku strukturu koja je izgrađena na temeljima neofašizma Francuske, Italije i Nemačke. I, time skloniti svaku ideju koja ukazuje na bolju budućnost od angloameričke imperija i kapitalističkog sistema Zapada, koji je na stramputici civilizacije Sveta. Odakle austrijski(austrugarin) dušebrižnik da nam pojasni našu istoriju i da nam on "Naučno" objasni ko je ko i ko se zašta borio na prostorima Jugoslavije. I, ko njega uopšte plaća i prikazuje njegova "otkrića", ko za to uopšte ima neki interes? Sem ako nije ve vezan pučanom vrpcom za njega, jer mnogo je Švaba ovde špartalo, što silom .što milom.

  4. Pera says:

    Umesto sto se bespotrebno bavimo prosloscu, bolje sagledajmo danasnje vreme i to u poredjenju hitlerovog rajha i novog svetskog rajha ! Sta im je zajednicko, a sta razlicito ? Zajednicki im je finansijer ! Kad im je propao eksperiment sa hitlerom, odmah su uterali amerikance da ga sklone, pomocu znanog napada na perl harbur. Hitler je spaljivao na lomaci knjige, danasnji su uveli cenzuru i drze sve medije u svojim rukama. Pre neki dan americki kongres je doneo zakon da svi mediji koji su protiv amerike i cionista su ilegalni i podlezu krivicnom gonjenju. Isto kao za vreme hitlera. Hitler je sve zarobljenike izgladnjivao do smrti. Danasnji to rade trovanjem hrane sa gmo! Hitler je gasom ubijao svoje robove. Danasnji kemtrejlsom ubijaju celo covecanstvo, jer smo im svi robovi. Ima jos hiljadu paralela istih svetskih demona koji haraju vise vekova po planeti. Koji su zapoceli unistavanje svega lepog i dobrog, francuskom revolucijom, oktobarskom ruskom revolucijom i nasom oktobarskom izdajnickom revolucijom. I tada je hitler imao kvislinge i danas cionisti imaju svoje piune vladare u svim zapadnim zemljama kao i kod nas od revolucije. Oni je zovu demokratska, a mi, narod, zovemo je satanska revolucija demonskih i besprizornih izdajnika srpstva i odpadnika od covecnosti, a i sve one bezumne koji su bili pred skupstinom kad su je palili, a koji se jos uvek nisu pokajali !!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *