Азил за Ђукановића у Србији

Azil za Đukanovića u Srbiji

31 oktobra 2015

CEDOMIR Antic 7876Piše: Čedomir Antić

„Srećne vam rane Junaci !“ Jedan bedni, ostareli, odvratni režim između vas i slobode stavio je oružanu silu. Gotovo je. Gotov je. Samo još to neko treba da mu kaže. Možda ceo narod, kada zaustavi opštine, fabrike, stane na puteve, isključi struju, zatvori vodu… Ne može ceo narod biti terorista – terorista je onaj koji natera narod na takav otpor. Nije važno da li će Milo Đukanović, taj brežnjevljevski tiranosaurus, pobeći noćas ili za deset dana… Ili će mu njegovi zaštitinici omogućiti da vlada nešto duže… Važno je da se dokazalo da ste vi Narod. On je ništa. Jedna imitacija diktatora i uvreda za savremenog evropskog političara. Pomislio je nesrećnik da su on, njegova u političkom-biznisu aktivna rodbina i par desetina saučesnika u mnogobrojnim krivičnim delima, oličenje države Crne Gore. Bez njega i par političkih satelita sve će se, kaže, raspati. Crna Gora postaće deo Velike Srbije samo ako li Milo Đukanović dobije grip… Ako mu se, pak, upale hemoroidi, „šampionka evropskih integracija“ očas će pistati dragulj u kruni zlih ruskih imperatora… Umesto da ovako bude „čudo regiona“ i u perspektivi najveći udeonik Šeste flote.    

Šta je postigao Đukanović time što je poslao partijsku policiju i režimske batinaše da tuku žene i decu po podgoričkim ulicama, da na očigled građana i kamera mlate mladiće sa kojima nisu bili u sukobu, koje prethodno nisu ni pokušali da lagitimišu, i koji su tako opasni i traženi kriminalci da su ih Milovi izvršioci, videvši da ih neko možda snima, odmah pustili da othramaju ili otpuze sa mesta batinanja. To nikada nije bilo da policija beži od onih koje treba da uhapsi nakon što ih je brižljivo namlatila.

Gde će dospeti država u kojoj se ministar čudi zato što novinari pitaju zašto je „priveden“ narodni poslanik i predsednik jedne demokratske i parlamentarne stranke? Kakva je budućnost vaše dece u zemlji čijeg je predsednika nemoguće smeniti, gde izbori važe samo ako imaju jedan, od vlasti preporučen, ishod, gde će  država „nestati“ ako Milo Đukanović i njegova partija izgube izbore i padnu sa vlasti?

Koliko to saveznika Milo Đukanović ima u svetu? Danas je jasno da svi oni koji su ga tapšali po ramenima nisu spremni da rade sa nekim protiv koga narod protestuje duže i energičnije nego što su se istočnonemački demonstranti borili za  svoju slobodu davne 1989. godine.  Koliko će Đukanoviću pomoći srpska vlada? Sramotno je ponašanje Vučića i Nikolića. Njima je važnije da ostanu na vlasti nego da se ponašaju kao moderni evropski političari. Nema razgovora sa diktatorima koji falsifikuju izbore, ozloglašeni su zbog nedemokratskog ponašanja, prokaženi u javnosti za decenije navodnog vršenja raznih kriminalnih radnji. Nema primanja tirana koji prebijaju svoj narod, svađaju građane po nacionalnoj osnovi, progone crkvu… Vreme je za bojkot Mila Đukanovića. Koliko god dugovali Đukanoviću za podzemne i druge radnje koje su doprnele njihovom jedvitom dolasku na vlast 2012. godine, vlasti u Beogradu još više duguju ideji demokratije i naravno svom narodu. Naši građani Srbi, Crnogorci Bošnjaci i Muslimani sa crnogorskim državljanstvom  velikom većinom podržavaju građane Crne Gore, a u malom broju su naklonjeni Đukanovićevom režimu. Ako već imaju neki lični dug, neka ponude Đukanoviću azil u Srbiji. Ukoliko je bezbednost  i nekažnjivost Đukanovića i njegovih neposrednih saradnika cena za slobodu, za osnivanje prelaznih ustanova koje bi Crnoj Gori konačno omogućile slobodu i demokratiju – onda je treba smesta platiti. Neka dođe u Srbiju, a mi koji ne možemo biti utočište bivših diktatora donećemo poseban zakon za njega. Setićemo se kako je zakratko, obmanjujući crkvu i srpske stranke, tvrdio da pomaže u borbi za demokratizaciju SR Jugoslavije (mada je glasao za Miloševićev izbor za predsednika SRJ).  Srbija bi Đukanoviću mogla da ponudi azil. Ovakav presedan nije opasan, posebno ako bi ostatak režima prihvatio demorkatiju. Ako ne proliju narodnu krv oni svakako mogu da računaju na milost koju su dobile vođe belog režima u Južnoafričkoj Republici. Samo Crnoj Gori treba pomirenje i suočavanje sa prošlošću – koje Srbija nažalost nije imala.  Mi smo pogrešili što posle 2000. nismo se na pravi način pomirili i danas zato plaćamo visoku cenu. Mi svoje ciljeve tako nismo postigli, ali svako onaj među državnicima Velikih sila ko je želeo da na vlast u Srbiji dovede beskičmenjake upravo je tim putem u tome i uspeo. Danas ima takve.   

Napad na narodne proteste u Podgorici, premlaćivanje građana, hapšenje narodnih poslanika i nacionlnih vođa, suzavac koji se vije nad centrom grada, pretnje, klevete… Sve je to otpor tirana koji su danas slabiji. Miloševića su posle 9. marta 1991. spasili rat i velika nesreća srpskog naroda. Danas Đukanovića nema ko da spase osim možda narodne nesloge ili trenutka straha. Baš kao što je 9. marta pre četvrt veka sa balkona Narodnog pozorišta veliki srpski književnik Borislav Mihailović Mihiz uzviknuo da ćemo „…to drvo neslobode (režim) lomiti, lomiti i lomiti dok ga ne slomimo.“ – danas svako dete u Podgorici, na Cetinju, u Rožajama, Kotoru ili u Pljevljima može reći to isto. Milo Đukanović je gotov. Ustala je Crna Gora! Podgovrica je Svet ! 

(Dan)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Meri says:

    1. Dopada mi se ideja da Milo kod nas traži azil. Baš bi to bio zgodan obrt jer se godinama u Crnoj Gori baš od strane političkih prvaka, aktuelne vlasti i nekakvih novih istoričara gradi ne samo antisrpska politika nego i antisrpstvo. Medjutim, to je proces koji dugo traje i sigurno je da daje rezultate u Crnoj Gori. iz tih razloga mislim da će svako naše i samo komentarisanje situacije u Crnoj Gori izazvati baš kod gradjana kontraefekat. 2. Ne pravite novu sakrivenu istoriju, a još ni staru nismo u potpunosti sagledali. Demonstracije u Beogradu od 09.03.1991. godine na kojima je učestvovalo više desetina hiljada građana, nisu slavan ni dobar datum u novijoj srpskoj istoriji. Deo srpskog naroda koji je tada živeo u Republici srpskoj krajini je bio ozbiljno napadnut, ne samo na Plitvicama, nego se spremala operacija većih razmera, a tog istog datuma u Beogradu se poprilično ludovalo od strane plaćene opozicije. Tih dana postojalo je sadejstvo Hrvatskih vlasti i srpske opozicije. Poruka preko medija koju je tada dobio srpski narod u Hrvatskoj bila je i sablasna i sramotna. S jedne strane su bili napadnuti, a sa druge Beograd im se predstavio ne kao kulturan grad, nego kao dno dna, jedna redovna i poveća čokrlija. Ne ponovilo se. Na izborima u Krajini 1990 SPO Vuka Draškovića nikako nije prošao, što je izgleda njemu dalo za pravo da taj deo srba mrzi i da sa lakoćom odradjuje šta mu njegovi bosovi naredjuju. U redu je da se uvek radi na demokratizaciji društva, ali s obzirom da je jedan deo srpskog naroda baš tada bio ozbiljnije napadnut, demonstracije su po svom sadržaju i načinu izvodjenja najblaže rečeno bile neprimerene. Inače, protest je predvodio Drašković sa zahtevom da ostavke podnesu tadašnji direktor državne televizije Dušan Mitević i urednici Slavko Budihna, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Sergej Šestakov. Pa moglo je to da se organizuje i 31 marta, kad se situacija koliko toliko smirila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *