Авети

Aveti

22 juna 2017

Piše: Čedomir Antić

Lako je Milu Đukanoviću da na godišnjici Demokratske partije socijalista proziva aveti. On je lično jedna avet, pa o temi zna mnogo i nema potrebe da bilo šta priziva, pošo je već skoro tri decenije prisutan i opasan.

Milo Đukanović se protiv tih „aveti devedesetih godina“ borio tako što je izdao državu koju je aktivno stvarao (ne pitajući mnogo narode i građane Crne Gore i Srbije). Protiv Miloševića se tukao tako što je leta 1997. omogućio njegov izbor na mesto predsednika SR Jugoslavije, a tri godine kasnije bojkotovao izbore na kojima je Demokratskoj opoziciji Srbije bio značajan svaki glas. Da li je rat bio avetinjski? Pa Milo Đukanović je bio premijer zemlje koja je vodila rat. Za razliku od Srba koji su branili prava svog naroda, ljudi kao Đuanović su bili na strani za koju su cenili da je jača: 1991. – jednoj, 1998. – drugoj, i konačno 2014. – trećoj. Praksa je ostala ista. Poslušnost i podobnost moćnima, ne znači demokratsku vlast, uspešnu državu i nadu u napredak.

Ulazak Crne Gore u NATO samo je potvrdio mišljenje onih koji su u Đukanovićevom režimu prepoznavali jedan retrogardni, rigidni, autoritarni režim. Zašto je crnogorskom šovinističkom režimu danas, nakon što je u potpunosti nelegitimno i nedemokratski uvukao zemlju u NATO potrebna ovakva dinamika sukoba? Opozicija je po prvi put u potpunosti jedinstvena. Naravno, to jedinstvo posle decenija autoritarne vladavine zasnovano je samo na odbacivanju režima, ali zar nije tako bilo i u Srbiji 2000. godine? Kako je moguće da je vlast u Podgorici danas usamljenija nego ikada? Ovu činjenicu dokazuju ne samo od celokupne opozicije bojotovani izbori u Nikšiću, već i ishodi svih ovogodišnjih opštinskih izbora. Ako je već crnogorski režim toliko uspešan u spoljnoj politici, kako to da se u inostranstvu umnožavaju glasovi protesta zbog progona demokratske opozicije? Možda je ćuška koju je na sastanku NATO-a dobio premijer Duško Marković, suštinski dovoljan kapital međunarodne prepoznatljivosti i afirmacije crnogorskog režima? Napad na demokratske poslanike, sistematski progon političkih vođa srpskog naroda, činjenica da u crnogorskim zatvorima trune nekoliko grupa političkih zatvorenika kojima je zajednička nacionalna pripadnost, govore o pravoj prirodi podgoričkih vlasti. Vest da najkorumpiraniji režim u savremenoj istoriji Evrope, progoni predsednika stranke koja nikada nije bila na vlasti i to zbog korupcije, potvrđuje odavno poznati paradoks slepila koje uvek snađe velike vlastoljubivce. Zato Đukanovićev režim danas ne zavređuje samo međunarodne sankcije, već i satiru u rangu Domanovićeve. Sada više nije u pitanju „danga“, već „ćuška“.

Ovih dana mnogo se govorilo o mogućnosti građanskog rata. Izvesno je da se posle ulaska u NATO Đukanović ponaša kao da je u građanskom ratu i pobedio. Upornost crnogorskog režima u obespravljivanju i progonu srpskog naroda ali i demokratske opozicije, pokazuje da su EU i NATO konačno napravili krug. Njihov uzlet započeo je kada su na razvalinama Frankove i Salazarove diktature u Španiji i Portugalu pomogli izgradnju uzornih demokratija koje su stupile u NATO i tadašnju EEZ. U Crnoj Gori su, međutim, jednu Asadovsku autokratiju, sa elementima višestranačkog parlamentarizma, počeli da pretvaraju u dezideologizovanu salazarovsku diktaturu.

Samo, da li zaista nameravaju da brane bolesne snove svojih dukljanskih štićenika i naturalizovanih iliroidnih diplomata? Misli li iko da će srpski narod stajati u rezignaciji dok mu oduzimaju pravo na postojanje? Da će narod koji je stvorio Crnu Goru pustiti da jedinoj kanonskoj crkvi kojoj pripada otmu Cetinjski manastir, pa da tamo ustoliče nekakvog šovinističkog i pandurskog raspopa? Da ćemo čekati odluku Strazbura dok grupa dpsovskih kriminalaca ruši i nadziđuje naše svetinje? Da li su uvereni da ćemo zauvek pustiti da se u školama i javnim ustanovama zatiru srpski jezik i Ćirilica? Misle li da će zatvarajući srpske političare i progoneći mirne građane izazvati kontrolisani revolt posle koga će 200.000 građana Crne Gore utovariti u autobuse i kamione i poslati za Srbiju? Ovo nije 1995. godina, i upravo zato je Đukanović jedna obična avet. U Crnoj Gori se vlast možda nije promenila od onda, ali u Srbiji nema više Miloševića. Doći će čas kada nasilje više neće biti moguće i kada će silnici iz Podgorice naići na otpor većine naroda Crne Gore. Mi u Srbiji već četvrt veka živimo sa traumom progona našeg naroda u Hrvatskoj. Ako se takva trauma ne daj Bože ponovi, ona teško može ostati samo naša.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *