„Аутокефализација“ и разарање православних народа

„Autokefalizacija“ i razaranje pravoslavnih naroda

17 avgusta 2015

vlada-dimitrijevic1 6797Piše: Vladimir Dimitrijević

PETAR POROŠENKO I AUTOKEFALIJA NA UKRAJINI

Vođa ukrajinskih rusofoba i NATO slugu, Petar Porošenko, u junu 2015. zahvaljivao je, na sednici „Sveukrajinskog saveta crkava“ Carigradskoj „Majci Crkvi“ na pomoći da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu, dodajući,uz farisejsko pozivanje na međureligijski mir (posle rušenja toliko hramova UPC Moskovske patrijaršije, i ubistava njenih sveštenih i monaških lica i vernika): “Gotovo u svim nezavisnim pravoslavnim državama postoje nezavisne autokefalne crkve… Zašto bi u Ukrajini bilo drugačije, zašto bismo mi bili izuzetak od ovog pravila?“ U tom istom junu Mitropolit kijevski i cele Ukrajine Onufrije obratio se patrijarhu Vartolomeju tražeći objašnjenje zašto njegovi klirici bez znanja Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije deluju na Ukrajini (1)

Svim ozbiljnim ruskim analitičarima je jasno zašto Carigrad vršlja na ovom prostoru(2).

Time se nastavlja priča započeta već odavno, još za vreme Kučme, prvog predsednika Ukrajine posle raspada SSSR-a, koju je svojevremeno intenzivirao rusofob Juščenko, a sada je obnavlja Porošenko.

Istorijski gledano, oslonac na patrijarha Vartolomeja se zasniva na činjenici da je pre priključenja Ukrajine Ruskom carstvu, crkvena jurisdikcija na ovoj teritoriji pripadala Carigradskoj patrijaršiji. Ali, to nije bila današnja Carigradska patrijaršija, pod diktatom vašingtonsko – vatikanske osovine. Ondašnji prvojerah u Konstantinopolju je, iako u turskom ropstvu, vodio odlučnu borbu za zaštitu pravoslavnih od Brest – Litovske unije, šaljući svoje egzarhe u pomoć pravoslavnima današnje Ukrajine i Belorusije.

Ali, otkuda takvo zanimanje za autokefaliju kod ljudi čija je pravoslavnost samo pokazna, ili je uopšte nema (a Porošenko, dželat svog naroda u ime NATO-a, upravo neguje takvu „pravoslavnost“)?

MILO ĐUKANOVIĆ I AUTOKEFALIJA U CRNOJ GORI

Setimo se: 16. maja 2011, Milo Đukanović, u intervjuu Televiziji Crne Gore, izjavljuje da će se njegova stranka zalagati za „objedinjavanje pravoslavne crkve u Crnoj Gori“, jer „Mitropolija crnogorsko – primorska nije usaglašena sa državnim interesima Crne Gore, jer je deo Srpske pravoslavne crkve (SPC), čija je centrala u državi Srbiji koja ne gleda blagonaklono na crnogorsku nezavisnost“(3,105). Dodao je: “Ako želimo pravoslavnu crkvu u harmoničnim odnosima s državom i crnogorskim državnim organima, logičan je cilj samostalnost crkve“(isto). Jer, po Đukanoviću, „uz nesporan državni i nacionalni identitet, treba raditi na snaženju kulturnog identiteta da ne bismo zebli nad nezavisnošću“(isto).

Te iste godine, Šesti kongres Đukanovićevog DPS-a naglasio je da se zalaže za jedinstvenu Crnogorsku crkvu, kojom bi se prevazišla podeljenost među „pravoslavnim vjernicima“(isto).

Već čitavu deceniju režim Mila Đukanovića povremeno zlostavlja pripadnike mrske mu SPC: počev od sprečavanja vladike mileševskog Filareta da kroči na pljevaljski deo svoje eparhije, preko pretnji izbacivanjem iz Crne Gore sveštenika i monaha koji nemaju crnogorsko državljanstvo, do stalne podrške raskolnicima Miraša Dedejića (tako i Porošenko ove, 2015, povodom jubileja Krštenja Rusije nije posetio Kijevo-Pečersku Lavru gde je služio Mitropolit Onufrije, nego je otišao kod raskolnika „Kijevske patrijaršije“, „rastrige“  Denisenka).

Šta, dakle, pored NATO-filije, rusofobije i srbofobije spaja ukrajinski i crnogorski režim Porošenka i Đukanovića? Težnja ka stvaranju „autokefalnih crkava“ po svaku cenu, uz tvrdnju da su sve pomesne Crkve – nacionalne, pa zbog toga Ukrajina i Crna Gora treba da dobiju ono što im „po pravu pripada“.

Zanimljivo je da je ovakav stav imao jedan lik iz prošlosti. Zvao se Ante Pavelić, i bio je poglavnik NDH.

ANTE PAVELIĆ O PRAVOSLAVNOJ CRKVI

Ante Pavelić je tvrdio da nije protiv pravoslavne vere, pa ni protiv Pravoslavne Crkve. Govorio je: “Gospodo! U pravoslavlje ne dira nitko, ali u Hrvatskoj Državi ne može biti Srbske pravoslavne crkve“(4,45). Kasnije je pisao: “Prema tome, nije se u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj progonilo pravoslavlje, nego je naša borba bila uperena protiv srbstva, koje je pod raznim oblicima, služeći se svim sredstvima, sve sile ulagalo, da omete razvitak i sređivanje prilika u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Mi nismo bili protiv pravoslavlja, nego smo bili protiv SRBSKE pravoslavne crkve u Hrvatskoj. Kako sam to već prije naglasio, pravoslavne CRKVE su narodne crkve i prema tome pravoslavna crkva u Hrvatskoj mogla je biti samo Hrvatska pravoslavna crkva“(isto,46), koju je Pavelić i „osnovao“ 1942. godine.

Zašto postoji sličnost između Porošenkovog, Đukanovićevog i Pavelićevog autokefalizma?

KO JE UOBLIČIO SRBE?

Svima koji su se bavili istorijom je jasno: pravoslavne narode, od Balkana do Tihog okeana, oblikovala je Pravoslavna Crkva. Uzmimo samo Srbe. Vladimir Velmar – Janković, u svom „Pogledu s Kalemegdana“, piše: “Svetosavska crkva i pravoslavna duhovnost nisu bile nikad u sukobu ni sa narodnim težnjama ni sa srpskom državnom idejom; kad nije bilo države crkva je nosila i pronosila i sinonimnost države. Ta crkva nikad nije, u posle-nemanjićskom vremenu, imala od naroda odvojeni, privilegisani ili feudalno-aristokratski karakter/…/Hristos je kroz tu crkvu bio jednako blizak i poslednjem verniku i prvom sluzi.

Duboko je crkva delovala svojim pravoslavljem; a mnogo se ukotvila u civilni život naroda i svojom prisnom vezom kroz pravo./…/ Služeći se svojom autonomijom pod Turcima, nastavljajući i u pravu svoj prisni odnos prema narodu, svetosavska crkva uticala je neposredno na mnoge pravne građanske odnose kroz crkveno suđenje i putem ustanove izbornoga suda, pri čemu joj kao osnova služe Sintagma Vlastareva i Dušanov zakon. Pred XIX vek izašlo je Srpstvo sa održanim pravoslavljem i živom crkvom./…/Vera i narod, crkva i država nisu bile jedno drugom sredstvo, ni podvlašćenja ni nametnuta sila, no jedna jedinstvena zajednica“(5).

Tako Srbi.

A KO JE SAZDAO RUSE?

Ko je stvorio Rusiju, Malu, Belu i Veliku?

Opet – Pravoslavna Crkva.

Mitropolit sanktpeterburški i ladoški Jovan o tome je govorio: „Ko je u toku hiljadu godina kovao i kalio nesalomivi državotvorni duh ruskog patriotizma? – Crkva Pravoslavna! Ko je nadahnjivao odvažne i krepio malodušne, osveštavajući delo odbrane Otadžbine kao ličnu religioznu dužnost svakog sposobnog da nosi oružje? – Crkva Pravoslavna. Ko je ruskog čoveka naučio da bude veran – bez laskanja, hrabar – bez surovosti, širokogrud – bez rasipništva, postojan – bez fanatizma, snažan – bez gordosti, milosrdan – bez taštine, revnostan – bez gneva i zlobe? – Crkva Pravoslavna!/…/

Braćo i sestre, setite se – upravo je blaženi mitropolit Kiril, duhovni učitelj i saradnik Aleksandra Nevskog, ruku pod ruku sa knezom branio rodnu zemlju istovremeno i od Istoka i od Zapada, od hordi Tatara i hordi križara.

Upravo je sveti prepodobni Sergije, iguman radonješki, blagoslovio Dimitrija Donskog za Kulikovsku bitku i prorekao knezu pobedu – i, narušivši sve običaje i pravila, kao vidljivi izraz učešća Crkve Ruske u borbi za slobodu Otadžbine – dao istom dvojicu monaha – vojnika, Peresvjeta i Oslabu, koji su na donskim poljima pali u seči skupa sa bezbroj bezimenih ruskih ratnika, koji su išli u smrt za Veru i Otadžbinu, štiteći Svetu Rusiju od gospodarenja „poganih“.

Upravo je sveštenomučenik patrijarh Germogen – sed, nemoćan, od gladi u poljskoj tamnici umirući starčić – svojim snažnim arhipastirskim prizivom podigao sa kolena zemlju koja je ginula od uzajamnih obračuna i međusobica, malodušne time zastidevši, izgubljene obodrivši, i sabrao zajedno sve one koji su želeli da zemlju izbave od robovanja strancima i inovercima.

Upravo sveti pravedni Jovan Kronštatski, sveruski molitvenik i čudotvorac, strašni razobličitelj „liberala“ i „demokrata“, do poslednjeg daha svog nije umuknuo, upozoravajući narod ruski na pogubnost ravnodušnosti prema veri i pogubne posledice te duhovne zaraze kako za život Crkve, tako i za život države.

Crkveni temelj ruskog postojanja skriven je u samom srcu Rusije, u najdubljim korenima narodnog osećanja sveta. /…/ Patriote, koje se kunu u ljubav prema majčici Rusiji, a u isti mah odbacuju Pravoslavlje, – vole neku drugu zemlju, koju su sami sebi izmislili“(6, 17-19).

Tako Rusi.

CILJ NAŠIH NEPRIJATELJA

Ako je cilj neprijatelja pravoslavnih naroda da ih razore, oni moraju da ih lome deo po deo, i da od srbskog i ruskog stabla  kidaju granu po granu, cvet po cvet, plod po plod, da bi, na kraju, i koren bio uništen. Katoličenje i unijaćenje stvorili su ukrofašiste i ustaše. „Autokefalizacija“ Ukrajine i Crne Gore od bivših Malorusa i bivših Srba stvara NATO poslušnike maskirane u EU majdanovce i montenegrine.

Pamtimo: dok god postoje jedinstvena Pećka i Moskovska patrijaršija posao Imperije nije završen.  

UPUTNICE:

1.http://borbazaveru.info/content/view/8036/1/)

2.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/prevod-sa-ruskog/fanarski-patrijarh-na-panelu-americke-geopolitike/ ).

  1. Aleksandar Raković: Srbi i religijski intervencionizam 1990 – 2015/ Politički aspekti verskih izazova srpskoj državi i Crkvi posle raspada Jugoslavije, Hrišćanski kulturni centar dr Radovan Bigović, Beograd, 2015.
  2. Ivan Mužić:Pavelić i Stepinac, LOGOS, Split 1991.
  3. http://borbazaveru.info/content/view/8003/30/.
  4. Od utopije do košmara/ Pravoslavlje i sekte 1, Svetigora, Cetinje,1997.

(Fond strateške kulture)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *